ODRASTANJE UZ BAJKE
Ana Bihelović Grigorjev nas pušta da zavirimo u njen studio i otkriva kako ilustracijama uspeva da tekst oživi, oboji, vizuelizuje. Ona stvara čitave svetove. Bajkolike. Koloristične. Čudesne. Njene ilustracije su prava umetnička dela. Originalno su slikovno čitanje i tumačenje teksta. Umetnica to čini lirski nežno, vilinski. I odrasle i decu uspeva da očara i začara. Anine ilistracije ,,Konjića Grbonjića”, ,,Kralja žapca”, ,,Krcka Oraščića”, ,,Princeze u magarećoj koži”, ,,Zlatnog ključića”… su jedinstvene i neponovljive, originalne i prepoznatljive. Takav umetnički pristup, pun ljubavi, oplemenjuje dušu svakog deteta koje te knjige uzme u ruke.
Lepota lepotu rađa!
Šta je mala Ana želela da bude kad poraste?
Mala Ana je maštala najpre da bude čuvar u zoo-vrtu… Oduvek sam mnogo volela životinje, naročito mačke. Kasnije sam želela da upišem veterinu… To je moja najveća neostvarena ambicija. Primamljiva zanimanja su bila i artista u cirkusu i violinista. Nakon završene niže muzičke škole (odsek violina) upisala sam Srednju muzičku školu i Školu za dizajn. U jednom momentu sam morala da se opredelim za muziku ili slikarstvo. Budući da oduvek imam veliki strah pred javnim nastupima, odlučila sam da je ipak bolje da se bavim poslom koji je ,,iza scene”.
Koja knjiga Vam je obeležila detinjstvo?
Ako govorimo o najnižem uzrastu, onda su to knjige Volta Diznija, na primer ,,Veliki Diznijev rečnik” koji sam proučavala satima. Bajku ,,Konjić Grbonjić” sam obožavala. Ali, najdraže su mi bile slikovnice ,,Maja” koje je radio belgijski ilustrator Marcel Marlier. Mislim da su te slikovnice najzaslužnije za to čime se sada i bavim, jer su za mene bile neverovatno živopisne, inspirativne i upečatljive. Prvi ozbiljniji roman koji sam pročitala bio je ,,Frankenštajn”od Meri Šeli… Moja najdraža knjiga bila je naučno-fantastična priča Majkla Konija ,,Zdravo, leto, zbogom”. Tu knjigu i dan-danas doživljavam kao nešto izuzetno i vraćam joj se svakih par godina i uvek iznova se oduševljavam. Kao dete sam jako mnogo čitala, čak i više nego sada. Omiljeni žanrovi su mi horor i fantastika, što je potpuno suprotno od moje prirode i posla kojim se bavim.
Kako se jedan akademski slikar našao u svetu ilustratora? Da li ste na kraju morali da birate između ta dva poziva?
Ilustracija me je oduvek najviše privlačila. Nažalost, kod nas je ta grana umetnosti malo manje popularna, nepravedno je zapostavljena i degradirana u odnosu na klasično slikarstvo, što mislim da je potpuno pogrešno. Ilustratori nastavljaju tradiciju klasične zanatske škole. Moj tretman ilustracija je isti kao u klasičnom slikarstvu. Naravno, sve zavisi od pristupa, opredeljenja i doživljaja ovog poziva. Za neke autore je ilustracija tu samo da bi popunila stranu i dekorisala knjigu i tada je reč o površnom prilazu ilustraciji, a to čitalac može da prepozna. Priča je malo kompleksnija; ilustrator mora da savlada sve zanatske probleme slikarstva, da poseduje jak senzibilitet i enciklopedijsko znanje, sposobnost imaginacije, transkripcije i transmutacije viđenih stvari, da poznaje osnovne oblike flore i faune, psihologiju, anatomiju ljudi i životinja, kostim, da zapaža ljudske gestove…
Smatram da posao ilustratora nosi veliku odgovornost prema deci, koja čitajući, odnosno posmatrajući knjige, treba da budu podstaknuta na razmišljanje, a to utiče na njihov dalji razvoj kreativnosti, mašte i interesovanja. Mislim da je dobro da deca startuju sa pozitivnim pogledom na svet i da odrastaju okružena lepim stvarima, knjigama, bajkama, slikama i likovima koliko god je to moguće. Bajke najbolje pomažu deci u tom najtežem i najvažnijem zadatku – odrastanju. Takođe, ilustracija predstavlja i uvod u svet velikih dela književnosti.
Na prvim godinama studija sam imala problema zbog moje tendencije da radim ,,ilustrativno”. Pojedini profesori su smatrali da je to ,,niža grana umetnosti”, ali je profesor Čvorović, u čijoj sam klasi bila na 5. godini, izuzetno podržao moj rad i podstakao me da svojim slikama prilazim na originalan način. On je podržao moju zamisao da se u potpunosti posvetim svojoj najvećoj ljubavi, a to je ilustrovanje knjiga za decu.
Koja je prva knjiga koju ste ilustrovali?
Prva knjiga koju sam ilustrovala je knjiga Gradimira Stojkovića ,,Hajduk u Beogradu” za Izdavačku kuću ,,Calamus”. Sećam se da nisam mogla da dočekam izlazak knjige iz štampe; pamtim ushićenje kada sam je prvi put uzela u ruke i osetila miris sveže odštampane knjige… Posle mnogo godina i objavljenih knjiga, osećaj je još uvek isti.
Kako iz reči nastaju slike?
Oduvek sve posmatram kao slike, i ono što je napisano i ono što čujem, bilo da je u pitanju priča ili muzika, slika je ispred mene istog trenutka. Imena ljudi, slova, brojevi, dani u nedelji i meseci u godini, pojmovi uopšte, za mene imaju različitu boju, ponekad i teksturu. Mešaju se boje i zvuci, čula se ujedinjuju. Kada sam bila mala, mislila sam da je to sasvim obična i prirodna stvar svima svojstvena. Iznenadila sam se kada sam otkrila da ne vide svi na takav način. Kasnije sam saznala da je u pitanju sinestezija, sposobnost koji imaju pojedinci, najčešće umetnici – fenomen da stimulisanjem jednog čula izazivamo spontanu reakciju drugog čula.
Imate li uzore?
Poetska snaga, minucioznost u izradi i realizam su me oduvek privlačili. Prerafaelisti su mi omiljeni slikari. Džon Everet Mile (John Everett Millais) prvenstveno, engleski slikar i osnivač ovog pravca. Njihovu umetnost sam otkrila relativno kasno negde na sredini studija i njihove moćne slike su izazavale u meni najsnažnije osećanaj vezana za umetnost koja sam ikada osetila (čuvena slika Ofelija). Fascinira me umetnost u šekspirijanskom dahu, bliska Osakru Vajldu… Simbolizam, veština materijalizacije i emotivna snaga, ekspresivnost u hiper-realističnom prostoru, grotesknost… Direr je takođe jedan od mojih omiljenih slikara, jer je čist i precizan crtež sa moćnom lilnijom moja prva i velik aljubav. Kada govorimo o uzorima u ilustaciji, to je definitivno belgijski ilustator Marcel Marlier uz čije sam slikovnice odrasla.
Da li Vi pišete?
Sada ne pišem, mada sam kao dete pravila ilustrovane knjige koje je, dok nisam naučila sva slova, prema mom diktatu zapisivala moja mama. Kada sam imala 5,5 godina nastala je moja prva knjiga ,,Bebin život” o odrastanju jedne devojčice. Često sam zapisivala snove i iz njih su ponekad nastajale neobične priče koje su, naravno, bile i ilustrovane…
Jeste li nekada dizajnirali korice knjiga za odrasle?
Ilustrovala sam nekoliko naslovnih strana knjiga za odrasle i u tome sam uživala podjednako kao i u ilustrovanju knjiga za decu.
Da li ste samostalna umetnica ili ste zaposleni u nekoj izdavačkoj kući?
Od 2003. godine sam redovni član ULUPUDS-a i imam svoj Studio za umetničko stvaralaštvo ,,EHO”.
Kako birate knjigu koju ćete ilustrovati?
Edicija ,,Zaboravljene priče” mi je omiljena. Radim je već deset godina za Izdavačku kuću ,,Evro Book”. Ediciju sam sama osmislila i karakteristična je upravo po tome što biram priče koje će se u njoj naći, a to su moje omiljene priče iz detinjstva i priređene su oslanjajući se na njihove originalne izvorne verzije. Imala sam veliko poverenje i podršku mog izdavača, sada nažalost pokojnog, Novice Jevtića, koji je smatrao da najlepše izgledaju bajke koje sama odabiram i radim baš onako kako želim i na tome sam mu zauvek zahvalna.
Ima knjiga koje su lepe i kvalitetne, ali ih ne doživljavam kao ,,svoje” i često odbijam takve tekstove za rad. Za mene predstavlja veliki izazov da radim bajke koje nisu često objavljivane, a takvih nema mnogo. Uživam u ilustrovanju modernih bajki, odnosno priča koje su spoj savremenog doba i klasične bajke, poput bajki Oskara Vajlda i Grozdane Olujić.
Da li posećujete sajmove knjiga? Šta na njima pratite, tražite, prvo uočavate?
Sajam knjiga predstavlja za mene veliku radost i krunu svega što radim tokom cele godine. Svake godine u to vreme izlaze iz štampe neke od knjiga koje sam ilustrovala i često ih po prvi put vidim upravo na sajmu. Svaki put je osećaj isti – radost, ushićenje, neizvesnost kako će knjiga da izgleda… Ponekad i razočaranje štampom ili nekim detaljima koje samo ja vidim, osećaj da je moglo bolje, jer bolje uvek može…
Prvo što uočavam na štandovima su novi naslovi knjiga za decu. Ipak, najviše volim deo sajma sa antikvarnim knjigama jer tu pronalazim jako neobične i interesantne knjige i stripove.
Imam veliku želju da posetim sajam u Bolonji ili u Frankfurtu.
Opišite nam Vaš proces rada na jednoj slikovnici ili knjizi?
Nisam od onih umetnika koji vole da mistifikuju svoje zanimanje i ne žele da govore o načinu na koji rade. Pre svega, veliki značaj pridajem tekstu koji treba da ilustrujem; ponekad knjige pročitam i više puta kako bih bila sigurna da mi nije promakao nijedan detalj vezan za opise i scene koje treba ilustrovati. Smatram da tekst i slika treba da se prožimaju i međusobno dopunjuju, a ne da konkurišu jedno drugom. Mnoge knjige koje sam radila su inspirisane stvarnim detaljima iz mog života, putovanjima, muzejima, koncertima, a ponajviše osećanjima. Ponekad je potrebno i otići na mesta koja ću ilustrovati, mnogo istraživati, proučavati… Često sam preterano temeljna u tome. Skice i crteže pravim istovremeno za celu knjigu, tako da u istom trenutku imam i prvu i poslednju scenu, zatim kreće razrada pozadine, a onda i glavnih likova i detalja. Problem nastaje u momentu kada treba da donesem odluku da li je knjiga gotova, jer uvek mislim da može više i bolje i često toliko uživam u radu, da mi je teško da se rastanem od neke knjige. Crtam svakodnevno, nekad i preko 15 sati, za mene je nezamisliv život bez toga.
Šta za Vas znače nagrade?
Nagrade prijaju, svakako, predstavljaju veliki stimulans za svakog umetnika. Ja nisam preterano aktivna po pitanju izložbi i konkursa, uglavnom sam zaokupljena onim sto trenutno stvaram i puštam da se stvari odvijaju same od sebe.
Šta sve od opreme ilustrator mora da poseduje? Da li se crta na papiru ili je i ovaj posao digializovan?
Kod ilustracije je, kao i uopšte u slikarstvu, pravilo da pravila nema; dozvoljene su sve tehnike, stvar je ličnog izbora i senzibiliteta. Do pre 16 godina sam radila klasičnim slikarskim tehnikama (tempera, akvarel, drvene boje, tuš, air-brush…) i bila sam od onih koji tvrdoglavo tvrde da nikad, ali baš nikad, neće raditi ništa na računaru. Onda se rodila moja ćerka i kombinovana tehnika kojom sam tada radila je bila previše zahtevna i nezdrava zbog isparenja boja, prskanja, prljanja…Tada sam donela odluku da ipak pokušam da radim digitalnom tehnikom, i dalje tvrdeći da to neće nikako moći da zameni sve tehnike u kojima sam do tada radila. Vrlo brzo sam shvatila da nisam bila u pravu i da su efekti skoro isti, a tabla i optička olovka su postali moji najbolji prijatelji.
Vaša poruka mladim umetnicima.
Poruka mladim umetnicima bi bila da stanu čvrsto iza onog što rade i za šta misle da je prava stvar, da ne dozvole da im trend koji je u tom momentu na snazi utiče na pristup ili stil. Takođe, važno je da osete šta je ono sto ih čini srećnim da rade, da li je to ilustracija, karikatura, apstraktna umetnost ili bilo šta i da svemu pristupe odgovorno i temeljno. Ima slikara koji žele da se okušaju u poslu ilustratora misleći da je to ,,izlet” gde će ići lako jer su u pitanju ,,dečije stvari”, što je velika zabluda, jer posao ilustratora za decu nije jednostavan kao što možda može da deluje. Pre svega, od najvećeg je značaja da se to iskreno i svim srcem voli, jer to deca osećaju i prepoznaju.
Šta novo imate u planu? Koje su Vam želje?
Imam želju da nastavim da radim bajke koje za mene imaju veliki značaj, na način na koji sam ih radila do sada, jer je to ono u čemu najviše uživam. Nekoliko naslova trenutno razmatram i nadam se da će se uskoro iskristalisati onaj pravi. Takođe, u planu je da nastavim sa radom za američko tržiste na jednoj posebnoj kolekciji slika Indijanaca i Eskima rađenih prema fotografijama Edwarda Curtisa u sepia tonovima. Trenutno radim i ilustracije za knjigu mlade spisateljice iz Rusije i to ce biti nešto jako zanimljivo.
