Od želje do pisanja

OD ŽELJE DO PISANJA

Mnogi se među piscima nađu pukom igrom slučaja. Više decenija se bave drugim poslovima, a onda u trenutku predaha, nekog krupnog zaokreta u životu, ili ozbiljnog samopreispitivanja sednu i napišu knjigu.

To bude bljesak zvezde padalice, cunami talas koji ih podigne, ali i preokupacija koja brzo mine.

Malo autora, koji se pojave niotkud, nastave da pišu predano iz godine u godinu. Kontinuitet postaje najbolji dokaz da se u književnim vodama nisu našli slučajno.

Na Filološkom fakultetu ne postoji smer, ili bar predmet, koji bi mlade ljude pripremao i obučavao za pisanje.

Tek u novije vreme pojavili su se tu i tamo kursevi koji ka tome vode, i to zahvaljujući samoinicijativi pojedinih profesora koji su i za tu mrvicu jedva uspeli da se izbore.

Uostalom, čak ni jedan jedini semestar na fakultetu koji školuje profesore srpskog jezika nije posvećen pravopisu, pa zašto bi onda spremao pisce. Ako smo autodiktati za pravopisna pravila, bićemo to i za tehniku pisanja.

Uostalom, kada je u stara vunena vremena sve to mogao Vuk, možemo i mi.

Malo se toga promenilo do danas u načinu razmišljanja onih od kojih program zavisi.

Zato se svako snalazi kako zna i može. Neko se uspne lestvicama slave, neko se sunovrati u bezdan gde ambicije i ostanu da mu počivaju.

Neki služe kao vrli primer dobrog stila, drugi bivaju prozivani da se pokaže kako izgleda očigledan promašaj.

Pisanje nije igra i šala, kako se na prvi pogled čini.

Tu nema nikakve filozofije! Pomisliće neki. Šta tu ima da se zna? Lepo, sedneš i pišeš.

Valja biti realan. I iskren. I analitičan. Za početak.

Kako se piše? I još je važnije pitanje, na koji način se knjige objavljuju?

Piše se za svoju dušu. Piše se drugima za novce. Aplicira se za razne projekte pa se dolazi do sredstava za prvu knjigu. Učestvuje se na sve brojnijim konkursima, gde pobedniku štampaju knjigu. Objavljuje se delo po propisanoj tarifi ili se potpisuje ugovor za izdavačku kuću. Dobija se honorar od izdavačke kuće…

Kombinacija ima bezbroj.

Negde je selekcija ogromna, negde je uopšte nema.

Otuda su čitaoci pomalo sluđeni, a neretko i ogorčeni jer je raspon u kvalitetu svega što se štampa neopisivo veliki.

Neki čitaju samo već afirmisana imena, neki samo strane autore.

Otuda je neopisivo teško pojaviti se i opstati na srpskoj književnoj sceni, na kojoj već dugi niz godina važe pravila babe Smiljane, (ko, šta i kako hoće, to i radi), baš kao i u vreme kada je Vuk morao da sprovede reformu.

Sve je teže boriti se sa negativnim predubeđenjima, ironijom i sarkazmom koji započinju rečenicom: Danas svi pišu!

Premisa je tačna.

Stvar je u tome da ne treba da se polazi u kritici od nje.

Nastavnici prvo što đacima kažu jeste da što više čitaju i pišu! Tako će graditi stil, bogatiti rečnik, okrenuće se introspekciji, napredovaće iz dana u dan…

Pisanje relaksira. Ono opušta, oslobađa grča i briga. Sređuje misli. Postavlja stvari na svoje mesto.

Pisanje se čak preporučuje u psihoterapiji…

Uostalom, nisam do sada nikada nikoga čula da izrekne primedbu kako u zemlji Srbiji svi žele, hoće i probaju da pevaju. A primera ima na svakom koraku! I ne mislim da u tome ima išta loše. Najbolji će ostati i opstati, ostali će nestati kako su se i pojavili. S vremenom sve dođe na svoje mesto. Samo kvalitet uspeva da izdrži kritiku vremena!

Isto je i sa pisanjem i piscima.

Da se kritika kod nas dobro plaća (u novinskim redakcijama, izdavačkim kućama…), da se recenzije ne štancuju po narudžbini, već po zasluzi, da se štampa samo ono što preporuku zaslužuje, da urednici ili utegnu delo, ili ne odobre da bude štampano, problema ne bi bilo. I domaći autori bi zasluživali respekt i imali podjednak kredibilitet kao i strana imena. Ovako treba da se desi čudo pa da se mutna voda razbistri.

Zato svoj blog posvećujem onima koji su ozbiljni u nameri da se posvete na kvalitetan način pisanju.

Verujem da se talenat ne kupuje u supermarketu, ali i da svi uspešni pisci nisu bili štedro obdareni njime, već su se mnogi ,,izbrusili” i ,,formirali” vrednim radom i prilježnošću.

Čitanje, analiza, konsultacije, rad na tekstu… i još mnogo drugih koraka čeka najupornije. Ipak, treba ih i ohrabriti i podržati jer postoje brojni načini da im se olakša taj trnovit put.

Hajde da zajedno zakoračimo na njega!

Svaki korak, koji pišući bidete napravili, doneće vam zadovoljstvo i napredak, a pre svega satisfakciju da ste bar pokušali da uradite nešto kako biste ispunili svoju najveću želju!