OD ČITANJA DO PISANJA
Pisca vaja životno iskustvo, sve naučeno i pročitano do trenutka kada sedne i napiše/otkuca prvu rečenicu. On kao meka glina pamti svaku emociju, čulnu senzaciju, uspomenu. Sve će se to odraziti na licu njegovog dela. Taj transver nije stvar odluke i svesnog izbora, već je jedna zakulisna, intuitivna radnja gde se ćilim tka on mnogo klupčadi koje smo kroz život namotali i sačuvali…
Otuda za prvi blog (nakon uvodnog) biram fazu pripreme, onu čitalačku, pre nego što počne da se piše.
Da bi skuvala ručak, domaćica prvo ode na pijacu i u mesaru i pokupuje namirnice.
Pre mgo što odradi trening, sportista se dobro zagreje.
Da bismo užegli veliku logorsku vatru na prvomajskom uranku, najpre moramo da sakupimo i naslažemo drva.
Ako treba da se zida kuća, najpre se iskopa i izlije dobar, valjan temelj.
Temelj za pisanje i stvaranje imena budućeg pisca mora da bude podjednako čvrst, izdržljiv i stabilan kao i onaj za višespratnicu.
Niko ne želi da sazida prvi sprat, a da se nakon najmanjeg zemljotresa, ili samo posle nekoliko godina zidovi uruše, a ploča sunovrati u podrum.
Da ne bi završio u podrumu, mladi umetnik mora da osvesti svoje želje i postupke.
Dve su piščeve staze. Jedna ga određuje otkada se rodio. Tu se stiču sva njegova znanja i iskustva. Koračajući njome, grade se osećaj za detalj, vlastiti stil, čitalački ukus. Možda se tu i tamo napravi i poneki pokušaj da se nešto skicira, zabeleži, napiše…
Druga staza se račva od uobičajenog puta. Njome se kreće svesno. S namerom. Ona se bira. Putniku je jasno na je trnovita (kao u Đurinoj pesmi), ali on za to ne haje. Speman je na izazove. Rešen da na njih odgovori, odupre im se i savlada ih.
Ako je čvrsta volja kapital koji je sa sobom poneo, šanse da do odredišta i stigne su ogromne.
Tu hvatam korak sa vama ja, u želji da vam pravim društvo. Taj deo sam pre punu deceniju i sama savladala. Mogla bih da pomognem da ne preskačete baš svako deblo koje se na stazi preprečilo, da ne krčite baš svaku gomilu kamena koji se posred nje odronio, da ne upadnete u rupe koje se nepredviđeno otvaraju, a zaobilaznice nema!
Zato, za one koji su strpljivo pročitali uvodni deo ovog teksta, evo i konkretnih saveta.
Od trenutka kada rešite da se otisnete u svoju odiseju, sve što budete radili ne treba da bude nasumično i proizvoljno.
No 1 je način na koji čitate odabrano štivo (knjige, časopise, pa čak i novine).
To više ne sme da bude puko trčanje kroz tekst (ma kog žanra on bio) u želji da saznamo šta će se sledeće dogoditi i kako će se priča završiti!
Naprotiv, u toj fazi vašeg rada, priča ostaje u drugom planu. U prvi će izbiti autorova rečenica, stil, opisi, način kako gradi likove, vodi dijaloge, ispisuje monologe, priprema sukobe, osmišljava obrte.
Uvek rado zastanem kod rečenice u kojoj me iznedati neki neobičan opis stvari koja je svima poznata, ali je ne bih tako suptilno, a jednostavno predstavila.
Ili zastanem kod karakterizacije lika koji postane tako uverljiv, da iz romana može da iskoči na filmsko platno.
To su nemerljiva iskustva kada učimo, odmeravamo snage sa nekim ko nešto radi u jednom trenutku bolje od nas. (Ne kažem da je to moguće sa svakom knjigom koja nam dođe pod ruke, ali tamo gde prepoznamo tu bravuroznost, treba da učimo kao iz udžbenika).
Stoga predlažem da počnete da vodite čitalački dnevnik, ako ga već nemate. Upisujte u njega naslove, autore, zanimljivosti iz biografija, citate, prepričajte ukratko zanimljive zaplete… Stavljajte zvezdice, svoje napomene, komentare… Pravite svoju riznicu koja će tako još jednom da prođe kroz sve vaše pore dok tekst filtrirate i po drugi put iščitavate najbolje delove, da biste napravili beleške.
Takođe sam za mešanje žanrova koje biramo za čitanje. Za lutanje, eksperimentisanje, pa i odbacivanje onih dela koja nam se ne dopadnu i koja iznevere naša očekivanja! I loš primer ima visoku edukativnu funkciju. Ako ste u stanju da formulišete šta vam se nije dopalo, ili još preciznije, šta nije dobro, u delu koje ste rešili da ne pročitate do kraja, već ste osvestili važna polja na kojima sami ne smete da ,,,proklizate’’. Analizirajući slabosti i mane tuđeg teksta, dobijate ideje kako može da bude bolji i sami stičete iskustvo da unapredite svoj pristup sličnim temama.
Na ovom mestu je vreme da napomenem da vam je sagovornik na temu onog što čitate ili ste pročitali, od izuzetne važnosti! Dijalog o onome o čemu smo već doneli vlčastiti sud je izvanredna vežba.
U svetu je moderno da se formiraju čitalački kružoci na kojima se dame oblače u skladu sa modom i vremenom u izabranom delu. Služe se čak specijaliteti iz zemlje odakle je autor, a pored tih spoljnih efekata, popodneva se provode u razgovoru i raspravi o knjizi. Novo delo predlaže drugi član koji postaje domaćin sledećeg okupljanja…
Ovo je bila samo digresija na koju me je ideja skrenula. U Srbiji nema takvih književnih kružoka (bar ne još), a sumnjam da bi i piscu u najavi ona ozbiljnije koristila!
Ali kada bi se tako nešto radilo na kursu dobrog pisanja, e, to bi već imalo ozbiljnu svrhu. Da svi polaznici pročitaju jedno, nimalo nasumično, izabrano delo, i da ga ,,seciraju’’ prateći sve tehnike koje jedan umetnik koristi da bi ono postalo tako reprezentativno, to bi imalo višestruku korist, a bilo bi i krajnje interesantno…
Zato, drugaricu, druga, kolege, pod ruku, pa u šetnju ili na čaj, da se ispričajte na temu knjiga koje vas zanimaju. Biće zanimlivo da čujete na šta to oni obraćaju pažnju, a sigurno ćete u izvesnoj meri otkriti i novi ugao koji može da se zauzme kada se to delo posmatra.
Počnite pažljivo da slušate ljude koji pričaju o knjigama. Zašto? Zato što će vam oni otkriti šta čitaoce zanima, koje teme i žanrovi su popularni, i sve to pre nego što sami odlučite o čemu ćete pisati.
Zato, o temi za prvi roman i kako je izabrati, u sledećem blogu.
