UVODNA PRIČA
Od marta 2020. (pa neznano dokle) čitav svet živi tako što pravi stav o šakama i hoda na rukama. Ne može se na taj način preći neka dugačka deonica. Ono što se iz te perspektive sagledava suprotno je od svega što smo videli, znali, slušali, upamtili… Život nam se okrenuo naopačke.
Ne volim i ne gledam apokaliptične filmove, dovoljno je da prođe od snimanja decenija ili dve pa da sve počne da se obistinjuje!
Trenutno živimo noćnu moru. San nam je istrzan, a java košmarna.
Suočili smo se sa nepoznatim nevidljivim neprijateljem. On je bacio bombu na našu svakodnevicu. Razrušio je poznatu rutinu, navike, planove…
Svaki čovek na planeti čezne za trenutkom da mu se vrati njegov stari, život životić, kojim je (tek sada vidi) bio poprilično zadovoljan!
U karntinu, samoizolaciji, kućnom pritvoru, uz rad od kuće i preporuke o socijalnoj distanci, vreme se rasteglo kao olabavljeni lastiš na staroj pidžami. Valja pregurati dan i imati plan za naredni, za koji unapred znamo da će mu neopisivo nalikovati.
Razni su načini da se ispuni vreme za kojim su svi vapili, a sada bi ga rado menjali za svoj užurbani, obavezama krcati, običan dan. Neko rilja baštu, neko popravlja auto, neko riba kuću… Jedni slikaju, drugi snimaju video-klipove, treći čitaju, četvrti pišu… Ja spadam među ove poslednje. Nakupilo se započetih rukopisa, materijala koji čekaju da budu iščitani, sortirani, ideja koje su se krčkale, pa uvrile a da se nisam pozabavila njima… Ideja da se odvažim i započnem roman za decu konačno dolazi na red… No, korona hara nesmanjenom žestinom i vremena će biti i više nego što je iko očekivati mogao!
Otuda potreba da vodim svojevrsni prozni dnevnik. Zapažanja, misli, sećanja, događaji biće u njemu dati u formi priča. Bez velikih ambicija ili nekih bombastičnih ili filozofskih tema, pisaću o malim stvarima, danima u izolaciji, uspmenama i nadama… Nastojaću da tene budu raznovrste, situacije prepoznatljive i bliske svima koje u ove priče zavire.
Mesto kome su namenjene je moj websajt (www.ljiljanasarac.com). Naslov ove moje prve virtuelne zbirke je: ,,PAMTIM”.
Radujem se novom izazovu. Ličim ponekad samoj sebi na goniča robova koji ne ume da miruje, ali i na kreativca koji, što bi moja baba rekla, ima pundravce, pa ne može da miruje.
Divan je osećaj otvoriti novi dokument i uhvatiti se u koštac sa još jednom belom stranicom.
Pisanje je svojevrsno putovanje. U svet koji ćete sami stvoriti. Izmaštati. Sa vlastitim pravilima. Pejzažima koji se vama dopadaju, ljudima koji vam odgovaraju, zapletima koji vam privlače pažnju.
To je čitav mikro-kosmos za koji ste odgovorni.
Kada pišem, trudim se da mi u tom okruženju bude lepo. Po završetku teksta želja mi je da se dušom svakog čitaoca razlije milina. I nada. Dovoljno je mraka svuda oko nas.
Priča je zahtevna forma. Svaki put vi čitav jedan roman sabijate na stranicu ili dve.
Odvajate komadičak duše i izlažete ga pogledima.
Pisac je nalik glumcu. O čemu god da govori, najviše priča o sebi.
On otvara vrata jedne bogate i neiscrpne riznice prepune različitih ideja i tema.
Pozivam vas da s vremena na vreme pokucate na vrata mog ,,Pamćenja’’ i zavirite u sasvim novi svet.
Neka ovo bude jedan zanimljiv projekat koji je pokrenulo zlo nazvano korona virus.
Neka pobedi život potpomognut kreativnošću, nadom i umetničkim prkosom!
Dopada mi se celokupan tok misli koje na kraju daju nadu i veru u bolje dane.
Svaki dan se sunce rađa , ovo je naš život, sve prolazi , a zahvalnost i rad, prihvatanje sa pogledom u bolju budućnost čini da se možemo okrenuti ka suncu koje i dalje greje sve nas.
Eto tako sam razumela, isto mislimo Ljiljo .
Mila moja Vera, sjajno ste razumeli i preopoznali sve iskrice nade, optimizma i želje da se teškoće pobede!