LET JASMINKE PETROVIĆ
Kada su romani za decu u pitanju, najmanje ima onih koji su posvećeni čitaocima viših razreda osnovne škole. Čini se da je neajteže baviti se pubertetlijma koji su jednom nogom još u svetu ušuškanog sigurnog denjstva, a drugom su zakoračili u svet odraslih. U njihovim dušama su velika previranja, emocije su snažne, a reakcije nepredvidive. Ćudljivost i ekspozivnost karakterišu te važne dane stasavanja i odrastanja.
Autori kao da se klone tog turbulentnog perioda.
Jasminka Petrović se dragovoljno upustila u avanturu poniranja u svet jedne trinaestogodišnje devojčice. Za glavnu junakinju uzela je Beograđanku Sofiju i odlučila da je tokom letnjeg raspusta pošalje sa babom na put. Destinacija je ostrvo Hvar.
Priča je dosledno ispripovedana u prvom licu. Da će svi događaji biti dati iz vizure devojčice, govori već naslov iz kog virka i za ruku nas hvata to jedno vragolasto dečje ,,ja”.
Kada se sve stiša, a u staroj, ali autentičnoj kući rođake Lucije, svi odu na počinak, Sofija leži u krevetu i rezimira utiske o proteklom danu:
,,Baba hrče. A tek kako me izluđuju ovi komarci. Ulaze mi u nos i oči. Uskoro će da svane, a ja sam još budna. Plus sam i gladna. Vrtim se po krevetu. Spavaćica mi se uvrnula oko tela kao papir oko bombone.
Toliko sam se radovala ovom letu i ovom raspustu! Mislila sam da će me mama i tata pustiti da kampujem s Lukom i njegovim društvom. Druga varijanta bila je da idem sa Saškom u Kraljevo kod njene sestre od tetke. Ali ništa od svega toga! Jednog popodneva mama me je ubacila u mašinu:
– Vidi kako si bleda! Po ceo dan piljiš u taj kompjuter. Aj ti lepo da kreneš ove godine sa babom na Hvar. Ima da ti bude super: more, sunce, društvo, zaljubljivanje… Ja sam u Starom Gradu provela najlepša leta u životu, samo kad se setim…
Bla-bla-bla… I ja se kao som upecam na udicu i pristanem…”
Duhovito, ironično i autoironično pripovedanje glavne junakinje boji sve o čemu priča. Stoga se roman čita brzo i lako. Autorka suvereno vlada žargonom mlađe populacije, kao i ostrvskim bodulskim dijalektom, te govor postaje jedan od načina karakterizacije likova, ali i mesto duhovitih zapleta i izvora komike:
,,- Sofija! Sofija! Probudi se! Sofija!
Otvaram oči i vidim babu kako stoji pored mog kreveta.
– Bura nam je odnila tapet!
– Tapet? Sa zida? – pitam bunovno babu.
– Ne sa zida, nego sa terace. Ne možemo nona i ja same.
Trljam oči i pokušavam da ukapiram šta mi baba govori.
– Ali nona nema tapete u kući… O kakvim tapetama govoriš?
– Ja govorim o tepihu! Bura ga je odnila u dvorište – baba gubi strpljenje.
– Jedno je tepih, a drugo tapet! – ja isterujem stvari na čistinu.
– Sofija, ovod za tepih kažu tapet! – baba se naglo okreće. Izlazi iz sobe, a vetar za njom zatvara vrata uz tresak…”
U romanu su dominantni ženski likovi : unuka, baba Marija i babina rođena sestra Lucija. Posle više od dve decenije Marija putuje u rodno mesto. Porodična podvojenost, uspomene, rođaci koji su se u istorijski prelomnim trenucima našli na suprotnim stranama, na površinu isznosi tajne koje su Sofiji bile nepoznate. Ona na taj način otkriva istoriju svoje porodicu. Takođe bolje razume i svoju babu na čiji račun često u dnevničkim beleškama (kroz koje je priča ispričana) ispisuje kritike. I za Sofiju i za čitaoca prava heroina vredna pažnje je nona Luce koja voli i životinje i ljude. Razume mladost i otvoreno razgovara o odrastanju sa svojom gošćom koju (s obzirom da sama nije imala dece) obožava kao i njenu majku koja je u mladosti kod nje često boravila.
,,-Nije lako biti tinejdžer – kaže meni nona Luce danas u bašti. – Malo hoćeš seks, a malo bi da ideš u Diznilend.”
Dok joj se čini da se ,,smara” sa starim svetom kojim je okružena (dvema bakama, njihovim komšinicama, babinim udvaračem…) Sofija dobija dar koga će postati svesna kada noni pozli. Ona u ušuškanom svetu kuće koja je udaljena od vreve, bašte u kojoj sa rođakom skuplja puževe i iznosi ih u polje, bere paradajz, širi i skuplja veš, kroz neobavezne razgovore, uspomene, smeh, nežnost i ljubav koja se snažno oseća i javno ispoljava, stiče svoje mesto u novom okruženju, gradi samostalnost i sigurnost.
,,Ležim između babe i nona Lucije. Sve tri smo na bračnom krevetu u sobi s terasom.”
I tu dolazimo do metafore iskazane u naslovu dela o letenju, a na mnogim mestima apostrofiranu i u romanu. Glavana junakinja zamišlja kako leti. Nekada uspeva da se vine iznad zemlje, nekada ne, ali kako vreme odmiče, sve bolje spoznaje sebe i ovladava letom.
,,Legnem na leđa. Žmurim. Mahnem nekoliko puta krilima i podignem ruke uvis. Evo me iznad Beograda. Letim i gledam… Sava i Dunav… Kalemegdan… Novi Beograd… Zemun… Eno sam i ja… Ljubim se s Markom… Ne, to nije Marko… To je…. Još ne znam ko je, ali saznaću uskoro…”
Pored avanture, koju donosi putovanje na koje su junakinje krenule, delo nudi i edukativnu notu. Podsticajno navodi imena knjiga koje devojčica čita na raspustu (one druge koje su na policama kuće domaćice iniciraju zanimljive rasprave o prošlim vremenima i vladavini Tita).
Rođak Luka daje Sofiji da pročita roman ,,Galeb Džonatan Livingston’’.
,,Luka rođak je bio u pravu za knjigu. Potpuno me je rasturila. To je to! Sinoć kad sam je uzela u ruke nisam je ispustila dok je nisam pročitala. Pred kraj mi je nestala baterija u lampi, pa sam morala da upalim veliko svetlo. Na sreću, Ana se nije probudila, a i ostali ukućani su uveliko spavali.
,A onde, na pučini, potpuno sam, daleko od čamaca i obale, vježvao je galeb Džonatan Livingston. Na visini od trideset metara pružio je svoje opnaste nožice i uzdigao kljun silno se upinjući da krilima izvede bolno težak okret izvijenog tela…’
Glavna junakinja se još nije ljubila. Zaljubljena je u Marka, druga svog starijeg brata. Zavidi drugaricama koje su ostale kod kuće i svake večeri izlaze u školsko dvorište. Neke od njih izbacuju na Fejsbuku fotografije sa dečacima s kojima su se smuvale. Sve joj izgleda zanimljiivje i bolje od njene pozicije. Nije svesna na kakvom posebnom putovanju se obrela.
Upoznaje svoje mlade i starije rođake s kojima je baba prekinula kontakt, jer ju je rođeni brat, koji je u ratu izgubio sina, optužio da je četnikuša.
Kada vidi da je Marko na kampovanju našao devojku, Sofija proliva iskrene suze i doživljava prvu ljubavnu bol. Ali mladost i novo okruženje donose nova iskustva u njen život. Ona će upoznati Šveđanina Svena koji će ,,zalečiti” te rane.
,,Leto kada sam naučila da letim” je roman o odrastanju, samospoznaju, porodici, sukobima, raspadu jedne zemlje, jugonostalgiji, osvajanju slobode, letu koji simbolizuje sazrevanje i sigurnost.
Pričanje priče iz ugla jedne devojčice uspostavlja fini odnos prepoznavanja i poistovećivanja mladih čitalaca sa njom.
Iako ćemo ga svrstati u romane za mlade, ,,Leto kada sam naučila da letim” Jasminke Petrović je delo koje u dahu čitaju i odrasli, pronalazeći poruke upućene različitim godištima, zavisno od toga na koji način romanu priđemo.
Ja sam se uz ovu knjigu opustila, razonodila, smejala i plakala. Otvorila je neke moje lične priče i vratila mi sećanja na neke drage ljude, mesta i baku koje više nema, a koja je kao lik iz nekog romana.
Sada definitivno znam da će ,,Leto kada sam naučila da letim” biti jedna od knjiga koju ću rado preporučivati svojim đacima. Stoga je jasno zašto je pobrala brojne nagrade: ,,Plavi čuperak”, ,,Dositejevo pero”, ,,Mali Princ”. Zaslužila je!
