VASKRSAVANJE PROŠLOSTI
Kuda može nekog da odvede ljubav prema umetnosti i istoriji, kako od toga može da se izgradi uspešna karijera, šta ju je inspirisalo za magistarsku i doktorsku tezu, reći će nam Snežana Cvetković, istoričarka umetnosti. S njom ćemo se prošetati starim i novim smederevskim ulicama, zavirićemo u Muzej u Smederevu, u kome radi kao kustos, i čućemo mnogo toga zanimljivog o znamenitostima njenog rodnog grada i viđenim ljudima koji su ga posećivali i voleli.
O kom zanimanju ste maštali u detinjstvu?
Odavno mi niko nije postavio ovo pitanje. Vratili ste me u lepo vreme detinjstva. Maštala sam da uređujem vrtove i parkove. Bila sam član biološke sekcije, u nadi da ču tako više da naučim o biljkama. I danas me zanima govor cveća, red po kome biljke rastu, njihovi divni cvetovi i mirisi…
Koja Vam je knjiga bila omiljena u osnovnoj ili srednjoj školi? Zašto?
Dok sam bila dete volela sam da čitam, i da mi čitaju bajke. To bajkovito do danas živi u meni. Oduvek sam volela knjige, zimski i letnji raspusti su za mene bili praznici čitanja. Bila sam pod velikim uticajem starije sestre, koja je takođe mnogo čitala, a volela sam da ,,prepisujem” od nje, tako da sam birala knjige za koje nisam bila potpuno spremna. Hese je ostavio veliki trag, Igra staklenih perli, Narcis i Zlatousti, Stepski vuk, Demijan. Kao mlađa, čitala sam priče Branka Ćopića, romane Marka Tvena, ali na prvom mestu je ostala Lujza Mej Alkot i njene nezaboravne knjige: Devojčice, Devojčice rastu, Dečaci, Deca gospođe Džo. Još uvek osećam miris stare smederevske biblioteke i čujem krckanje poda dok očekujem za pultom knjige… Svojim ćerkama sam ih poklonila čitala i trudila se da im prenesem lepotu njihove poetike.
Kako ste se obreli na Filozofskom fakultetu? Da li je postojala neka druga opcija? Je li bilo teško završiti odsek Istorija umetnosti? Šta ste na studijama najviše voleli? Koga ili koji predmet pamtite iz tog vremena?
Mislim da mi je to bila najispravnija odluka u životu, pravi poziv i opredeljenje koje me je učinilo, i danas me čini, srećnom i duhovno ispunjenom. U osnovnoj školi ,,Dositej Obradović” u Smederevu sam obožavala istoriju i nastavnicu Frusinu koja je divno prenosila znanje iz ovog predmeta. U srednjoj školi su to bile profesorke likovne kulture, najpre Vera Horvat, koja me je nadahnula svojim upečatljivim predavanjima u Ekonomskoj školi, a zatim ambiciozna Nevenka Vrhar u smederevskoj Gimnaziji, kod koje sam bila u sekciji i štošta naučila iz zavičajne istorije umetnosti. Za prijemni ispit su me pripremale obe profesorke, pa je uspeh bio postignut. Roditelji me nisu ograničavali i sputavali u izboru studijske grupe i fakulteta. Studiranje istorije umetnosti me je nadahnjivalo, često do egzaltiranosti. Izuzetni profesori, stručna literatura, otkrivanje jedinstvenog sveta umetnosti… Ispiti su bili obimni, spremala sam pojedine i duže od pola godine, ali uvek sa zadovoljstvom. Omiljeni predmeti su mi bili Nacionalna i Opšta istorija umetnosti srednjeg veka, kao i Nacionalna i Opšta istorija umetnosti novog veka. Osim divnih predavanja profesorke Danice Popović, pamtim stručne ekskurzije do Praga, Budimpešte i Drezdena sa profesorom Sretenom Petkovićem, odlazak u Temišvar, ali i na Oplenac sa profesorom Miodragom Jovanovićem.
Da li Vam je istorija bila bliža i bliskija zato što ste iz Smedereva, stonog Đurđevog grada?
Sasvim je moguće. Moj otac je mnogo voleo istoriju, bio je građevinski inženjer, ali ga ja najviše pamtim po razgovorima o istoriji i čitanju istorijske literature. Sa roditeljima sam mnogo vremena provodila u Tvrđavi, nedeljom smo tamo odlazili u šetnju, a mnoga popodneva sam provela u Tvrđavi sa njima, igrali bismo badminton, odbojku… Jednog dana sam sa ocem i knjigom Leontija Pavlovića pod rukom obilazila Tvrđavu. Nije mi bilo jasno čemu su mogli da služe otvori na zidnom platnu velike sale za prijeme u dvoru despota Đurđa. Pored nas je prošao stariji gospodin koji je čuo moja glasna razmišljanja i rekao da su to bili otvori za grede za drvenu spratnu konstrukciju ove sale… Tata mi je posle saopštio da je to bio Leontije Pavlović, pisac knjige koju sam upravo čitala u despotovom dvoru. Tvrđava me je fascinirala, često sam je sanjala…
Vaš pogled je, međutim, bio više uprt u jednu drugu srpsku dinastiju. Napisali ste magistarski rad na temu Vile Obrenovića. Kako ste se opredelili za tu temu? Šta ste sve zanimljivo otkrili o njoj i njenim vlasnicima? Ko se sve u vili odmarao i gostovao?
Obrenoviće i njihov letnji dvor sam upoznala mnogo kasnije, kao kustos smederevskog muzeja. Pisala sam scenario za serijal Dvorovi Srbije koji se emitovao na Radio-televiziji Srbije… Posle toga mi je profesor Miroslav Timotijević predložio da Vila Obrenovića bude tema magistarske teze. I to je bilo jedno zaista izuzetno iskustvo. Bila sam oduševljena otkrivanjem vladara Milana i Aleksandra Obrenovića, njihovih supruga, srpskih kraljica Natalije i Drage, njihovim uređivanjem srpskih dvorova, pa tako i letnje vile u Smederevu, u koju su utkani svi Obrenovići, od rodonačelnika dinastije kneza Miloša Obrenovića koji je kupio vinograd na ondašnjem i sadašnjem najlepšem položaju Smedereva, uspostavio proizvodnju cenjenog smederevskog belog vina, do kneza Mihaila koji je na ovom imanju podigao jednospratnu vilu u švajcarskom stilu, obnovio vinograde i uredio park koji je bio prvi uređeni park u Smederevu sa zasadima četinara koji su se očuvali do danas. Kralj Milan Obrenović je lično fotografisao očaravajuće panorame koje se pružaju iz vile, prema Dunavu i Banatu, a kraljica Natalija je pozvala dvorskog arhitektu da zdanje proširi i nadogradi spratovima levo i desno od velike sale sa ulaznim drvenim tremom. Najlepše dane u ovoj vili su provodili poslednji Obrenovići na prestolu, kralj Aleksandar i kraljica Draga, od 1900. do 1903. godine. Ovde su nastali njihovi jedinstveni portreti u pleneru, koje je naslikao čuveni umetnik Vlaho Bukovac.
Koja je Vama omiljena istorijska ličnost?
Od evropskih istorijskih ličnosti je to carica Elizabeta, ili čuvena Sisi, supruga Franca Jozefa. Bila je slobodnog duha, obrazovana, sa razvijenim umetničkim senzibilitetom, osećajem za ambijent, vrlo moderna, šarmantna, za prilike svog doba, svetska putnica.
Među istorijskim ličnostima naše novovekovne istorije posebno bih izdvojila kneza, potom kralja Milana Obrenovića, koji je godinama bio nepravedno osuđivan i čija se istorijska uloga ne samo zanemarivala, već i unižavala i nipodaštavala. Kralj Milan Obrenović je postavio temelje moderne srpske države, u osvit proglašenja Srbije za Kraljevinu počeo je izgradnju najlepše vladarske rezidencije na Balkanu, koja je bila završena 1884. godine (danas je u toj zgradi Skupština grada Beograda). Prijatelj je i mecena mnogim umetnicima, čuveni bečki arhitekta Oto Vagner je za njega uradio projekat za lovačku kuću. Kralj Milan je bio strastvene prirode i vrlo cenjena ličnost, kako u Beču i Parizu, tako i od strane turskog sultana Abdul Hamida u Carigradu. Išao je na pokloničko putovanje u Jerusalim, posle abdikacije 1889. godine i svuda je dočekivan sa velikom pompom. Uz sve navedeno bio je izuzetne fizičke građe, lepog lica, talentovan, i vrlo nesrećan u braku sa kraljicom Natalijom…
Izdvojite nekog ko je sinonim po Vašem mišljenju za Smederevo i smederevski kraj?
Despot Đurađ Branković je najznačajnija istorijska ličnost i nesumnjivo sinonim za Smederevo. On je pre svega Đurađ Smederevac.
Pišete doktorat. Na koju temu? Recite nam nešto više o tome.
Privodim kraju pisanje doktorske disertacije na temu ,,Umetnost i dvorska kultura u Srbiji 1872-1903”. U radu se bavim rekonstrukcijom dvorskih prostora u vreme kraljeva Milana i Aleksandra Obrenovića. Veoma sam tužna zbog činjenice da su predmeti iz njihovih dvorova, rasuti po Srbiji I Evropi. Veći deo je prodavan na aukcijama koje je nakon svirepog ubistva Aleksandra i Drage Obrenović, kao naslednica prodavala kraljica Natalija Obrenović. Jedan deo nameštaja i predmeta poklonila je manastirima Vraćevšnica, Rakovica i Krušedol, kao i Narodnom muzeju u Beogradu. Stari beogradski dvor u kome je zločin izvršen, je porušen u leto 1904. godine, što je veliki gubitak za istoriju naše dvorske kulture. Sklapam poslednje kockice mozaika ove velike i pre svega inspirativne teme…
Radite u Muzeju u Smederevu. Da li je to statičan posao? Navedite nekoliko razloga zašto bi trebalo da ga posetimo! Na koje eksponate ste naročito ponosni?
Muzejski posao pre svega podrazumeva rad sa zbirkama, a od kustosa zavisi da li će predmeti živeti u anonimnosti muzejskih depoa, ili će, kako volim da kažem, ,,vaskrsnuti” na izložbama, u katalozima, proći kroz restauratorsko-konzervatorski tretman. Od kustosa zavisi koliko će se podataka o predmetu istražiti, i kako će on biti prezentovan, koliko će se zbirke bogatiti putem poklona I otkupa… Da bi rad kustosa bio kompletan, podrazumeva se rad u arhivima, bibliotekama, znanja se sabiraju iz mnogih različitih izvora, ovaj proces je sve samo ne statičan. On nam pruža radost istraživanja, koja unosi svetlost u naš rad. Pre dve godine otvorili smo novu postavku ,,Smederevska tvrđava od prestonice do spomenika kulture” i na nju smo veoma ponosni. Ona pokazuje koliko je Smederevska tvrđava važna, koliko je utkana u naše živote… Sada pripremamo novu izložbenu postavku o razvoju vinogradarstva I industrijalizacije u smederevskom kraju izložbom ,,Gvožđe i grožđe” čiji su nam veoma važni eksponenti Smederevka i Smederevac. Posebno su dragoceni predmeti iz zbirke Milana Jovanovića Stojimirovića, smederevskog kolekcionara i jedinog Smederevca koji je sedeo pred štafelajima Marka Čelebonovića i Lazara Ličenoskog, koji je imao i plan za revitalizaciju Smederevske tvrđave, bio narodni poslanik na izborima 1938. godine, i kome je posle rata oduzeta imovina, a smederevski muzej bio otvoren u njegovoj rodnoj kući u Ulici Ante Protića broj 2. Bio je zaista izuzetna ličnost, ostavio nam je hiljade i hiljade pisanih stranica o vremenu u kome je živeo… Veliku pažnju sam tokom svojih kustoskih godina posvetila njegovim kolekcijama i tumačenju porekla njegove kolekcionarske strasti.
Sarađivali ste u brojnim emisijama snimanim na temu srednjeg veka. Opišite nam učinak takvih projekata I reakcije Vaše okoline.
Reakcije su pozitivne, trudim se da govorim tako, da se epoha doživi, rad sa posetiocama kroz kustoski posao me je naučio da forma izražavanja bude jasna, koncizna i upečatljiva.
Koji su Vam planovi za naredni period? Šta biste voleli da se dogodi na Vašem poslovnom planu?
Želim da obiđem gradove u kojima nisam bila, i da se vratim gradovima i mestima u kojima sam bila srećna, pre svih među njima su Ravena, Firenca, Istanbul. Želim da posetim Muzej nevinosti Orhana Pamuka, i da doživim ovu knjigu koja pripada nizu knjiga koje su na neki način sudbinske u životu njihovih čitaoca. Planiram jednu izložbu o kralju Milanu Obrenoviću, ali neka to bude iznenađenje u sledećoj godini…
Sem stručnih knjiga, pišete li još nešto?
Uglavnom pišem stručne radove, veliku pažnju sam posvetila istraživanju privatnih kolekcija u kojima se čuvaju predmeti koji su pripadali dinastiji Obrenović. Priređujem za objavljivanje u smederevskom časopisu Mons Aureus koji izdaje Narodna biblioteka, rukopise i priče smederevskog intelektualca i kolekcionara Milana Jovanovića Stojimirovića (1898-1966). On je jako lepo pisao o starom Smederevu, duhovito i poetično…
U ovo vreme dok vlada korona virus kako se branite od straha, viška vremena, nervoze? Čitate li nešto trenutno?
Strah ne osećam. Poštujem preporuku i ostajem kod kuće. Vremena nikad dovoljno. Uvek čitam i pišem. Mnogo razmišljam, o sudbini, sreći, ljubavi, životu. Trenutno čitam francuskog akademika Žana d′Ormesona i njegov roman Priča Jevrejina lutalice.
Vaša poruka za kraj razgovora:
Ljudi, budite srećni, da citiram poruku anonimnog autora sa jedne rimske opeke koja se čuva u smederevskom muzeju. I da dodam misao Nikosa Kazancakisa u kojoj sam prepoznala svoj životni moto, a koja glasi: ,,Putovanja i snovi su bili najveći dobrotvori u mom životu”.
