Intervju: Ljiljana Šarac, književnica
,,ANĐEO S JEDNIM KRILOM’’ UTEHU PRONALAZI NA CETINJU
Od kad je stupila na književnu scen
u, naša sagovornica Ljiljana Šarac neumorno piše, objavljuje romane mahom na temu istorije, ljubavnih i porodičnih odnosa. Njen poslednji roman namenjen mladima pod nazivom,,Anđeo sa jednim krilom’’ (Laguna, Beograd), s podjednakom pažnjom primila je čitalačka publika svih generacija. Reč je, kako je navedeno i u recenziji romana o ,, knjizi o isceljenju i iskupljenju’’. O tome kako je odlučila da napravi svojevrstan književni iskorak i počne da piše za decu i mlade, o problemima mladih koje je literarno obradila, o važnosti podrške koja je deci i mladima nužna tokom odrastanja, a nadasve u času kada dožive gubitke i odlazak bližnjih, kao što su to ponekad i roditelji, Ljiljana Šarac govori u intervjuu za DAN.
Kako je došlo do toga da napustite svjevrsnu zonu književnog komfora i Vaše uobičajene teme i odlučite se na pisanje romana za decu i mlade?
– Već godinama pišem ljubavne i istorijske romane. Osetila sam se u jednom času kao glumac koji stalno igra jednu istu ulogu. Postalo mi je pomalo dosadno, a treba pre svega da meni bude zanimljivo, kako bi moglo da bude zanimljivo i mojim čitaocima. Bilo je pitanje šta pisati sledeće, jer me inače ne drži mesto i ne umem dugo da budem slobodna i bez obaveza. Brzo se odmaram pa onda brzo i napunim baterije. Pitala sam se šta pisati sledeće. Na red su došli moji đaci koji su vrlo često govorilli da je lepo što sam napisala toliko romana za odrasle, ali su me pitali i gde su tu oni i šta pripremam za njih. Jednom prilikom sam im dala obećanje da ću im nameniti knjigu. I tek nakon datog obećenja shvatila sam da je to vrlo ozbiljan i nimalo lak posao. Čak mi se učinilo u jednom trenutku da je neostvariv. Kad zaronite u svet dečje
književnosti, učini vam se da je sve veliko i dobro već napisano i da su se najbolji pisci dečje književnosti u zemlji već isprofilisali i postavili na pijadestale. Treba se pojaviti među njima romanom dostojnim tog društva i njegovih čitalaca. Činilo mi se da je bolje da i ne uradim taj posao nego da ga uradim površno i neuspešno. A onda, nekako, stvari dođu na svoje mesto nakon što dugo promišljate i maštate. Mislim da je moja velika prednost u tom trenutku bila ta što ja sa mladim čitaocima svakodnevno radim. Razmišljala sam o tome kakvi su oni i šta ih zanima. Rešila sam da se oslonim na primere iz učionice, a ne na lično iskustvo koje potiče iz prošlog veka. Školstvo toga vremena, naše fore, naš rečnik, naš tempo potpuno su bili drugačiji od ovog sada. Moja prednost kao predavača u osnovnoj školi je što sam jednom nogom u njihovom svetu i to sam iskoristila za svoj prvi dečji roman. Imala sam protagoniste koji su ubedljivi, rečnik koji je aktuelan, imala sam temu za koju sam znala, kada sam je pronašla i prepoznala, da će da dirne i starije čitaoce, (koji su čitali moje ranije romane), ali i decu kojima je tema i namenjena. Razlog je jednostavan: priča je potresna. Roman ,,Anđeo sa jednim krilom’’ je tužan i zahtevan, i upućuje na neophodnu borbu da se iscelimo. Tema mu je jedan veliki gubitak. Mlada junakinja romana, Ružica, koja je učenica sedmog razreda, treba da se nosi sa situacijom sa kojom ni odrasli ne znaju da se suoče. Ova knjiga je pomalo i priručnik za decu kako da zacele svoje rane, kako da promišljaju na temu prolaznosti i smrti. Mi odrasli smo emotivno zreli i imamo stabilno okruženje koje nam pruža utehu i zaštitu, a deca su nespremna na sve to. Ona su ranjiva. Mi ih kroz život štitimo i sklanjamo kad god je nešto ružno, kad god je nešto teško i zato su oni nesiguni, izgibljeni, kad ih život suoči sa takvim problemima. Knjigom ih pozivam da čuju poruku da je život i siv i žut, da donosi i radost i tugu, ali treba da znaju kome da se obrate kad dođu teški trenuci.
Roman je priča o prijateljstvu, porodici, školi, koja može da isceljuje njihove rane. Zato je to roman o iskupljenju i isceljenju.
Knjiga nosi veoma neobičan naslov, ,,Anđeo sa jednim krilom’’. Koju simboliku on ima?
– Naslov je slikovit, on uvodi u priču koju sam želela da ispričam. Kada izgubimo nekoga mi više nikada nismo celi. Ostajemo za čitav život okrnjeni i to jedno krilo pokušavamo da nadomestimo nekim vidom proteze. To mogu da budu prijatelji, to može da bude pisanje, traganje za samim sobom i onim što možemo da budemo u budućnosti. Tako Ružica, glavna junakinja ovog romana, kreće u potragu za svojim korenima. Ona živi u Beogradu, u jednoj finoj, harmoničnoj porodici. U času kada je ostala bez roditelja shvata da joj čitava jedna polovina porodičnog stabla nedostaje, a to je priča o očevim roditeljima iz Crne Gore sa Cetinja. Tu kreće jedan pomalo detektivski zaplet, kad ona, da bi se sabrala i smirila, kreće put Crne Gore i Cetinja u potragu za tetkom i dedom. Tako počinje jedna uzbudljiva avantura.
Kako su na roman odreagovali upravo oni koji su Vas na pisanje istog i podstakli – vaši đaci?
– Najpre sam bila iznenađena njihovom željom da knjigu pročitaju. (Stalno se žalimo kako deca ne čitaju i kako nam mnogo treba da ih na čitanje privolimo). Mislim da je mnogo važno i to koliko je knjiga dobra i to ko knjigu preporučuje. Ako je preporučuje neko ko je vrstan čitalac, ili neko ko je od autoriteta u njihovom svetu, oni njemu veruju. Ako zato krenu da čitaju nešto, i ako to privuče njihovu pažnju kao što je ,,Anđeo sa jednim krilom’’, onda je to stvarno pun pogodak. Tako da su i moji đaci, i moji rođaci, i deca mojih prijatelja, najpre zbog mene pročitali roman, a onda su ga čitali zbog romana samog jer im se dopala i tema, i Ružica kao glavna junakinja. Uzbudljiva priča, tuga, seta, neočekivani obrt, i sunce koje na kraju mora da grane, ono su što deca očekuju od jedne savremene, moderne knjige. Oni žele snažne emocije, dobru priču, uzbudljiv zaplet, žele junaka ili junakinju koji su njima slični, bliski, koje će da razumeju. Mladi žele knjigu koja neće da propoveda, propagira, zanoveta i pametuje. Žele junake koji će da žive život koji je njima prepoznatljiv. Kraj ne sme da izneveri njihova očekivanja, nego da ih razgali, podstakne, da ulije optimizam. Verujem da ovom društvu treba svetlosti i smeha, jer smo svi postali preozbiljni, a deca to ne vole.
Mila Milosavljević
