RADOST SE NE KUPUJE I NE PRONALAZI NA ULICI

A SADA LAGUNA

RADOST SE NE KUPUJE I NE PRONALAZI NA ULICI

Potpisivanje ugovora

Proteklu 2023. godinu ispratila sam sa radošću i zahvalnošću, ništa mi nije uzela (iako je bilo nekih saplitanja), a mnogo toga mi je dala. Pokazala mi je da umem da primam udarce, podstakla me je da se borim i kada se čini da sam na kolenima, podsetila me je da iz inata može štošta valjano i korisno da nastane. Kada sam bila nezadovoljna – pisala sam. Ono što je izašlo ispod tog mog ogorčenog pera ispalo je vrcavo, snažno, optimistično, svetlo i prozračno. Tako ja kroz prozor izbacujem svoje nagomilane tovare mraka, provetravam dušu i čeličim se.

Važna stavka ove godine je to što je svetlo dana ugledao moj prvi dečji roman (,,Anđeo s jednim krilom’’) i odlično prošao, pobravši simpatije i odraslih i tinejdžetra, tako da sam zahvaljujući Laguni otvorila još jednu traku na svom autorskom putu!

Otuda u ovu 2024. ulazim osnažena, osvešćena, rasterećena, opuštena, s verom da mi Nova godina nosi bogatu žetvu. Naime, krajem 2023. godine potpisala sam Ugovor sa Izdavačkom kućom ,,Laguna’’ o reizdanju mog trećeg romana ,,Zid tajni’’ (koji je prvobitno izdao Evro Book). Nova godina obeležiće povratak priče o Jeleni Karađorđević na našu književnu scenu. Beskrajno se tome radujem, jer prvih šest mojih romana nestalo je sa nje (ne svojom krivicom), već spletom nesrećnih okolnosti koje su se prvenstveno odnosile na izdavača, ali su i nijhove autore povukle na dno. Ja sam brodolomnik koji se spasao. Hvala Laguni koja me je pokupila sa pučine i primila na svoj brod!

Bilo bi dvino kada bi u 2024. izašlo i nešto novo iz mog pera. Pripremila sam divnu, pitku (ne plitku ;)) priču za tinejdžere i njihove mame, tetke, ujne, bake, učiteljice, nastavnice… Nadam se da će urednik dečjeg Laguninog izdanja prepoznati potencijal ovog rukopisa i poverovati u njega podjednako snažno kao što verujem ja. Važno je pisati za mlade, usmeravati fokus na njihove dileme i trileme, obraćati im se putem pisane reči i pokazati im da nisu sami, da mislimo na njih, nastojimo da ih osnažimo i podržimo. Ja imam misiju, ali je i meni podrška neophodna. Bez izdavača i čitalaca ništa! Javljam čim budem čula prve reakcije urednika.

I tako, kamen po kamen – palača!

Kako onda da ne budem zadovoljna i radosna?!

Velika očekivanja u 2024

Oko mene su svi moji živi, zdravi, na broju samo, Bogu hvala! Moja deca su osnažena i na putu da se osamostale. Moji đaci svakodnevno duhovno rastu i na moje oči se menjaju, stasavaju. Knjige pronalaze put do čitalaca i krče put novim. Prijatelja što imam, čuvam, spremna da prigrlim nove. Kamenčić je u cipeli, da ne čuje zlo… I kako onda da nešto mrsim, mračim, kukam, kenjkam, oponiram, negodujem, hejtujem?! Ne mogu. Neću. Blagoslovena sam velikim darom da ne primam snažne udarce, da posle onih slabijih ostanem na nogama, da zviždućem kada protutnji nepogoda, i da s osmehom dočekujem svaki dan. Volim da se smejem, šalim, radujem sitnicama.

Otuda me je šokirala poruka ,,prijateljice’’ na Fejsbuku kada sam uz neke praznične fotografije napisala da verujem u čuda. Ta mračna duša je prokomentarisala: ,,Nema čuda. Blago tebi što veruješ u bilo šta.’’

Koliko čovek mora da bude tužan, nesrećan, usamljen, izgubljen, neuspešan, otuđen, neutešan, besan, nemoćan, poražen, pa da napiše ovako nešto? Jer ja je nisam izazvala. Nisam se njoj obratila. Niti je prozvala. Ne čeprkam po njenom dvorištu. Ne pišem ništa, ukoliko nije lepo i prigodno… Stvarno, majke mi, ne diram izgubljene duše i ne upirem prstom na njih. Oko sebe sam okupila ljude koji imaju energiju sličnu mojoj, koji nisu luzeri, oponenti, hejteri, smarači, okoreli pesimisti. Za te doživotno ,,u minus fazi’’nemam sekund vremena, ni mrvu živaca. Teško onima koji su osuđeni da im budu zid za zapljuvavnje ili rame za plakanje. U 21. veku kuknjava, samosažaljenje, ispovedanje, jadanje se naplaćuju kod dobrog psihoterapeuta. Prijatelji i rodbina tome ne treba da služe. Oni nisu kanisteri u koje ćemo preliti našu žuč. Ne, nipošto! Ko misli drugačije, vara se. Uveriće se da troši kredit koji nije beskonačan, a kamata je velika. Kada dođe na naplatu, ostaće sami!

Zato ne želim, i neću, da budem nečija vreća za udaranje. Zašto bih pristala na tako nešto?!

Zašto bilo ko pristaje?! Kako se onaj drugi usuđuje da nekoga proziva i ponižava? Čime je stekao to ,,pravo’’ i ,,privilegiju’’? I zašto se čudi kada ga neko otrese o ledinu?

Verujem u čuda

Znate, pisanje me je bogato darovalo. Dalo mi je integritet. Samosvest. Samodovoljnost. Spoznaju o daru koji posedujem. I sve me je to izdiglo iznad ucena, pretnji, dnevnog stresa na poslu, ali i nezadovoljstva onih u komšiluku, na mrežama, u širem i užem okruženju, koji prisvajaju pravo da me peckaju, gaze, ponižavaju, srozavaju. Nije lako da me gledaju odozdo… Ups! Stvarno mi je žao. Neka i oni imaju svoje merdevine kojim će se peti, ko im brani?! Ja ih ne diram, ali im smetam. Zašto? Zato što se uspeh ne prašta. Ni radost. Ni osmeh na licu! Ni mir u duši… Izvinte, pardon, ali ne mogu im pomoći tako što ću da siđem u kal u kome su se zaglibili.

Zato tvrdim da se radost ne kupuje i ne nalazi na ulici. Jer ne verujem ja u bilo šta. Ja verujem u sebe. I izvinjavam se onim dušama koje su sebe izgubile. Kao što preskačem ispalu rukavicu na trotoaru, tako zaobilazim i njih i idem dalje. Nemam vremena da se osvrćem. Ni želje. Ni potrebe! Nisu to zaslužili. Vodim se devizom: ne diram te, ne diraj me, ali ako me dirnešššššš… Haha, pa, mogu da ispričaju ti koji su pokušali šta se tada dogodi…

U ovom vremenu, u ovom društvu, u ovom okruženju, slabost se ne oprašta. Svi bi da zgaze i dotuku onog ko je na zemlji. Stampedo je u najavi. Nije to dobro, ali je dobro znati šta sledi kada se spusti gard i otkrije slabo mesto…

Stvarno ne treba pružiti priliku bilo kome da leči svoje frustracije tako što gura prst u naša bolna mesta i rane. I kada ih imamo, nastojmo da ih zacelimo i prevaziđeno u miru, na sigurnom…

,,Obuci osmeh, lepo ti stoji!’’

Pravim krug i vraćam se na početak. Verujem u ono što radim. Verujem da dobrota i pravda uvek na kraju pobeđuju. Umem da se radujem i da tu radost širim oko sebe. Ako tako živim i ovo tvrdim, onda je logično što verujem u čuda, zar ne?!

I sebi, i vama sa osunčanom dušom, želim uspeh u Novoj 2024. godini, jer naporan rad se uvek isplati! Uvek je lepše družiti se sa nasmejanim, nego sa namrštenim, ljudima!

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *