PISAC KOJI SEBI STALNO PODIŽE LESTVICU
Goran Stojičić je autor koji pokazuje da književne večeri nisu deplasirane, da pisac može da bude popularan, a knjige rado čitane! Autor je zbirke priča ,,Besani” i romana ,,Slučaj Danil Harms”. Trenutno radi na nekoliko projekata, među kojima je i priprema zbirke ,,Besani 2”.
On je ljubazan, šarmantan i autentičan. Zadovoljstvo je razgovarati s njim.
Čime ste se bavili pre nego što ste počeli da pišete?
Nijedan od poslova nije imao nikakve veze sa pisanjem. Svega je tu bilo, poslova sa nekretninama, enterijerom, imao sam i restoran, a bio sam i korporativni menadžer, a opet, pišem od srednje škole, ali do pre nekoliko godina to je bilo samo za sebe.
Kada je pisanje odnelo primat nad svim ostalim?
Promene su se desile posle objavljivanja „Besanih”. Čitaoci, kritika i mediji su učinili svoje i ja sam se našao u toj grudvi koja je iz meseca u mesec postajala sve veća i veća. Nije bilo lako, u početku sam bio zatečen, ali kasnije sam shvatio da je moja kreativnost najzad našla rupu kroz koju treba da izađe.
O čemu ste razmišljali kada ste prvu svoju priču objavili na fejsbuku?
Do tog juna, 2015. godine, na fejsbuku nisam objavljivao ništa autorsko, sem malih analiza filmova, knjiga i muzike. Jednostavno, u svojim pričama nisam nalazio kvalitet, kasnije se ispostavilo da je to bio nedostatak samopouzdanja. U redu, mislio sam posle hiljadu napisanih, nastaviću da pišem za sebe jer ovo ne valja. Ni sam ne znam zašto sam objavio priču „Pad”, koja je za kratko vreme postala pravi hit na toj društvenoj mreži. Već tada se pojavio izdavač i u javnom komentaru ponudio da objavi zbirku do tada nepostojećih priča. Ni tada nisam znao na koji način da razmišljam, a knjiga me je čekala.
Da li svaki pisac ima ponešto Šeherezadino?
Nisam o tome nikad razmišljao, ali verovatno ima. Pa i samo njeno ime u prevodu znači „uzvišenog izgleda”. Ne mislim ništa pretenciozno, već to da pisac mora biti iznad, iznad svega, i da stvari, dok stvara, posmatra sa više tačke. U suprotnom nema književnosti, ostaje samo piskaranje.
Kako je došlo do saradnje sa izdavačkom kućom Ammonite?
Ammonite je izdavačka kuća koja postoji dvadesetak godina i bavila se samo muzikom, tj. objavljivanjem albuma. Direktor, Dejan Bošković, je kasnije pokrenuo i priču sa knjigama, a „Besani” su bili dokaz da je bio u pravu, s obzirom na uspeh male izdavačke kuće (koja to više nije), nepoznatog autora i zbirku priča, a ne roman (a vrlo dobro znamo da se u regionu neuporedivo više čitaju romani). Posle izvesnog vremena sam dobio poziv da se priključim kao urednik i ja sam to bez razmišljanja prihvatio. 2018. smo od strane UEPS-a proglašeni za kuturno otkriće godine, a knjige nam se nalaze u izlozima i vidnim mestima svih relevantnih knjižara u Srbiji.
Da li Vaša prvoobjavljena zbirka priča ,,Besani’’ baca senku na drugoobjavljeni roman ,,Slučaj Danil Harms’’ ili mu otvara vrata?
Svakako mu otvara vrata. Dešava se i obrnuto iako se knjige razlikuju. Obično oni koji dođu do jedne od njih, kupe veoma brzo i onu drugu. Posle „Besanih” sam jednostavno nešto morao da promenim, podignem sebi lestvicu, iako su me svi pitali kada će „Besani 2”. Mislim da je neophodno da pisac sebi zada novi, viši cilj i pokuša da stigne do njega. Zato je „Slučaj Danil Harms” i pisan dve i po godine. Tek posle njega mogao sam da se vratim pisanju „Besanih 2”, ali i oni će se razlikovati od prvog dela. Po dubini, posebno.
Ume li popularnost da optereti? Šta je odgovor na velika očekivanja Vaših čitalaca?
Naravno, ali ne do te mere ako ste iskreni u pisanju i ne razmišljate o uspehu knjige koju stvarate. Mislim, takođe, da godine i iskustvo čine svoje da čovek ne poleti i stvari posmatra iz realnog ugla. Da, očekivanja jesu velika, u prilog tome ide i podatak da je već naručeno stotinak primeraka „Besanih 2”, a knjiga još nije ni gotova. Isto je bilo i sa „Slučajem Danil Harms”.
Kako u Vašim delima priča o ljubavi čitaoca ne udavi?
Dobro pitanje. Mislim da je razlog u mom stilu i različitom pripovedanju na tu temu od svega na šta su čitaoci navikli. Patetike ne sme biti. Nje toliko ima u stvarnom životu kada je ljubav u pitanju. Samo još fali da se nađe između korica, a ima je u velikom procentu. Ja takve knjige ne mogu da čitam. Zašto bi i drugi.
U pričama dominira dijalog. Da li je to recept za čitanost u 21. veku?
Između ostalog, da. Dijalozi su mi veoma inspirativni. Oni moraju biti stvarni čak i kada je fantazija u pitanju, ali i književno uobličeni. Pišem ih sa posebnom pažnjom, veoma dugo. Mnoge priče su isključivo dijaloške, bez ikakvog opisa, ali u njima je smešteno puno slika.
Razmišljate li o ekranizaciji svojih dela? Kako to zamišljate?
Naravno, ja ih i pišem kao prepričavanje svojih filmova iz glave, suprotno od čitalaca. Verovatno su zato svima posebno filmične. Neki od reditelja su mi već nešto i rekli, ali za sada ne bih o tome. Ima vremena…
Na koji način se došlo do multimedijalniog projekta?
Ovo pitanje se lepo nadovezuje na prethodno. Ako već stvaram mikro-igrane filmove, onda je prirodno da imaju i svoj soundtrack. Zato se u prvoj knjizi i nalaze odgovarajuće pesme kao muzička podloga. I to nije sve, svaka priča ima ilustraciju našeg najpoznatijeg dizajnera i mog velikog prijatelja Slavimira Stojanovića Futra. Mada, knjiga se može čitati kao i svaka druga.
Imate divan odnos s publikom. Na koje sve načine kontaktirate sa svojim čitaocima?
Kada knjiga izađe iz štamparije ona više nije moja, samim tim normalno je da komuniciram sa svima koji to žele. Razgovore vodimo na sve načine, u javnim komentarima na fejsbuku, inboksu, mejlovima… Ipak, promocije su najzgodnije za susrete. Da, imam divan odnos s publikom i hvala im.
Šta Vam je doneo prevod na engleski ,,Besanih’’?
Doneo je to da knjigu mogu da čitaju i oni koji nisu sa ovih prostora. Ona se nalazi na svim kontinentima, a uvek postoji mogućnost da se neka izdavačka kuća iz Velike Britanije ili SAD zainteresuje za objavljivanje. I „Slučaj” je upravo preveden na engleski jezik (uskoro i na ruski), pa će i on krenuti na put.
Šta je pomoglo da se Vaša priča širi?
Društvene mreže na početku, a kasnije velika zainteresovanost knjižâra i medija. Iskreno, bilo mi je teško da se naviknem na tu brzinu.
Kolji su Vam planovi u 2020. godini?
„Besani 2” ulaze u štampariju za nekoliko meseci, a nakon toga sledi pisanje u četiri ruke, sa zagrepčankom Anom Kolar. Spremamo nešto veoma zanimljivo. Posle toga se vraćam pisanju započetog romana, a dodao bih i turneju po Srbiji multimedijalne predstave za tinejdžere „Bilo jednom u srednjoj školi”, koju sam pripremio sa kvartetom Wonder Strings, kao i nastavak promocija “Slučaja Danil Harms” u regionu.
