ČITANJE KAO UTOČIŠTE
Čitanje je utočište, spas, bekstvo od svega što nas muči, tišti, opterećuje… Čitanje je svaki put prelazak preko duge!
Ovaj mart sve iskušava na svetskoj geo-političkoj sceni. Tanji nam živce, gura nas u strahove, nagoni da se pitamo šta sve može da bude i šta će biti… A mi smo tako mali, i nemoćni, i nesigurni u orkanu koji nam preti. Da ne postanemo slamka među vihorove, tražimo tačku uporišta. Tako ih je malo u 21. veku. Na sreću, na Balkanu postoji jedan opsedani, ali nesrušeni bastion. U njemu leži naša snaga – to je porodica. Štit, zaklonm sigurno utočište. Šćućurimo se u njeno okrilje i osećamo i lepotu, i dobrotu! U udobnosti sigurnog okruženja gasimo na dugme zla predviđanja, svetske pretnje, krvave prizore, slike razaranja… Posežemo rukom ka polici, na koju po navici odlažemo knjigu koju čitamo, i sapsavamo se!…
Tu smo onakvi kakvi jesmo, tu smo svoji, tu smo lepi i dragi…
Čitanje je ostrvo stvoreno samo za nas. Tu smo svoj na svome. Šetamo kuda hoćemo, tempom koji sami biramo, ostajemo koliko hoćemo…. Na to ostrvo možemo da dođemo i odemo kad god poželimo. Čitalac je mali bog. Svemoćan je koliko i pisac, jer ostvaruje i realizuje započeto. Čitalac vizuelizuje zapisano. Stvara slike u svojoj glavi koje liče na filmski zapis. Volela bih da mogu da nervne impulse prevedem u formulu kako kroz ljudsko telo pročitana reč postaje materija, jedan novi proizvod koji je različit kod svakog čitaoca. Nijedno čitanje nije isto. To je kao kada na jednu temu na pismenom zadatku dobijemo pedeset različitih odgovora. Ovde je proces obrnut. Jedna knjiga biva pročitana na desetine hiljada/ili miliona različitih načina…
Čitanje je putovanje, istraživanje, avantura na koju krećemo otvarajući već prvu stranicu knjige. U stvarnom svetu novčanici, slobodni dani, zdravlje, pasoši, sputnici… uslovljavaju nas kuda ćemo i kada, kako… putovati. Kada čitamo, sve granice i prepreke su otklonjene. Dovoljno je samo da odaberemo pravu knjigu, i avantura počinj.
Možemo se okrenuti prošlosti. Zaviriti u svet pećinskog čoveka, antičkog i rimskog patricija, srednjovekovnog viteza, renesansnog umetnika, vojnika i oslobodioca u svetskim ratovima… Istorijski romani izuzetno su traženi i zapaženi. Meni je jasno i zašto. Istraživanje prošlosti je svojevrsno traganje za uzročno-posledičnim odnosima i odgovorima zašto se nešto baš tako dogodilo. Na tom putu neminovno ćemo sresti upečatljive uticajne i zauvek upamćene istorijske ličnosti koje su kao šahisti u partiji povlačile određene poteze. Dobre? Loše? O tome sude vreme i ista ta istorija…
Ja volim trilere. Zadojena sam Agatom Kristi i do dana današnjeg ostala sam joj verna. Novi pisci kriminalističkih romana i trilera su dolazili i odlazili, ali ona je ostala. Koliko sam odana ovom žanru govori i jedna zanimljiva situacija od pre nekoliko meseci. Stariji sin završio je osnovne studije. Mnogo nas je usrećio i obradovao. Častili smo mi i njega i rodbinu, ali nekako mi je sve to prolazilo kroz prste. Želela sam da zna da sam ponosna na njega. Da sa zadovoljstvom mislim kako je odradio odličan i veliki posao, i da to hoću nekim gestom i da pokažem. Otišla sam u Laguninu knjižaru na Banovom brdu i potražila jednu posebnu knjigu, posebnog naslova i senzibiliteta – ,,SIN’’ – JUA NESBEA. Kupila sam je, napisala posvetu i dala je Đorđu. Obradovao se. Pročitao ju je. Dopala mu se. Ona sada stoji u našoj kućnoj biblioteci kao simbol jednog uspešnog i lepog razdoblja u našoj porodici.
I na početku stavranja sveta beše reč!
Ta reč traje, širi se, plete, kombinuje koliko traje i ovaj svet.
Postoje oni koji tu reč na najbolji način pronose. To su Šeherezade, Pletisanke, Naratori, Orfeji… Postoje i oni drugi, koji te reči poštuju, slušaju, čitaju, tumače i dalje prenose.
Čovek koji je otkrio svet knjiga i pisane reči nikada nije sam. On čitanjem stiče društvo, razgovara sa junacima, aktivno učestvuje u njihovom životu kao dobri komšija. Mi i ne primećujemo koliko se mašta obogaćuje, menja, širi, postaje kolorističnija, detaljnija, kompleksnija…
Lepo je što su čitalac i delo/pisac poput spojenih sudova. Emocije teku od jednog ka drugom, pretaču se, prelivaju, međusobno upotpunjuju. A za čim svi tragamo na ovoj planeti Zemlji? Za srećom! Za ljubavlju! Bezuslovnom! Velikom! Filmskom! Romanseknom! I tu dolazimo do ljubavnih romana. Mogu oni da budu potcenjivani, snishodljivo odbacivani, preispitivani po umetničkoj vrednosti (što je nepravda koja se nanosi ,,Ani Karenjini’’, ,,Doktoru Živagu’’’, ,,Orkanskim visovima’’, ,,Džejn Er’’… i svim klasicima napisanim na ovu večnu i večito inspirativnu temu) ali su uvek rado čitani.
Kod mene ona savremena izvitoperena – kaži mi šta čitaš, pa da znam ko si, ne pije vodu. Zato što bi nova krilatica po mom shvatanju morala da glasi: Čitaj – pa da znam ko si. Jer ja sam knjigožeder. Knjigoljubac. Pasionirani čitalac. Umetnička duša. Sanjalica koja je postala naposletku i stvaralac! Pisac. Volim sve žanrove. Volim i pisce i spisateljice (mada s godinama sve više i češće čitam dela koja je istkala ženska mašta). Ne delim dela po podneblju odakle su potekla. I žanrovi su kod mene ravnopravni. Nebitno je da li je knjiga obimna ili svedena. Važno je da je knjiga dobra. Kvalitetna. Vredna pažnje i mog vremena. I kada u moru dela nađem baš takvu koja mi po svemu paše i odgovara, mnogo sam srećna. O tome pričam, o tome pišem.
Nemoguće je ispratiti sve u ovoj veikoj mas-produkciji, ali oni kapitalci romani ne treba da nam promaknu.
Da se to ne dogodi pobrinu se dobri knjižari, bibliotekari i prijatelji u čiji ukus verujemo.
Ja kažem da moram da imam svog stomatologa, ginekologa i bibliotekara. Možda je popis čudan, ali tim ljudima moram da verujem, a oni treba mene da znaju i pomažu mi kada je to potrebno.
S druge strane iznad svih njih ja imam svoju Suzu. To je žena koja je čitalac rafiraniji, zahtevniji i brži od svih koje znam. Ona čita knjige kao drugi novine. Ona kupuje knjige kao drugi žvakaće gume. Ona vrši trijažu pročitanog i donosi mi samo ono najbolje što je kupila, pročitala i procenila da će mi se dopasti. To je kao kada mama ode u market, kupi banane, donese ih kući, ispasira ih i da detetu da ih poručka. Potpuno me je razmazila. Sada, u ovom trenutku u ormaru imam dve Suzanine knjige koje sam pročitala i treba da joj vratim (,,Poput daha’’ i ,,Izgubljena sestra’’) i sigutno pet-šest koje me čekaju. Smatram to velikom i srećom i privilegijom. U krilo mi pada najzrelija i najslađa jabuka. Ja volim da čitam. Zato sam upisala i završila Filološki fakultet. Zato i širim ljubav prema knjizi u učionici. Zato što volim da čitam – ja i pišem. Možda zvuči čudno, ali je istinito. Zato što da bih nešto napisala (a uglavnom su to istorijski romani) ja pročitam desetine knjiga iz te epohe, na tu temu, o tim akterima koji će se kod mene preseliti… To je veliko uživanje. Alibi da ne kuvam ručak kada se začitam, razlog da sednem i odmorim se, i opravdanje zašto sedim i uživam, a ne radim nešto drugo, praktičnije i korisnije.
Čitanje je kao zagrljaj najboljeg prijatelja. Nudi toplinu i osećaj zaštite, podrške, prijateljstva…
Volite li vi da čitate?
Šta trenutno čitate?
Jeste li pročitali moj poslednji roman ,,Đurđevim stopama’’?
Ako niste, nameravate li?
Ako jeste, kako vam se dopada?
Dajte Đurđu vetar u leđa dok radim na drugom romanu koji će objaviti Izdavačka kuća Laguna.
#čitanjekaoutočište
#volimdačitam
#lagunaknjige
