Reportaža

LEPOTE AUSTRIJE

Austrija je zemlja lepa i upakovana kao kućica za lutke. U njoj je sve pod konac. Čini vam se da se neki revnosni slikar latio posla, seo za štafelaj, pa naslikao vence Alpa (koji pokrivaju 62 % ukupne njene teritorije), umočio četkicu u plavu boju pa pružio reku Dunav sve do glavnog grada i još dalje od njega do granice sa Slovačkom (i preko nje), istačkao potom gorska jezera, promenio malo boju pa naokolo rasprostro šume i pašnjake, i ukrasio ih stadima ovaca i krava… Mnogim gradovima darovao je staro jezgro iz srednjeg veka čije zidine odolevaju do dana današnjeg i pričaju romantične zanosne priče o slavi, trgovini, materijalnom napretku, ratovima, porazima i pobedama, opstajanju, trajanju, ljubavi, a opet ostavio dovoljno prostora da naselje može da raste i da se širi u moderno doba…

Dakle, ova zemlja je kao naslikana.

Da sve ne ostane samo boja na platnu, pobrinuli su se austrijski kompozitori. Zahvaljujući tradiciji dolazite u iskušenje da se nasred trga ili glavne ulice zavrtite u ritmu valcera kojim je svoje ime za sva vremena ovekovečio Štraus, ili poželite da u ruci kao Fon Karajan držite dirigentsku palicu spremni da date znak za početak neke od Mocartovih opera ili simfonija.

Beč je nekoliko puta proglašavan za grad najpoželjniji za život u celom svetu! Otuda nije čudo što turisti listom hrle da ga posete. On nekako spada pod obaveznu destinaciju. Kada tu misiju jednom obavite, spremni ste za novu avanturu, za koju ste sigurni da će vas oduševiti, ali od koje ne znate pouzdano šta da očekujete, niti šta ćete sve dobiti…

Kada vam u prospektu turističkog aranžmana koji ste izabrali, piše da idete na petodnevni put sa dva noćenja, vama to ništa naročito ne znači. Vi ceptite i treperite od putne groznice, nestrpljivo iščekujući dan polaska.

Ni noćna vožnja, ni izlasci iz autobusa u sitne sate radi pasoških kontrola, ništa vam ne pada teško, jer ste sve bliži svome cilju.

Tek kada poprilično neispavani i ukočeni dođete na prvo odredište, drugo, pa treće, u jednom danu, i počnete da tabanate na sve strane, shvatite koliko je tura na koju ste pošli naporna i zahtevna. I to je jedino na šta ću se požaliti kada je moja ovogodišnja prvomajska poseta Austriji u pitanju. Naprosto je mnogo aktivnosti i senzacija zgusnuto u kratko vreme. Šetate po nekoliko gradova u danu, obilazite različite krajolike, regije, gledate različite epohe, zapažate drugačije stilove gradnje, slušate legende, istorijate, datume koji se nižu… Prosto vam se zavrti u glavi, kao na ringišpilu. Ali kao i posle dobre vožnje vi biste još i još, bar još jedan krug!

Moja ekipa i ja smo birali da aranžman bude sadržajan. Hteli smo da vidimo nešto novo i drugačije. Imali smo dosta preduslova koje je morao da zadovolji. Trebalo je da ne bude skup. Da bude kvalitetan. Tražili smo priliku da vidimo raskošne građevine i bogate krajolike radi dobrih fotografija za instagram, a ujedno i kao gorivo za našu dušu, jer se radost i milina kod mog muža, mene, brata i snaje tako tankiraju. Već smo uigrani, jer smo do sada putovali na nekoliko destinacija, pa se sjajno slažemo i divno nadopunjujemo na ovakvim putovanjima. Volimo da ugađamo jedni drugima, da se opustimo, smejemo, pratimo šta oni drugi vole i to poštujemo. Kad je dobre volje svega je, kaže narodna poslovica, a tako je i kod nas! Jednoglasno smo izabrali ovaj aranžman, da obiđemo: Krems, Dirnštajn, Melk (u dolini Vahau), Salcburg i Salcburške Alpe, carsku banju Bad Išl i fantastičan, nadaleko čuven Halštat.

Kao prvi dan računa se polazak iz Beograda u večernjim časovima ispred Sava centra (u 21 h) i noćna vožnja preko Mađarske.

Drugog dana smo rano pre podne stigli u dolinu Vahau, koja se nalazi u severnom delu Austrije i proteže se duž Dunava. Prvo mesto koje smo obišli bio je Krems, barokni gradić čuven po veoma očuvanom starom gradskom jezgru koje je formirano davne 995. godine. Nalazi se na 70 km od Beča. Uživali smo u blagom jutarnjem suncu, mirisu hleba i đevreka, šetali se uskim uličicama koje su na nas delovale kao da smo se našli u vremeplovu, te su nas odvele u neke prohujale vekove.

Čitavog dana sam imala osećaj da dolaskom na fantastična mesta, za koja većinom nikada nisam ni čula, stajem na neku tajnu polugu koja otvara vremensku kapiju i propušta me da pođem u nesvakidašnju avanturu.

Tako sam se malo iza podneva toga dana našla u Dirnštajnu, gradiću koji nije mnogo udaljen od Kremsa. Oko njega su na tlu pogodnom za gajenje vinove loze podignuti brojni terasasti vinogradi (dominantna sorta grožđa je rizling) i zasadi voća, naročito kajsija. Sve to je uticalo da se u ovom kolorističnom srednjovekovnom gradiću u obaveznoj ponudi nađu fantastična vina, sokovi, likeri i rakije od kajsije, koje na svakom koraku nude da ih degustirate. Nisam odolela iskušenju, i iz čašice male kao naprstak, probala liker od kajsije. Spektakularan je! Bilo je divno zavirivati u tajanstvene gradske bočne kamene ulice, obići divnu baroknu plavu crkvu, slušati podatke o zatočeništvu Ričarda Lavlje Srce u tvrđavi iznad naselja, i šetati se obalom Dunava koji u tom kraju izgleda pitomo, dok mu voda poprima zelenu boju okoliša.

Odatle smo se uputili u gradić Melk (na 105 km od Beča), koji je treći grad koga smo tog drugog dana obišli u dolini Vahau na Dunavu. Nalazi se na 210 m nadmorske visine. Ima oko 5300 stanovnika. Grad je zaista malen, ušuškan, veoma slikovit i prijatan, pa ipak, on je nastao kao podgrađe benediktanske opatije Melk, osnovane 1055. godine (za to je zaslužan mađarski kralj Andraš I). Opatija je i dan-danas aktivna i traje i opstaje preko 900 godina!

Svako od nas je na ovom putovanju imao različite utiske i mesta koja su ga fascinirala i ostavila bez daha. Mene je opčinila ova opatija. Njena pozicija, zidine, vrtovi, fontane, beskrajne po brojnosti prostorije sa preko 360 prozora, dvorane, crkve, paviljoni, odišu takvom raskoši da je to rečima neopisivo! Milionske su posete svake godine iz celog sveta koje se slivaju u nju. Ono po čemu ću je ja pamtiti nisu relikvije koje sam videla (mada sam morala ostati zadivljena), već biblioteka koja je nadmašila lepotom sve biblioteke u koje sam do sada u životu kročila. Kažu da ju je čak u u svom delu ,,Ime ruže’’ spomenuo Umberto Eko. Nakon što sam je obišla, jasno mi je i zašto je to učinio. U njoj je nedozvoljeno fotografisanje i snimanje.

Prepuni utisaka, umorni, ali zadovoljni, nastavili smo put ka oblasti Salcburgerland. Na 6 km od Salcburga smestili smo se u njegovom predgrađu i prespavali ne okrenuvši se tokom noći (bar ja).

Trećeg dana, odmah nakon ranog doručka, uputili smo se u Salcburg, grad koji je četvrti po veličini u Austriji. Sunca nije bilo ni na vidiku, i bilo je znatno hladnije nego prethodnog dana.

Meni to nije bila prva poseta čuvenom ,,Gradu soli’’, ali jeste bila posve drugačija od prethodnog puta. Prvo upoznavanje je bilo tek opipavanje pulsa, upoznavanje sa njim i sticanje prvih utisaka, onako na blic i ,,na trk’’.

Celodnevni boravak u Salcburgu (i okolini) od 9 h do 21 h (kada smo krenuli ka hotelu) bio je čudesno iskustvo i zavirivanje na mesta za koja nisam mogla ni da sanjam da postoje. Šećkala sam se starim baroknim gradskim jezgrom, bila ispred kuće u kojoj se Mocart rodio i pred drugom u kojoj je živeo, slikala se na svakom uglu, pa i na mostu okovanom katancima ljubavi (iz modernog vremena) preko reke Salcah, uspinjačom išla do dvorca na brdu iznad grada, potom autobusom otišla do oboda Alpa i gondolom se popela na 1835 m na jedan od vrhova nadomak Nemačke na planini Untersberg (vožnja je trajala samo 8 minuta), šetala sam bajkolikim vrtovima gradskog biskupa letnje rezidencije Mirabel. Kupila sam, i u slast jela, mocart kugle (i ponela ih na poklon onima koji su ostali u Srbiji), kušala hot-dog, jela đevreke i ukusne sireve, probala austrijsko pivo…

Upoznala sam se sa istorijom grada (Salcburga) koji su osnovala još keltska plemena. Nakon njih tu su živeli Rimljani. U 7. v. n.e. episkop Rupert bira ga za sedište i izgradnju nove bazilike. U 11. veku naselje se osigurava tvrđavom na brdu iznad njega (koju sam ovog puta obišla i  preporučujem da je nipošto ne zaobiđete, ako se nađete u ovom gradu). Sa njene terase i vidikovaca pruža se neverovatan pogled na grad. Godine 1805. Napoleon ukida samostalnu kneževinu, a od 1815, mesto postaje Bečkim kongresom deo Habzburške monarhije. Od 1918. postaje deo Republike Austrije. Godine 1938. biva pripojen Trećem rajhu, 1945. američka vojska ušla je u grad. Posle rata opet se vraća Republika Austrija.

Salcburg status, moć, uticaj i bogatstvo duguje porezu, naplaćivanom na transportu soli rekom Salcah, koja je u srednjem veku zlatom plaćana. Kažu jedan gram soli vredeo je gram zlata. Otuda tolika sila koja je manifestovana u građevinama, katedrali, rezidencijama…

So je darovala i daruje život ljudima, ali je i utemeljila Salcburg, koji je nazvan po njoj!

Četvrtog dana smo se nakon doručka odjavili iz hotela i krenuli put banje Bad Išl koja se nalazi u središnjem delu Austrije, na 470 m nadmorske visine, 280 km zapadno od Beča. Prolazili smo jezerskom regijom i uživali u bljeskanju gorskih očiju, nastalim spuštanjem glečera niz litice obronaka Alpa. Ta regija je takođe vezana za proizvodnju soli. Poznata je kao ,,slana zemlja’’, odnosno ,,Salckamergut’’. Stigli smo u carsku banju Bad Išl, koja je dobila ime po reci Išl koja kroz nju protiče. Ako vam se ime čini poznato, u pravu ste. Upravo tu su izmišljeni, i prvi put spremljeni, čuveni kolači išleri! U slast sam se njima počastila! Banja je bila omiljeno izletište Habzburgovcima koji su se u njoj rado odmarali, a sa njima, zbog njih i uz njih, i sva bečka aristokratija. Nakon obilaska ove banje, zaključila sam da su ti carevi znali šta valja. Teškom mukom, s velikim žalom sam je napustila. Baš bih volela da se nekoliko dana banjam u njoj!

Naše putešestvije se bližilo kraju. Poslednja destinacija bila je gradić Halštat na jezeru Halštat. E, on se ni sa čim ne da uporediti.

Ima svega 946 stanovnika.

Jezero je duboko 125 m i prepuno je ribom.

Ime je dobio po keltskom nazivu za so – hal. Ta oblast je u prošlosti bila bogata kamenom solju koja je iskopavana u brojnim rudnicima.

Smatra se najslikovitijem mestom u celoj Austriji i najinstagramskijem! 😉

Fotografije načinjene sa vidikovca iznad jezera, ili s krajnje tačke na izlazu iz mesta, spektakularne su. Nepogrešivo se prepoznaje da je Halštat na njima.

A Halštat ima samo jednu ulicu koja vodi duž obale, uz nekoliko malih trgova.

Fakultativno se može posetiti najveći rudnik soli u Evropi koji je čudesno lociran na planini iznad grada. Do njega vodi specijalna gondola. On je jedna od ,,top atrakcija’’ Austrije.

Mi smo šetali do izlaza iz mestašca. Posebno zanimljiv nam je bio podatak da se do 19. veka do Halštata moglo doći samo čamcem ili vrletnim planinskim stazama. Tek u 19. veku (1890. godine) okolne stene su razbijane dinamitom kako bi mogao biti izgrađen put. Uprkos tome, podaci kažu da je Halštat mesto koje je najranije nastanjeno u Evropi.

Koliko podataka, koliko slika u oku i na telefonu!

Austrija, i sva njena čudesna mesta koje smo posetili, vredni su divljenja i ove moje reportaže o njima.

Sve što smo na ovom putu doživeli ima snagu otvorene pozivnice da Austriju i njene poznate, ali i skrivene dragulje, i dalje posećujemo i istražujemo.

Ja sam tek počela.

Jedva čekam nastavak ove priče.

Svima koji su reportažu pročitali do kraja, od srca preporučujem ovu turu!