ODA KNJIŽEVNOSTI
Odlazak u biblioteku za mene nikada nije predstavljao usputni posao koji se obavlja na brzinu. To je bio i ostao izlazak, posebna vrsta provoda, sadržaj koji će mi dan učiniti posebnim, a koji usto donosi dodatna duhovna zadovoljstva. Posebno sam nastojala da uspostavim dobar odnos sa bibliotekarkama i bibliotekarima koji su mi se dopadali, onima koji su me gledali u oči i nastojali da mi pomognu kada ih za nešto zamolim, ili im tražim odgovarajuću preporuku. I dan-danas ih doživljavam crno-belim. Ili obožavaju svoj posao i daju se i više nego što su za njega plaćeni, ili sede za pultom mrki, bezvoljni, prateći tok svojih misli, pa se ljutnu svaki put kada se neko pojavi i prene ih iz tog sanjarenja ili melanholije. Jasno je da sam naučila ko kada radi, i da bih posete koje mi toliko mnogo znače upriličila samo kod ljudi zbog kojih neću imati iracionalnu grižu savesti da im smetam, već će mi u duši, posle tih susreta, svirati ne Oda radosti, već oda književnosti, zahvalnosti i lepote…
Biblioteke su hramovi podignuti pisanoj reči. Pisac koji je zavredeo da svojim delom uđe pod njihov krov nikada ne umire.
U bibliotekama dela nemo šapću članovima da baš njih uzmu i ponesu kući.
U tim ustanovama se okupljaju ljudi koje ne povezuje samo članska karta, već ljubav prema umetnosti, pisanoj reči, knjigama… Kada se prekorači njihov prag kao da svakoga pozlati zlatna prašina koja titra u vazduhu, a koju će svako poneti na ivici usana u osmehu, kome i neće znati prav uzrok…
O takvom jednom mestu piše Dženet Skeslin Čarls, autorka romana ,,Pariska biblioteka” (kao i ,,Moja lepa Odesa”). Delo je objavila Izdavačka kuća Laguna 2020.
Dženet piše pitko, čitko, lako, uzbudljivo. Kroz poglavlja se šetamo kao da prolazimo između redova polica s knjigama u Američkoj bibloteci koja je stožer ovog dela. To autorki pruža mogućnost da se igra asocijacijama, metaforama i poređenjima koji se veoma često odnose na knjige.
,,A onda, kada mi je ostalo još samo nekoliko strana, kad se taj svet u koji sam se zaljubila primakao kraju, uhvatila me je panika, nisam bila spremna da se oprostim sa njima. Čitala sam polako, uživala u prizorima i puštala ih da traju, kao kada se mentol bombona polako rastapa na jeziku”. (cit. str. 93)
,,Kad bih se latila neke nove knjige, trebalo mi je nekoliko poglavlja da se srodim s njom. Isto tako, potrebno je vreme da se čovek oseti lagodno među ljudima koje je tek upoznao.” (str. 116)
,,Divno je kad nekog upoznaješ preko knjiga koje najviše voli.” (str. 187)
,,Svi mi imamo neku knjigu koja nas je zauvek promenila. Koja nam je pomogla da shvatimo kako nismo sami”. (str. 189)
,,Mučena neizvesnošću budućnosti, često sam zagledala poslednje stranice romana nadajući se srećnom završetku.” (str. 193)
Rado i često poseže i za citatima brojnih dela stvaranim u dvema epohama u koje smešta radnju – 1939. i 1983.
To priči daje crtu intelektualne bravuroznosti, zrelosti, umnosti, i posebnog šarma jer nas navodi da svet prihvatamo, sagledavamo i doživljama onako kako to hoće, ume i zna upravo njegova autorka.
Priča je zasnovana na istinitim događajima o Američkoj biblioteci u Parizu i njenom opstanku za vreme Drugog svetskog rata, nakon što su Nemci umarširali u francusku prestonicu.
Sama Dženet Skeslin Čarls radila je mnogo decenija kasnije u istoj toj biblioteci kao rukovodilac, slušala priče o slavnoj prošlosti, čuvenoj direktorki gospođici Rider, i njenoj naslednici grofici Klari de Šambren, otporu koji su svi zaposleni pružali okupatoru, podršci dojučerašnjim članovima, Jevrejima, kojima je bilo zabranjeno da pozajmljuju knjige.
Kasnije su otvorene i arhive u kojima je mogla da čita izveštaje o istorijskom periodu koji ju je zaintrigirao. U tom specifičnom svetu ona je pronašla onu belu stranu o kojoj sam govorila na početku prikaza.
U jednom intervjuu Dženet je izjavila o biblioteci u kojoj je radila: ,,To je mesto na kome se ukrštaju putevi različitih osoba kao što su milioneri, studenti, supružnici, novinari, pisci”. Osetila je damare jednog zatvorenog posebnog sveta i taj ritam prenela u ,,Parisku biblioteku”, čineći da ga oseti svako od nas.
Da li mi se dopala knjiga? Jeste.
Zašto? Ne mogu sa sigurnošću da jasno i glasno nabrojim razloge. Otuda i pišem ovaj prikaz kako bih i sebi i drugima to objasnila.
Pre svega ova knjiga donosi izvanredno dočaranu atmosferu koju nosi specifičan i zavtoren, od očiju javnosti zaklonjen, svet Američke biblioteke u Parizu, u koji nas uvodi mlada Odil Suše koja se zapošljava u njoj. Taj mikrosvet ima svoje glavne junake koji su tu rade: Odil, gospođicu Rider, Lulu, Klaru, Borisa i njene neobične članove: profesorku Koen, gospodina Prajs-Džounsa i De Nersija, madam Simon, Margaret… To su izuzetno zanimljivi i autentični likovi. Sa druge strane predstavljena je atmosfera spoljnog sveta koji je zgažen nacističkom čizmom i u kom su narušene sve postojeće dotadašnje vrednosti, norme, navike… Evropa je zapala u stanje straha, neizvesnosti, apatije… Zato su za krug van biblioteke vezane priče o Odilinom bratu blizancu Remiju, vereniku Polu, roditeljima… Preko noći sve postaje neizvesno, životi su svima ugroženi, a stalno je prisutan i strah hoće li nadalje opstati i raditi biblioteka koja je čuvar privida da imaju kontrolu bar nad delićem stvarnosti i nečega što podseća na nekadašnji život.
Iz predratnog, suncem okupanog života, ulazi se u svet tame, koja prekriva i ljude koji su glavoj junakinji najbliži i najdraži.
Taj primarni narativni tok s vremena na vreme prekida i nadopunjuje priča iz osamdesetih godina dvadesetog veka, u kome je glavna junakinja tinejdžerka Lili, koja živi u mestu po imenu Frojd u Montani. Korak po korak, autorka nas uvodi u njenu životnu priču, a neočekivano nam na tom putu predstavlja i Odil četrdeset godina kasnije kao komšinicu te neobične devojčice.
O Odil u Americi niko ne zna mnogo. Otkako se u Parizu venčala za američkog vojnika Baka i došla u malo mesto među svet koji je nije prihvatio, živela je izolovano. Dve usamljene duše, prve komšinice, prepoznale su se i pronašle. Kada sam na koricama knjige pročitala da će ih povezati ,,mračna tajna iz prošlosti”, već sam bila zaintrigirana (s pravom)!
Prijateljstva se teško sklapaju, još teže održavaju i neguju, a lako nepovratno gube. To sam nekoliko puta osetila na svojoj koži. Još uvek imam zbog tih odlazaka rupe u grudima. Zato me izuzetno privlače i potresaju upravo priče o prijateljstvu, ali i o izdaji, i razilaženju onih koji su do juče bili bliskiji od onih najrođenijih… Takva je ova priča. Ona govori o zavisti, greškama koje donose dalekosežne posledice, brzopletosti zbog koje Odil zariva nož u srce najboljoj prijateljici, a zatim ceo život sebe kažnjava i okajava grehe, jer sebi ne može da pređe preko onoga što je uradila. Taj sloj priče me je duboko potresao.
Podjednako su snažne narativne niti vezane za porodicu, gubitke najmilijih, nerazumevanje postupaka članova porodice, spremnosti da drugima brzo i lako, bez promišljanja sudimo… Sjajan je odnos koji autorka ima prema glavnoj junakinji. Ona nju vodi, voli, štiti, ali i kritikuje kada impulsivno reaguje, a čime izaziva lavinu nesrećnih događaja, koji će i nju samu povući na dno. Ipak, ljudi koje Odil sreće – Bak, Lili, Brenda, će je upoznati, zavoleti i pomoći da nikada to dno ne dotakne. Postoji vreme kada i kajanju i samokažnjavanju dođe kraj…
Sadašnjost je utemeljena i determinisana prošlošću. To nam ,,Pariska biblioteka” gromoglasno poručuje, ali isto tako naglašava da ništa nje doveka, i da sudbina i ljudi mogu i treba da se menjaju, da se sve može prebroditi uz porodicu i prijatelje.
Otuda je sjajan komentar na koricama da je Pariska biblioteka ,,snažan roman koji ispituje posledice naših izbora i odnosa koji nas određuju.”
Mene je uspeo da uzdigne iznad same priče i ostavio da dugo lebdim u vakuumu biblioteke koju sam u mašti dočarala. Knjige tome i služe, da nas ponesu kao talas, da nas menjaju, popravljaju, i učine boljim nego što smo bili!…
