ŠETNJA PO OBLACIMA
O nekim ljudima se više zna u inostranstvu nego u Srbiji iz koje potiču. Ili se bar s više poštovanja i češće spominju. Oni, pak, znaju ko su i o sebi govore samo kada ih pitate. Priču Vladimira Milosavljevića, inženjera, pilota, padobranca, inovatora, instruktora letenja, slušala sam očarana, ponosna što je moj ispisnik i Smederevac.
Ko je najviše uticao na Vaše formiranje u detinjstvu? Čega se najradije sećate iz perioda osnovne ili srednje škole?
Da bih sve to bolje objasnio, moram da kažem da sam rođen u Smederevu, u Srbiji, u tadašnjoj Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Tada je Smederevo bilo perspektivni insdustrijski grad koji se razvijao velikom brzinom zbog izgradnje velike železare, a mi smo živeli u takozvanoj ,,Parnjači”, prvoj zgradi sa parnim grejanjem u gradu. Nakon ,,Parnjače” u okolini je izgrađeno još desetak velikih zgrada (solitera), sa mnogo stanova koji su bili dodeljeni mladim bračnim parovima koji su tada dobijali posao. Meni su to bila nezaboravna vremena, naročito leta, raspusti sa mnogo dece, maštovitih igara, sportskih ekipa, navijanja. Bilo je puno nekog entuzijazma i osećaja da je sve pravedno, da sve ide u dobrom pravcu.
Sve je to uticalo po malo. Društveno uređenje u kome smo tada živeli, celo okruženje sa mnogo dece, televizijski dečiji program, zabavište, osnovna škola… Od roditelja je to svakako bio više otac. Majka je bila više pratilac…
Osnovna škola u koju sam išao je ,,Jovan Jovanovic Zmaj’’. Dobro se sećam rasporeda ucinoica, učiteljice Stojanke, celog svog odeljenja. Takvo je tada vreme bilo, puno smo se družili, išli zajedno da skupljamo stare flaše, novine, na berbe jabuka… Sada, kada govorim o tome, čini mi se da bi mi trebalo više vremena da sav taj čarobni svet dočaram.
Koliko nas određuje rodno mesto?
Ne znam, izgleda da je sve to individualno. Neki ljudi zauvek odu iz svojih sredina, i fizički i misaono, a neki odu fizički, ali ih misli često vraćaju nazad. Sticajem raznih okolnosti, meni je stalna adresa još uvek u mom rodnom gradu – Smederevu, mada sam često negde ,,na terenu”, po raznim zemljama.
Koje preokupacije ste imali kao tinejdžer? Da li ste čitali? Koja knjiga Vam se urezala u sećanje? Ili pisac?
U doba mog odrastanja najveći heroji bili su sportisti i glumci (tj. likovi koje su oni igrali), tako da sam se i ja najviše ugledao na njih. Kada bi nastupala reprezentacija Jugoslavije, u bilo kom sportu, čini mi se da cela nacija nije disala. Iako smo imali samo dva TV programa, obavezno je na jednom od njih bio obezbeđen direktan prenos tog događaja i svi smo ga gledali. Posle utakmice bismo izlazili napolje, igrali fudbal ili basket, prepričavali šta smo videli, poistovećivali se sa glavnim junacima utakmice. …Ili bismo se igrali ,,Otpisanih”, ,,Kapelskih Kresova”, ,,Kapetana Mikule Malog”… Sve smo to proživljavali, tako se formirali, odrastali.
Što se tiče čitanja knjiga, to je po tadašnjim mojim razmišljanjima bilo nekako više za devojčice. Mi muškarci smo više čitali stripove. Mada, voleo sam i neke knjige. Tada je bila aktuelna edicija ,,Plava ptica” koja je štampala poznata dela svetskih pisaca. Sanjario sam o avanturama o kojima su svi ti pisci pisali: Džek London, Karl Maj, Emilio Salgari… Te priče imale su nekako srećan završetak, u svima je pravda bila zadovoljena, što je mnogo ohrabrivalo nas decu, da budemo opušteni i hrabri jer ćemo sigurno pobediti! Maštao sam kako ću jednog dana biti neustrašiv i kako ću posetiti sve te zemlje o kojima sam čitao… Izgleda da sam još uvek ostao u tim mislima.
Kako ste se odlučili za Mašinski fakultet i to za jedan od najtežih smerova? Da li su Vas odgovarali od toga?
Nisam se ja tu puno pitao… Pred kraj srednje škola postao sam spotski padobranac, kasnije sam i vojsku služio (JNA) u 63. padobranskoj brigadi i hteo da po odsluženju vojnog roka postanem pilot. Međutim, roditelji su bili kategorički protiv jer po njihovom mišljenju to nije bilo ništa. Šta ako izgubim zdravstveni kriterijum? Šta ako ne nađem posao?… Rekli su da će mi pomoći da završim i pilotsku školu, ali da prvo završim nešto ozbiljnije. I tako sam posle odluženog vojnog roka krenuo na Mašinski fakultet u Beogradu, a od treće godine na Vazduhoplovni smer, jer sam smatrao da je to najjači mogući fundament koji vazduhoplovac može imati.
Niko me nije odgovarao od toga, mada, dok sam studirao, shvatio sam da je taj fakultet toliko zahtevan da sam skoro sve ostalo morao da odložim na neko vreme. U hodu, bilo je i tzv. nezaboravnih studentskih dana, ali vas zanimanje ,,student Masinskog fakulteta u Beogradu” zaista uzme celog, inače zaostajete. Barem je tako bilo sa mnom.
Da li je i koliko fakultet koji ste završili zadovoljio Vaša očekivanja? Da li ga preporučujete maturantima?
Preporučujem ga svim ambicioznim mladim ljudima, jer kada ga završite, više ništa neće biti isto. Meni je Masinski fakultet pružio puno, izgradio mi je jedan novi, veoma efikasan način razmišljanja, pruzio mi je mogućnost da veoma jasno razumem mnoge fizičke zakonitosti, da mogu ravnopravno da diskutujem sa inženjerima iz sveta, da umem da koristim literaturu, da se i sam upuštam u razna istraživanja. Meni je to zaista nešto naročito.
Kako je tekla Vaša karijera? Gde ste sve radili?
Uf, pa to je zaista duga priča, preduga. Mnogo puta sam menjao poslodavca i u svim tim izmenama sam ponajviše učio o sebi. Kao mlad čovek sam sanjario o jednoj firmi za koju ću raditi, međutim, promena sistema (državnog uređenja) i promena položaja naše države u svetu uzrokovali su da sam morao sebe da gradim kao poprilično univerzalnog vazduhoplovnog profesionalca koji je u suštini (pod određenim uslovima) dostupan svima. To mi je pošlo za rukom i sada sam veoma zadovoljan. Geografski gledano, razne neke vazduhoplovne poslove obavljao sam po zemljama Zapadne Evrope i Severne Amerike, ali naravno i ovde kod nas. Mašinski fakultet u Beogradu je priznat svuda u svetu, a pored njega posedujem i profesionalne pilotske dozvole SAD i EU. Poslednje radno mesto mi je bila pozicija instruktora za instrumentalno letenje u Španiji.
Ispričajte nam kako ste se obreli u Vazduhoplovnoj akademiji u Vršcu?
To je bilo na predlog jednog prijatelja kada je SMATSA (Kontrola letenja) preuzela JAT-ovu Pilotsku akademiju. U JAT-u je bilo dosta korupcije pa su želeli da raščiste s tim, tražili su ljude iz struke koji nisu imali vezesa JAT-om.… I tako je krenulo. Vrlo brzo sam zadobio poverenje mnogih i bio postavljen za načelnika Akademije. Međutim, svoju ulogu sam shvatao suviše bukvalno i, sećajuci se Jugoslavije, ali i zemalja u kojima sam radio, previše sam idealizovao institucije naše države, nisam shvatao da je između redova ipak i nepoštenoj strani i tekako dozvoljeno da ostvari svoje interese, što je bilo sasvim suprotno prvobitnim postavkama i mojim uverenjima. Tako da sam posle nešto više od pet godina rada (početkom 2017. godine) napustio Vršac i Akademiju i ne kajem se, jer ovo nije trenutak u kome mi imamo kvaliteta da uradimo nešto naročito. Pri tome ne mislim da kritikujem bilo kakvu poziciju ili opoziciju, i jedni i drugi su tamo prodefilovali sa sličim rezultatima. Mi već dosta godina nemamo nikakav ozbiljan državni nadzor nad učinjenim u državnim firmama, a prepušteni sami sebi na savest jednostavno nemamo kvaliteta da budemo bolji od ovoga što trenutno jesmo.
Kada i kako ste stekli licencu za letenje?
Na Mašinskom fakultetu u Beogradu sam diplomirao 16.09.1997. a već u novembru, tačnije, 24.11.1997. sam otišao u Sjedinjene Američke Države, u Fort Worth, Texas na tada poznatu Borland Flight Academy. Kod nas je tada bilo veoma teško vreme u ekonomskom smislu, ali u Americi ste mogli radom u okviru škole dosta svojih troškova školovanja da otplatite. Sada je i tamo to nažalost postala utopija. I valjda malo zbog padobranstva, malo zbog Mašinskog fakulteta, tamo sam napravio najbrži solo let u do tada 15 godina dugoj istoriji Akademije. Poleteo sam samostalno nakon 6.9 sati leta, samo par nedelja pošto sam stigao u Ameriku (tačnije 16.12.1997). Dozvolu komercijalnog pilota – Commercial Pilot License AMEL IR dobio sam u februaru 1999. Posle toga sam se vratio nazad u Jugoslaviju jer sam video da će doci do NATO napada, iako sam mogao da ostanem.
Dugo se bavite padobranstvom.
To je bila moja velika strast. Najviše mojih projekata (do sada) bilo je vezano za padobranstvo. Svojevremeno sam, tačnije17. aprila 1995. skočio padobranom na geografski Severni pol! Bila je to žestoka avantura o kojoj sam mnogo godina kasnije napisao članak:
http://vladiball.org/North%20Pole.pdf
Za vreme mog školovanja u Americi upoznao sam i tada veliku padobransku zvezdu, Tamaru Koyn, http://www.koyn.com/CloudDancer/ Amerikanku, svetsku šampionku u slobodnom stilu (Freestyle skydiving), na jednom seminaru koji je držala na Svetskoj Konvenciji o slobodnom padu u Ilinoisu 1998. Tu sam sačekao svoju priliku da joj postavim par pitanja i taj veoma kratak razgovor prerastao je u veliko prijateljstvo. Na osnovu nekih mojih ideja u narednim mesecima zajedno smo pisali istrazivački članak o mogućem povećanju upravljivosti ljudskog tela u slobodnom padu kroz atmosferu, ,,Sky diving Stability” koji je kasnije objavljen u 9 zemalja na 6 jezika. Pošto je članak doživeo veliki uspeh, dobili smo sponzorstvo i 2001. smo snimili instrukcioni DVD na tutemu pod naslovom ,,Body Pilot in Command”: https://www.youtube.com/watch?v=cy19UQcN0uY. U to vreme Tamara me je inspirisala i da izmislim ,,Vladiball” ( http://vladiball.org/ ), svetski prvu igračku za slobodan pad koju smo zajedno probali te iste 2001. godine u gradiću Vandalia (nekadašnjoj prestonici Sjedinjenih Americkih Država), blizu Sent Louis-a. Sva saradnja sa njom bila je zaista veoma plodonosna, Vladiball i danas živi širom sveta, a Tamara i ja smo i dalje veoma dobri prijatelji. Asistirala mi je još nekoliko puta prilikom pisanja stručnih članaka. Takođe, Tamara Koyn me je upoznala sa još jednom legendarnom figurom svetskog vazduhoplovstva – Cheryl Stearns (https://www.cherylstearns.com/), najtrofejnijim padobrancem svih vremena, ženom koja je odlikovana najvišim svetskim vazduhoplovnim priznanjem ,,Leonardo da Vinči” i koja je u kući slavnih vazduhoplovaca Amerike. Cheryl nam je nekim svojim snimcima takođe pomogla u realizaciji projekta ,,Body Pilot in Command”, a kasnije sam (2009) uz Tamarinu asistenciju napisao do sada (po mišljenju mnogih) najuspešniji članak o tehnikama letenja telom u klasičnim disciplinama (kojom se bavi Cheryl) – Fundamentals of Classic Style (http://vladiball.org/Classic%20Style%20Skydiving.pdf). I to prijateljstvo je postalo i ostalo veoma naročito, tako da smo Cheryl i ja 2007 za račun jedne američke firme sa predstavništvom u Beogradu, preleteli iz Amerike (preko Atlantika) avionom lake avijacije sa klipnim motorima. Bila je to velika avantura, let je trajao dve nedelje, sa 14 sletanja na raznim neverovatnim lokacijama. Leteli smo sa Floride skroz na sever Kanade (Ostrvo Bafin), zatim do Grenlanda, a onda na Island, zatim Škotsku, Holandiju… Posle dve nedelje, avion je konačno stigao u Beograd!
Sad sam se setio, pa da dodam, na osnovu tog našeg prijateljstva, 2010. je američka padobranska reprezentacija došla na pripreme u Smederevo. Posle njih su otišli na svetsko prvenstvo koje se te godine održavalo u Crnoj Gori i tamo su pod vođstvom Cheryl Stearns osvojili ekipno drugo mesto (žene).
Opišite nam kakav je osećaj dok upravljate letelicom. Šta Vam je pilotiranje sve donelo?
Upravljati bilo kojom mašinom je meni interesantno. Zahteva neko znanje i veštinu. Ovde dodatni doprinos daju spanorame koje vidite iz vazduha. Mogućnosti su zaista ogromne, pogotovo ako radite kao instruktor letenja, pa u najvećem broju slučajeva možete da birate gde vam se toga dana leti. Tereni koje gledate su veoma različiti, države, gradovi, reke, mostovi, pejaži…
Inače, svet sam obišao još kao padobranac, ali mi je letenje donelo još veću slobodu i nezavisnost, pogotovu od kada se celokupno evropsko vazduhoplovstvo stavilo pod zajedničku upravu EASA (European Aviation Safety Agency). Sada imam i američke i EU pilotske dozvole pa imam veliku mogućnost izbora. I dalje upoznajem svet, ljude, različite kulture, meni je to veliko bogatstvo, a i nije loše plaćeno, da se ne sekiratm ako par meseci ostanem bez posla.
Koliko je svet otišao ispred nas u poslu kojim se bavite?
Bez obzira na veliki prodor Erbasa i pojave novih aviona lake avijacije u Evropi, Amerika je i dalje svetski lider u civilnom vazduhoplovstvu. Ideje svih navigacionih uređaja isistema, novine u standardima, tehnikama pilotiranja, propisima, neophodnostima u opremi, sve i dalje u najvećem dolazi od njih. EU uglavnom to kao nešto filtrira, prilagođava, a onda sve preuzimaju ostale zemlje, među kojima samo i mi.
Po mom mišljenju, mnogo smo izgubili raspadom naše ugledne države – Jugoslavije, tako da nas sada u svetu kao vazduhoplovnu naciju ne vrednuju puno, nemamo više taj kolektivni pedigre da se automatski računa da smo u pravu kada nešto kažemo, moramo da se dokazujemo pojedinačno… Meni to ne smeta, zadovoljan sam svojom pozicijom i mogućnostima, ali bih voleo da i svi zajedno stojimo bolje. Do toga recept je jednostavan, zove se malo veći rad i odricanje, ali na to nažalost većinski ipak nismo spremni.
Gde je Vaša ,,baza”? Gde se uvek vraćate?
Ispalo je da se uvek vraćam u Smederevo, svoj rodni grad. Nuđene su mi razne opcije i još uvek razmišljam o njima, ali za sada ipak nemam nameru da izmeštam porodicu. Sadašnji (liberalni) kapitalizam vam ne pruža nikakvu zaštitu, već, naprotiv, sadašnji poslodavci (čast izuzecima) uglavnom žele da vas dodatno upregnu ukoliko vide da ste se kod njih zaglibili time što ste doveli porodicu, ili nekim kreditom, bilo čime. Tako da je ovo najbolja opcija. Moram da ostanem slobodan jer bih inače bio zarobljen i veoma tužan. Ovako sam zaista srećan i dosta se dobro snalazim. Poznajem dosta profesionalaca, pa kome trebam, komuniciramo, pokušamo da se dogovorimo, onda odem, završim posao i dođem kući, u moje lepo Smederevo! Tu slobodu volim više od bilo koje druge opcije.
Gde ste radili i čimeste se bavili početkom 2020?
Početkom 2020. sam bio na nekim usavršavanjima u Oxford-u, u Engleskoj, posle sam otišao u Španiju gde sam i prošle godine radio kao instruktor za instrumentalno letenje u završnim fazama pilotske obuke.
Koliko Vam je korona poremetila planove? Kako provodite ove prolećne dane, kada nam se život naglavačke preokrenuo?
Ja sam stari komandos (ostalo iz vojske) 😉, veoma sam prilagodljiv, tako da mi ovo za sada ne smeta baš ništa. Mnoge stvari su čekale godinama da budu realizovane, tako da ih sada već više od mesec dana odrađujem sa zadovoljstvom i ima još puno prostora za štošta.
Poruka za kraj:
Nismo svi isti i ne žele svi da budu ovo što sam ja, tako da ne bih želeo da budem pretenciozan. Mislim da treba učiti, učiti i samo učiti, ali poštujući sve, rekao bih, neka prate neke svoje snove kakvi god oni bili. Dokle god budu na tom putu biće srećni!
