SELEVAČKI SOKAK
Moje noge vole da tabanaju. Kada se opraštam od nekog mesta, osvrnem se i dugo gledam da bih upila sliku, jer ne znam hoću li se ikada više vratiti.
Dokle god je bilo moja Ruške, babe po ocu, znala sam da ću u selo uvek dolaziti.
Drum je bio granica između spoljnjeg i našeg sveta. Susedno dvorište i sokak stvarali su osećaj sigurne ušuškanosti.
Kako bih sa asfalta zakoračila na meku, uvek do članaka pokošenu, travu, prešla bih na stranu iza ogledala. Ono što mi je ostajalo iza leđa nije me više zanimalo. S leve i desne strane dočekao bi me uvek isti drveni plot. Iznad njega, kao vojnici stražari, nadvijali su se stari bagremovi izbrazdane i na severu mahovinom obrasle kore. Po stablima samo zimi nisu maršitale mravlje čete. Krošnje su stameno stremile nebeskim visinama, ali su sve bile blagno nagnute nad prolaz, da im ne promakne nešto zanimljivo. Ličili su na glasonoše koje će višoj instanci dojaviti šta se u sokaku dešava.
Svako šunjanje vetra bilo je propraćeno šuštanjem grozdastih listića koji su zveckali kao pločice daira.
Davno, u vremenu koje ne pamtim, u svoje društvo bagremovi su primili plemenitu zovu. Svesna počasti koja joj je ukazana, utopila se u okolinu, rasla je i širila se koliko joj je prostor između dva gorda stabla dozvoljavao. Samo u proleće pootvarala bi svoje žućkaste lepeze i mahala njima kad god bi se tuda uputio neki putnik namernik. Slatkasti opojni miomiris lebdeo je kao oblak nad sokakom i mamio pčele da slete, a bagremove da čežnjivo pogledaju u nju. Kao slučajno, zanjihala bi baš tada raskošnim bokovima i osmehnula se zavodljivo, mameći strastvene uzdahe. Nakon što bi skopila i odložila lepeze, okitila bi se ljubičastomodrim đinđuvama kojima bi s vremena na vreme začangrljala kao da su praporčići.
U tom kratkom omeđenom prostoru, ne dužem od tridesetak koraka, obitavale su crvene i narandžaste bubamare, plavi, beli, karminscrveni leptiri sa tufnama ili širokim tamnim trakama na rubovima krila. Iz susednog voćnjaka s njima su se takmičile višnja i kajsija zasipajući putić svojim laticama koje su se lelujale, mahale i namigivale kao da su nečija krila.
Za pesmu je bila zadužena gugutka koja se milovučno oglašavala tek kada bi došljaku videla leđa i osetila se bezbedno.
Taj prirodni tunel kao da je bio obložen zelenim ćilimima. Šare su im se menjale zavisno od godišnjih doba. Sunčevi zraci su ih nijansirali i ukrašavali, a meseci dodavali geometrijske oblike, bele grozdove mirisnih cvetova, kao dukat zlatne uvele listiće, srebrne pahulje pre prvih pupoljaka…
Zaprežna kola, a u skorije vreme i automobili, u sokaku su utabala dve zemljane trake, preko kojih je domaćica nabacala šljunak, kamenje i komade cigli, da se po blatu ne bi točkovi zaglavljivali, a pešaci kaljali. Bile su kao beli penušavi talasi u zelenom moru.
Među detelinom, travom, zaltookim maslačcima, kamilicom i prstenkom, koketno se kočoperila rusomača. Ime trave sam morala da potražim, jer je oduvek znam kao travu voli me – ne voli me. U babinom sokaku nije bilo mesta za žurbu. Samo za uživanje. Zato bih se saginjala, brala stabljiku i proricala ko me voli, a ko ne. Ponavljala sam postupak i nekoliko puta, ukoliko bih dobijala neželjeni rezultat.
Visoko iznad glave, sokaka, dvorišta, našeg kraja, celog sela… plavelo se nebo kao safir uz koji su bili nanizani beli biserni oblaci. Kad god bih pogledala uvis, setila bih se stihova spominjanih na fakultetskim predavanjima na prvoj godini koji su bili primer za paralelizam: ,,Osu se nebo zvezdama/ i ravno polje ovcama…”, s tim što su pufnasti beli oblaci mene podsećali na nebeske ovčice.
Ulazak u sokak budio je sva čula. Naročito mirisa. Nigde vazduh nije tako čist, aromatičan, poseban, kao tamo. U sebe je sabrao note meda, bagrema, cimeta, zrelih višanja… I danas kada zatvorim oči mogu da prizovem sećanje na njega. Kao što se oseća milina prilikom pomisli na omiljeni parfem, čak i ako ne može da se dočara njegova nota u mislima!
Na kraju kratkog puteljka stajala je visoka, divno ukrašena, ograda od kovanog gvožđa. Zbog nje je baba stalno bogoradala i grdila sina koji ju je naručio, jer su joj se koke često provlačile kroz otvore, pa su na kraju morali da ih zatvore u donjem delu limom. Ja pamtim i onu staru dvokrilnu kolsku kapiju, kao i malu s desne strane, koja se nikad nije zaključavala, već je imala sigurnosnu žicu koju smo prebacivali preko jedna letve i drvenog stuba.
Bilo da sam se javila da dolazim, ili ne, baba bi me uvek dočekivala ispred kapije. Vrata je ostavljala otvorenim, a ruke je širila toliko da je mogla zagrliti mene i ceo svet.
Ulazak u dvorište značio je posetu jednom seoskom kraljevstvu.
Kao suverena vladarka, sa glatkom i dugačkom batinom u ruci (umesto štapa) ispraćala bi me, svaki put do kraja sokaka. Ni manje koraka, ni više mudrih saveta, nežnih osmeha, dubokih uzdaha.
Sve pamtim. Njene tamne oči nalik nebu osutom zvezdama i reči koje su mi izvezene na platnu duše.
Mahala bi mi dok se ne bih izgubila iz vidnog polja. Ja bih se osvrtala, slala joj poljuce, mahala, i zastajkivala, nastojeći da upamtim i sačuvam taj trenutak.
I danas mi se čini da kada bih se okrenula dovoljno brzo, uspela bih da ulovim tu podignutu ruku i bar jedno pero na sitne cvetiće oko glave svezane marame…
