JOŠ JEDNA POTRESNA PRIČA
,,Oni koji su voljeni” Viktorije Hislop je poslednji roman koji sam od ove autorke pročitala.
Otkrila sam je kada mi je u ruke došao roman ,,Nit”. Tako se klupko i zakotrljalo! Potom sam posegnula za delom ,,Ostrvo”, pa ,,Hotel Sanrajz” i ,,Povratak”. Jasno je da sve što Viktorija Hislop napiše postaje mega hit! Ova engleska književnica to radi nenametljivo. Njena snaga je posezanje za neispričanim pričama, nesvakidašnjim istorijskim temama koje su bile zaobilažene, zaboravljene, ostavljane po strani.
Ona snop svetla baca na krizne trenutke koji su bure baruta. U njenim delima barut eksplodira, pritom raznese i bure i sve koji su mu bili blizu…
U tri romana piše na temu različitih istorijskih dešavanja u Grčkoj. Jedan roman se osvrće na građanski rat u Španiji. ,,Hotel Sanrajz” nas vraća u 1972. godinu i vodi na Kipar. Na nesvakidašnji način slika sukob Grka i Turaka na tom ostrvu.
Sva dela je izdala Izdavačka kuća Čarobna knjiga. Roman ,,Oni koji su voljeni” objavljen je kod nas 2019. godine.
,,2016. U malom stanu u Atini okupile su se četiri generacije da proslave rođendan. Sitna žena srebrnkaste kose smeškala se dok su njeni praunuci veselo trčkarali, a odrasli pevali:
Širi svetlo,
O svemu što znaš,
Neka svi kažu,
Pametna je baš.
Iako je te reči čula hiljadu puta, Temida Stavridis ih je slušala i razmišljala o mudrosti koju je podelila sa svojom porodicom. Otkrila im je svoje ,tajne’ recepte, tehniku raspaljivanja spore vatre i kako da razlikuje jestive bobice od otrovnih. Zapravo, naučila ih je svemu što je znala.
Oko starog trpezarijskog stola od mahagonije okupilo se osamnaest članova porodice. Neka deca su sedela u krilu roditelja da svi stanu. Ručak je završen, torta pojedena, i sad, u kasno popodne, mlađa generacija se uzvrpoljila – krišom su bacali poglede na telefone da provere poruke i koliko ima sati. Dvosoban stan nije mogao da izdrži energiju dece, male i velike, još dugo, pa su, slušajući majke, stali u red da zagrle devedesotogodišnju staricu…”
Viktorija Hislop piše pitko, lako, ne žureći. Ona na 424 strane tka porodičnu sagu kakvu smo retko kada imali priliku da pročitamo. I inače moram da priznam da sam istoriju više naučila iz romana nego iz udžbenika. Tako mi je roman ,,Oni koji su voljeni” Viktorije Hislop skrenuo pažnju na istoriju Grčke. Ceo vek stao je u priču zahvaljujući vremešnoj glavnoj junakinji Temidi dobrog pamćenja i bogate biografije.
Upoznaje nas sa nemačkom okupacijom 1941, podelom Grka na levicu i desnicu, progonom komunista, uvođenjem diktaure, otocima na kojima su ,,preispitivani” neistomišljenici.
Kroz sve istorijske prilike i neprilike autorka provlači baku i četvoro unučadi (među kojima je i Temida) koji se od detinjstva ne slažu najbolje, a koji ni kada odrastu neće misliti isto, niti se boriti na istoj strani.
Junaci će stradati za ideale, gladovati, ubijati, ispaštati u zatvorima.
Teško je čitati te potresne stranice. Sve vreme saosećamo sa junacima, ali i sa patnjom i stradanjem cele zemlje. Grčku razara građanski rat koji prati okončanje okupacije. Daje ogoljeno i jednostavno paradokse u ratu u kom Grk udara na Grka.
A život teče. Ljudi se vole, deca rađaju, dok sumnja tinja i svako se svakog plaši, a dosijei postaju sve deblji u policiji…
Da bi se osvojila sloboda potrebne su velike žrtve. Gotovo nadljudske.
O svim tim dešavanjima baka pripoveda svom unuku i unuci.
Za knjigu su kritičari rekli mnogo sažetije isto ono što sam ja na više stranica ispisala: ,,Potresno štivo koje vas vraća kroz vreme”, ,,NIko ne piše o Grčkoj baš kao Viktorija Hislop”…
A Viktorija na stranicama romana ,Oni koji su voljeni” govori životne istine kojih smo svi svesni, sao nikao da ih verbalizujemo. Ona to čini:
,,Sahrana jedne osobe uvek je podsetnik na druge smrti. Temida nikad neće zaboraviti drugaricu Fotini, niti užasnu nepravdu njenog preranog odlaska”.
Nejveća vrlina Viktorije Hislop je, što opisujući najmračnije sukobe u istoriji jedne zemlje, ona čuva plamenčić na sveći koja gori za nadu. Sloboda mora da dođe kad-tad. I što je duže čekana, to je slađa.
,,I naravno, spiker je potvrdio ono što joj je rekla kirija Sotiriju. Imena, dokazi, beleške su spaljeni. Uništeno je osam miliona dosijea u Atini i još devet miliona u gradovima širom Grčke. Izveštač je prenosio iz prve ruke iz fabrike u Elfasini odmah izvan Atine, opisujući kako su gomile dosijea dovezenih kamionima bacani u peći. Neki su preotestovali jer su želeli da dobiju svoje dosijee. Za Temidu, to je bio završni čin zaborava. Njeno konačno oslobađanje. Gotovo za nevericu…”
Ova knjiga se ne čita ni lako, ni brzo, ali se dugo pamti!
