PITANJCE
Pišemo mnogo i svakodnevno, ali koliko se osvrćemo na pravopis? Da li je pravopis vezan za opšte obrazovanje i opštu kulturu ili je nepotrebni gnjavopis?
Da li pisac/umetnik apriori mora da bude i pravopisno korektan?
Ukoliko znamo pravopisna pravila, trebaju li piscima lektori?
Šta se čini u velikim kućama sa rukopisom kada su gramatičke, pravopisne, slovne i stilske greške u pitanju?
Po cenu da se neko naljuti ili bude nezadovoljan ovim blogom, moram da priznam da šizim kada u SMS porukama, pismenim zadacima, oglasima na banderi, saopštenjima na oglasnoj tabli, čestitkama, objavama na FB, novinama, ili ne daj Bože knjigama, uočim more pravopisnih grešaka.
Jedna greška može da bude omaška, ishitrenost, impulsivna reakcija… Ali kada se ona nekoliko puta ponovi, uz ,,garnirung” od drugih još upadljivijih i krupnijih, onda je stvar jasna. Neko nije slušao na časovima pravopisa.
Ili neki nastavnik/profesor nije valjano odradio posao!
Skandalozno je, besmisleno, i sa dalekosežnim lošim posledicama, nepostojanje pravopisa na Filološkom fakultetu! Ne postoji ispit pod tim imenom. Ne izučava se čak ni jedan semestar. Semestarčić! Ni fakultativno!
Kukala nam majka!
Onda se čudimo što imamo generacije funkcionalno nepismenih đaka. Pa ni nastavnici im nisu adekvatno osposobljeni/opismenjeni!
Svi su, mučeni, samouki, kao Vuk Kradžić. Samo što je naš velikan živeo s kraja 18. veka do sredine 19. (1787-1864). Dakle, od njega nas deli više od dva veka.
Postojao je predlog da se Pravopis uvede kao obavezan predmet na sve fakultete.
I?!
I – ništa!
Niti smo šta naučili, niti promenili!
Nigde ga nema, a to se na svakom koraku vidi!
Još uvek nas ostavljaju da pišemo ,,po pravilima babe Smiljane”, čemu se reformator protivio.
Dakle, nemam nameru da popujem. Niti da se pravim pametna. Želim da budem, koliko mogu, od koristi.
Naročito svima koji pišu. Od članaka, postova, do knjiga.
Lepo je kada usisamo kuću i obrišemo prašinu. Isto je i sa iščitanim, ispravljenim i iskorigovanim tekstom.
Kroz njega lakše ,,prolaze” i čitaoci i urednici.
Slovne i pravopisne greške su poput prašume, kroz koju se čitalac teško probija. Treba mu oštra mačeta, odnosno crvena hemijska, da bi mogao da napreduje.
Meni je dvostruko teže. Uvek strepim da ne napravim neki gaf i krupnu grešku, pa da se kao nastavnica srpskog jezika obrukam!
Kad imam dilemu, prvo se latim Pravopisa. Govorim o ,,Pravopisu” koji je izdala Matica srpska 2011. i koji zvanično važi.
Takođe je od izuzetne koristi ,,,Rečnik jezičkih nedoumica” Ivana Klajna. Pomaže!
Može se kucati i na guglu – kako se piše, ali nikada nisam 100% sigurna u dat odgovor.
Nije loše pitati nekog ko vam je u okruženju a ,,bavi” se jezikom.
Sve gore rečeno je dobra preporuka, mada su autori velikih izdavačkih kuća ipak poprilično ušuškani i rasterećeni briga.
Zašto?
Naprosto zato što iza ,,ispravnosti” teksta svojim imenom i autoritetom, stručnim znanjem, staju urednici, korektori, lektori… Toliko njih prođe kroz tekst, da su greške minimalne.
Opasnost preti u manjim kućama, ili kod onih koji sami izdaju knjige.
Ako su plaćene recenzija, korica, štampa… treba odvojiti i iznos za lekturu!
Kad ide tele, nek’ ide i uže!
Verujte da će se isplatiti!
Pravopis zato nije gnjavopis, već vid i samopoštovanja i uvažavanja drugih!
***
Reicte mi da li se slažete sa mnom ili mislite da sam prestroga?
Da li preterujem?
Kako vi kao čitalac reagujete na knjigu sa mnoštvom grešaka?
Da li glasate za pravopis ili gnjavopis?
