PISMO DEDA MRAZU

Ja Ljiljana Šarac pišem ti ovo pismo na izmaku 2019. godine.

Hvala ti na zdravlju koje si dao mojoj porodici, na slozi, poštovanju i razumevanju!

Hvala na jednom brucoškom indeksu i na uspešno upisanoj trećoj godini drugog fakulteta.

Hvala ti na radoznaloj i dragoj deci u školskim klupama s kojom je divno raditi!

Hvala na Izdavačkoj kući Evro Book koja je u maju objavila moj peti roman ,,Stariji”, a u decembru primila šesti.

Imam da ti zahvalim na tako mnogo stvari u ovoj godini koja je na izmaku, ali bih napravila stilsku grešku zbog čestog ponavljanja reči hvala.

Kraj godine neminovno donosi sumiranje rezultata. Suočavamo se sa tabelom koja je podeljena samo na dva polja. U jednom upisjumeo plus, u drugom minus za ono šta smo uradili i šta smo propustili.

Kod svih se javlja blagi osećaj krivice zbog onih minusa na drugom tasu.

Pomalo smo i umorni. Dovezli smo se do odredišta, ali je skala za gorivo ušla u crveno. Iscrpljeni su poslednji atomi snage. Vreme je da se prikoči i povuče ručna.

Neće planeta da prestane da se okreće ako nekoliko dana iskuliramo. Spavamo, izlazimo s prijateljima, gledamo TV, šetamo…

Nova godina je snežnobeli list hartije.

Poligon snova.

Lista neostvarenih želja.

Polje koje otvara nove mogućnosti.

Godina 2020. zove i mami da joj se predamo s punim poverenjem. Da počnemo ispočetka. Učinimo štošta za sebe i za druge. Odemo krak dalje nego što smo prethodne.

Prvi mesec (januar) je poput snega koji je napadao preko noći. Neugažen je, neutaban, netaknut, nedirnut.

Treba biti pažljiv pri pravljenju otisaka. Stope u snegu mnogo toga kazuju o onome ko ih je ostavio.

Od nas u velikoj meri zavisi hoćemo li narednog decembra imati više pluseva ili minuseva u ček listi koju budemo pravili.

Sve mi je to jasno.

Zato ti, dragi Deda Mraze, i pišem.

Prezadovoljna sam proteklom godinom.

Ozbiljnim radom i iskrenom željom da afirmišem svoje ime i romane napravila sam značajne pomake u tom pravcu.

Čini se da što sam poželela to sam i ispunila, a zapravo sam u sve uložila mesece, pa i godine rada i truda, a onda su se sada samo skockale sve kockice!

Deda Mraz je tu da obraduje decu i donese pokone.

Ali zar nije svako od nas pomalo dete u duši.

I ko ne voli poklone?! Bilo da ih daruje, bilo da ih prima?

Zato rado stajem u dug, vijugav red.

Da li će mi se ispuniti želje ako ih javno kažem? Ne znam, pomalo sam sujeverna. Postoje razna verovanja kada su one u pitanju!

Zato ću te sada zamoliti za nekoliko stvari, a ostalo ću samo zamisliti i snažno poželeti:

Čuvaj mi moje najmilije! Ostvari im snove.

Meni naoštri pero koje me već služi. Odvedi me do širokog polja ideja na kome rastu bokori božura. Neka moje priče mirišu na duše junaka. Neka se u njima čuje cvrkut ptica i zujanje pčela.

Ukrasimo ih grančicama bora i jele i zlatnim praporčićima.

Donesi radost svima koji čitaju moje priče jer to je njihova svrha. Hajde da širimo lepotu i optimizam!

Daj mi čizme od sedam milja da preskočim ružne vesti, tužne priče, poroke. izdaju, prevaru i svako zlo.

Sačuvaj mi entuzijazam s kojim pristupam svemu što ima veze s pisanjem i malo mi pripomogni.

Kao neko ko daje sve od sebe i radi 200% posto da bi se njegova priča širila, mislim da to zalslužujem.

Uz tvoje veselo: ,,Ho-ho-ho!” ja dodajem:

Svima želim srećne praznike, mnogo ljubavi, smeha, veselja, zdravlja, radosti, pozitivne energije i dobrih knjiga!

Neka 2020. godina bude knjižanstvena!

Živeli!