PISANJE I NADANJE
Kod mene pisanje hrani, podspešuje i potpiruje nadanje. Ono je moj adut i spas! Dar od Boga. Sreća je koja treba da se ceni, neguje, poštuje… Pisanje je istočnik (izvor) iz koga klobuča, kulja, brboće, klokoće, skače, teče priča. Kad god jednu završim, pitam se hoće li presušiti (na neko vreme ili zauvek). Ali, kao iskra, iskoči nova, i uzme me pod svoje!…
Što za posao za koji sam se obrazovala ne mogu da kažem. Školstvo nije što je nekad bilo. Sećanje na iskustva iz vremena kada smo mi išli u osnovnu i srednju školu, može da se smesti u muzej. Sve se promenilo. Pooštrilo. Iskomplikovalo. Postalo sivo… Administrativno, papirološki isformalizovano… Akcenat je pomeren sa važnih stvari na nevažne… Ne znam kako. Ne znam zašto. Ne znam dokle… Svaki prosvetni radnik, nemajući kud, radi kako se od njega traži, ćuti i trpi… Šut s rogatim nikad mogao nije. Zato sam na tom polju suvi profesionalac, dok sam opuštena umetnica na onom drugom za koje me niko nije edukovao, već sam samu sebe stvorila, izmislila, osmislila, usrećila… Pisanjem sam napravila paralelni prostor u koji mogu da se izmestim, kao kada odemo na planinu pa se odmorimo i resetujemo… Izgradila sam posebnu traku kao da imam vlastiti auto-put. Vozim njime, zviždućem, pevuckam, i uživam!
Moja nana je imala divan vrt i tako stvarala samo svoj prostor u kom će uživati.
Moja baba je plela. Otkakao je pamtim, uveče je uzimala igle i spretno smetala petlje, čas klot, čas frket…
Moj otac je bio strastveni šahista. Kupovao je knjige, učestvovao na turnirima, kontinuirano učio i ogledao se sa boljima i slabijim od sebe, uživajući u svakoj partiji.
Zašto sve ovo pišem?
Zato što sam se našla u nekom vakuumu, kada se ništa ne dešava. Mora da mi je takav horoskop! 😉 Ma koliko da se koprcam, efekta i povratnih informacija nema. Tu se budi moj inat. Ne želim da skrstim ruke i samo čekam… Ne mogu da gubim dragocene dane… Neću da se pretvorim u džangrizavu ženicu koja ne zna šta će sa sobom ili od sebe! 😉 Kada počne da mi izbija para iz ušiju, okrenem se mužu i pitam ga:
– Šta da radim?!
On ima jednostavan, ali pravi, odgovori, i kaže:
– Piši! Samo piši! I to najbolje što znaš!!! To možeš. To treba da radiš!
Mudar je taj moj muž. On uvek uspeva da pronikne u suštinu! I ja ga slušam. Evo, sela sam i spremila tekst za sajt i mesec maj. 😉
Pomalo sebi ličim na Viljema Tela koji se za svoje želje i prava borio s lukom i strelama u rukama. Samo što su meni pritom oči vezane. Odapinjem strele na sve strane, ne znajući jesam li igde pogodila cilj… Sama (uz pomoć ukućana) spremam fotografije za društvene mreže. Svakodnevno se bavim Fejsbukom i Instagramom. Ažuriram svoj sajt (uz bratovu pomoć). Učestvujem na konkursima. Trenutno me pokreće jedan vezan za kratku priču… Promovišem roman ,,Đurđevim stopama’’ koji je izašao prošle godine. Iščekujem (pečem se kao na žeravici) da budu gotove korice za novi roman. Kada one ugledaju svetlo dana, tada ću otkriti i naslov, temu, šta me je podstaklo da ga napišem. Biće to duhovna poslastica! Ništa lepše od promovisanja nove knjige… Imam već neko vreme napisan roman za decu. Ovih dana sam rešila da ga ,,udomim’’. Videćemo jesam li uspela. To me je pokrenulo da razmišljam o novom, drugom, dečijem… Tema je već tu. Navrh mi je jezika i prstiju. 😉 To je divan proces. Crpi ono najbolje iz mene. Mislim da ću uskoro sesti za laptop i krenuti u avanturu, ali da bi se to dogodilo, od svih ovih ,,strela’’, bar jedna treba da ,,pogodi metu’’ i pruži mi motivaciju, podspeši nadu i nadanje. Paralelno sa svim tim, uhvatila sam se u koštac sa jednom potpuno svežom i neobrađenom temom iz prošlosti. Čitala sam više od godinu dana tekstove na tu temu. Zimu i proleće iskoristila za pravljenje i ispisivanje ,,kostura’’ teksta. Svesna sam da imam nebrušeni dijamant, te neću žuriti. Radiću polako. Savesno. Sistematično. Kada me nadahnuće uzme pod svoje. Pitanje je, zato, kada će taj najnoviji roman biti gotov.
Ali, bez obzira na to, ove godine treba predati rukopis, ako želim da naredne godine imam novi naslov. Zato su odlazak kod urednice i konstruktivan razgovor s njom bili zlata vredni. Napravile smo strategiju. Posavetovala me je koji je potez najbolji za ovu fazu mog razvoja i pozicioniranja u Laguni. Beskrajno sam joj zahvalna na trudu i razumevanju. Trljam ruke i spremam rukopis koji za neko vreme valja predati. 🙂
E, zbog svih ovih stvari ličim sebi na Viljema Tela. Nadam se da će mi u jednom trenutku spasti povez sa očiju. Da ću videti i znati gde su mi ,,mete’’ i da ću početi da pogađam ciljeve. Tada će sve postati vidljivo i merljivo! Mora i taj trenutak jednom doći!
Pa, opet, iz ovog teksta izbija moja nestrpljivost, želja da sve ide brže, bolje…
Kada bi moj trud pratili i recipročni uspesi, oho-ho, gde bi mi bio kraj… Za sada ja guram brdo, a sa njega se s vremena na vreme skotrlja poneki kamičak, retko kamen, a samo ponekad čitava stena…
Evo, taj kamičak će u maju biti promocija u Svilajncu. Iz biblioteke su me pozvali i ponudili da gostujem. Oberučke sam prihvatila. Ja volim da pričam o svojim knjigama. Volim druženja sa bibliotekarkama i čitaocima. To su zvezdani trenuci! Zbog njih sve ovo i radim! Imam utisak da jedno uspešno predstavljanje otvara vrata sledećem, novom. Prosto, postajemo vidljivi i Đurađ i ja. Tako se brendira naslov, tako se brendira ime autora. Zato, idemoooo! Kud god nas pozovu!
Nadam se da sam još samo u maju ,,ni na nebu ni na zemlji’’. Da će se uskoro sve ,,otkočiti’’, da će brana biti podignuta, a sve što je pripremljeno, postati ,,vidljivo’’. Do tada ću optimistično čitati i naš i kineski horoskop. Neki će valjda doneti pomake i nagraditi ovoliki trud. Uz njihovu pomoć, ili bez nje, ja se ne predajem. Idem i guram dalje s istom istrajnošću kao i svih ovih godina. Zato što radim ono što volim. Ne odričem se svoje odstupnice, svog malog raja…
Kako bih pojačala borbeni moral, slušam ,,Šta bi dao da si na mom mjestu’’ Bijelog dugmeta.
Obećavam da ću za jun malo promeniti ploču i napisati jednu zanimljivu reportažu. Na put krećem uskoro, pa iskustva, fotografije, i priče s destinacije delim sa vama!
