O IZAZOVIMA
Nekada izazovi stanu pred nas gledaju nas u oči i začikavaju – hoćemo li i možemo li da odgovorimo na njih. Nekada mi sami pomeramo granice, tražimo ih, nađemo, kucnemo po ramenu i kažemo: – Evo me, tu sam!
I tada smo spremni na čuda, makar i ne bili baš pravi magovi, čarobnjaci i mađioničari!…
Ovog proleća sam se upravo tako osećala. Želela sam da pobegnem od strahova koji su nam namicali omče oko vratova. Prostor koji se nudio kao slobodna zona bio je onaj imaginarni za koji smo sami bili odgovorni.
Trebalo mi je nešto više od lutanja po njemu.
Tražila sam izazov. Udicu. Nešto za šta ću u svom bekstvu da se uhvatim, zakačim.
Ko traži – taj i nađe!
Upravo u to vreme čula sam da je Radio Beograd raspisao petnaesti, jubilarni, konkurs za kratku priču emisije ,,Dobro jutro, deco”. Priču ne dužu od 2000 kompjuterskih znakova, trebalo je potpisati šifrom, i sa njenim rešenjem i podacima o autoru u zasebnoj koverti, poslati je do 15. maja na adresu Radio Beograda. Najavili su da će ime dobitnika objaviti 1. juna.
Iskra je pala na suvu slamu. Plamen se zapalio. Želja je buknula.
Igra je mogla da počne!
Sedela sam nekoliko dana i marljivo radila. Nisam žurila. Igrala sam se. Uživala. Istarživala sam granice svojih mogućnosti i dokle mogu da dosegnem, koliko kvalitetno mogu odgovoriti zadatku koji sam pred sebe postavila.
S mnogo nade i žudnje da se nešto tako krupno DESI, poslala sam 3 priče u 3 koverta. Jedna od njih mi je bila favorit.
Danima sam samo o tome razmišljala.
Moja duhovna igra me je otrgla od korone i crnih misli.
Imala sam čemu da se nadam, šta da iščekujem…
Prvog juna sedela sam pred radiom i slušala emisiju uživo. Mislim da je objavljivanje dobitinika iz nekog razloga odloženo za dan. I narednog sam sedela i slušala program.
Istakli su da nikada kao ove godine nije stiglo tako mnogo radova. Da su izdvojili osam u najuži izbor.
Čitali su naslove.
Mežu njima se našao i moj ,,OBLAČKO” potpisan šifrom: CIRUS.
Prvu nagradu su podelila 2 autora.
Ostala sam među onim nedešifrovanim šiframa.
Tako blizu – a tako daleko.
Odlučila sam da svoje priče bar ja izvučem iz senke i anonimnosti.
Zato ih objavljujem ovde, na svom sajtu, gde je sve moje, spremna da i eksperimente podelim sa vama.
Nikada se ne zna…
Možda ovo semence proklija. Možda priča o Oblačku izraste u ceo Oblakgrad, razbokori se do zbirke priča za decu – jednom.
Jer čuda su moguća, samo treba dovoljno želeti, smeti, hteti…
Uživajte čitajući priče, ja jesam igrajući se i pušući ih!
OBLAČKO
Bilo je potrebno mnogo više od četiri godišnja doba da bi oblačići poodrasli i obučili se za svoj posao. Godinama su poslušno išli za jednim od roditelja i pamtili šta i kako rade.
Nakon toga bi imali organizovano generacijsko testiranje. Najbolje bi uvodili u posao, a ostale vraćali da dopune stečena iskustva.
Jedan od kandidata toga puta bio je i Oblačko.
On je radije pravio kolutove preko glave, igrao se jurke i žmurke, nego što je u stopu pratio uvek ozbiljnog oca, ili užurbanu majku.
Maštao je o danu kada će se osamostaliti.
Komisija ih je testirala prvo pismeno, pa usmeno.
Muk je vladao u hodniku dok su čekali rezultate. Da je imao noge, sigurno bi mu zaklecale od uzbuđenja.
Lebdeo je i vrpoljio se, a loše predosećanje učinilo je da posivi, pa pocrni od muke.
Kada su okačili listu, progurao se i stao tačno ispred nje. Gledao je od prvog do poslednjeg imena, pa od poslednjeg do prvog, ali svoje nije pronašao.
– Oblačko, Oblačko! Znala sam da će ovako ispasti! – uzdisala je majka kada se vratio kući i saopštio joj nemilu vest.
– To mora da je greška! – uzvratio je.
– Jesi li izvršio klasifikaciju oblaka?
– Naravno! – pročistio je grlo. – Onako odokativno…
– Kako odokativno, crni sine?
Oblačko je iz bele odmah promenio boju u tamnosivu:
– Lepo. Nisam znao nazive, jer ja nisam bubalica, ali sam ih sve lepo opisao. Rekao sam čak da sam veštiji sa četkicom, nego s rečima, i da bih mogao svaki lepo da naslikam.
– A oni? – širila je ruke od nemoći majka.
Slegnuo je ramenima: – Počeli su da se zgledaju, sašaptavaju, što uopšte nije lepo kada ste u društvu…
– I?!
– Rekli su da izađem i sačekam.
– Oblačko, ako se ne uozbiljiš i ne počneš da učiš kako ti se kaže i kako je u Oblakinjama, našim stručnim knjigama napisano, doživotno ćeš biti samo oblak pratilac.
Najmlađi sin ju je zagrlio: – Neko i to mora biti. Samo ti nemoj da se sekiraš!
Sagnula se i poljubila ga u čelo koje se odmah ozarilo. Nebo se razvedrilo.
ŠIFRA: CIRUS
SAVET
Trgla se iz sna u neko doba noći. I pre nego što se sasvim razbudila osetila je kako joj srce tuče kao u zeca. Stavila je ruku na grudi u pokušaju da ga umiri.
Iz mraka su dopirali povišeni glasovi i padali po njoj kao kamenje koje se skotrljalo niz padinu.
,,Jednom će me i zatrpati taj njihov bes i mržnja!”, zadrhtala je, okrenula se potrbuške i glavu prekrila jastukom.
Bila je umorna, potmulo i podmuklo prikradala joj se galvobolja, brinuo ju je pismeni iz matematike koji je imala narednog dana, ali san nije hteo na oči. Pokidao se kao paučina i visio u froncalama na njenim od suza vlažnim trepavicama.
Tokom dana stan je uglavnom bio prazan. Roditelji su bili na poslu, ona u školi ili na bazenu, gde je trenirala plivanje.
Nakratko su se okupljali pred spavanje u kuhinji. Jeli su s nogu. Svako je uzimao za sebe iz frižidera, zurio u televizor i ćutao. Zalogaji su im zapinjali u grlu.
Pola sata-sat vladala je varljiva tišina. Roditelji bi se pritajili i čekali da ona zaspi.
Na kraju bi brana popustila, a predstava je mogla da počne.
,,Koliko li činova ima?”, pomišljala je, slušajući svađu koja je trajala mesecima.
Činilo joj se da je zahvaljujući komadićima rafalno izrečenih optužbi, saznala više o ljudima sa kojima živi, nego za sve one mirne i nasmejane godine.
Supružnici su se međusobno optuživali, izričući reči preko kojih nije bilo moguće preći, a onda bi iscrpljeni i ispražnjeni, na kraju najčešće legli u zajdeničku postelju, i ujutru lažno osmehnuti, uplovili u novi dan.
Zar stvarno veruju da ih ne čujem?
Napisala je te noći poruku najboljem drugu. Tek kada ju je poslala, pogledala je s grižom savesti na sat.
Oni o tome uopšte ne razmišljaju!
Stigao je odgovor.
Zašto?
Pitala je .
Zato što su otišli predaleko. Pregazili su nepovratno onu upozoravajuću crvenu liniju.
Šta ja sada da radim?
Tražila je pomoć i rešenje od najboljeg školskog druga u kog je bila zaljubljena.
Ti?
Ja!
Stavi sluške! Ili čepiće za uši! Ako nemaš, kupujem ti sutra!
Zaspala je s osmehom na usnama.
ŠIFRA: KRINKA
NISI SAMA
U poslednje vreme joj se mutilo pred očima pa više nije mogla da hekla i veze. Čitala je samo nekoliko stranica dnevno uz pomoć najnovijih naočara, dok su joj tekli potočići suza od naprezanja. U fotelji pred televizorom uleglo je mesto od sedenja. Štedela je oči, pa je više slušala, nego gledala emisije koje su sve ličile jedne na druge.
Nije zatvarala prozor ni danju ni noću, iako se zima odužila i protegla na ceo mart. Radije se utopljavala, nego što je bila spreman da se bori za vazduh stešnjena u četiri zida jednokrevetne sobe staračkog doma koji su neiventivno nazvali Ima nade.
Kontakti sa ostalim stanarima svedeni su na minimum zbog opake zaraze koja je zavladala svetom. Čak su im i hranu preventivno donosili u sobe.
Dani su bili dugi, a noći besane.
Nadala se lepom vremenu kada će da izađe i prošeta se po dvorištu i posedi na klupi ispred razgranale lipe.
,,Tada bih videla svoje komšinice i popričala po koju s njima, pa makar i na distanci od nekoliko metara… Još malo…’’, tešila se.
Jedna negovateljica joj je ispričala da neki od stanara svakodnevno vode evidenciju koliko je zaraženih i preminulih u zemlji. Bila se sva stresla na pomisao da neko može tako nešto da radi.
,,Ja ću kao Robinzon Kruso!’’, odlučila je i od tada urezivala crte na drveni ram slike koju je donela od kuće. ,,Da se podsetim da sam živa i probam da se tome radujem’’’, jetko se osmehnula, vukući novu recku za taj dan.
Zazvonio joj je mobilni i turpija za nikte jpj umalo nije ispala iz ruke. Osetila se kao krivac. Sela je pokajnički u fotelju i pritisla aparat na uvo.
– Mama, kako si?
– Nikad bolje! – uzvratila je.
– Daj, ne zafrkavaj se. Ozbiljna sam.
– I ja sam – nije se dala.
– Jesi li zdrava?
– Aha – odjednom ju je mrzelo da govori iako je poziv čekala čitavog dana.
– Nedostaje li ti šta?
– Malo sunca!
– Zašto uvek završimo razgovor pričajući o vremenskoj prognozi? – pomalo iznervirano ju je upitala ćerka.
– Ovoga puta sam mislila na našu Anđelu…
– Onda izađi na terasu da ti tvoje sunce i ja mahnemo!…
ŠIFRA: HELIOS
