ŽUTE RUŽE
Postoje porodične legende koje se pri svakom okupljanju iznova i iznova prepričavaju. Dovoljno je da se pojavi samo jedna osoba koja priču nije čula, pa da oni, koji je znaju, s radošću iskoriste ukazanu priliku. Upadajući jedni drugima u reč, kao da se takmiče u nekoj verbalnoj štafeti, sa elanom i razdraganošću će, uvek dodajući i po koji novi detalj, da je nakite i donesu do kraja.
Tako je to od vajkada. Na prelima i poselima bi se, ili nakon naporih mobarskih poslova, popilo, pojelo, zapevalo, ali i razonodilo podsećanjem na neobična dešavanja u prošlosti. Najčešće su to epizodice, koje bi iščilile kao pramičak magle iz sećanja, da ih nije u vremenu okamenio neki kalambur, duhovit obrt, šala, nepredvidiv tok ili neočekivan završetak…
I danas je sve isto, samo su povodi za okupljanja drugačiji – slave, rođendani, godišnjice braka…
Za ovakve razgovore neophodni su i posebni uslovi. Društvo koje je blisko i dobro se poznaje, prisustvo najuže rodbine, nevelik broj ljudi koji će pratiti razgovor (da ne bude podvajanja na grupice), intiman prostor, odsustvo glasne muzike i buke kako bi svi mogu lepo da se čuju bez dovikivanja (mada po pravilu narator malčice podiže ton da bi bio siguran da je sva pažnja usmerena na njega i da bi doprineo dramatici i uzbudljivosti onoga što želi da podeli sa slušaocima).
I tada priča poteče…
Uvek bude zanimljivo svima osim onome ko je njen junak… Kako se tema izvlači iz nevidljivog šešir,a po principu potpuno slučajnog uzorka, nikada se ne zna ko će se ni kriv ni dužan naći u centru pažnje okupljenog društva. Ko shvati da je on taj srećnik, uvuče glavu u ramena i skupi se kao iskuvano vuneno odelo.
Ukoliko sam to ja, obavezno su tu i žute ruže. Uprkos mom imenu, niko nema asocijaciju na ljiljane (krinove), niti je čuo da od sveg cveća najviše volim đurđevak, ali za žute ruže znaju svi, ili će s vremenom sigurno saznati.
Bila sam poodrasla tek toliko da me majka ne drži za ruku dok hodamo ulicom. Tata, ona i ja vraćali smo se kući nakon posete mojoj baka Ruži. (Ovo je stvarno neka cvetna priča, pritom krajnje autentična).
Boravak na selu, makar trajao samo dan ili dva, za mene je bio i ostao izmeštanje iz stvarnosti, ulazak u neki čaroban paralelni svet u kome važe posebna pravila i u kome na sasvim drugačiji način teče vreme.
Na selu vazduh drugačije miriše, čak ima posve različitu strukturu od gradskog. Pufnastiji je, gušći, oplemenjen kiseonikom, prodoran i blagorodan. Sa svakim udahom stiže i do najmanje i najudaljenije alveole i momentalno ih krepi i osvežava!
Tamo hleb ostaje svež tri dana, a od hladne vode sa bunara bride zubi.
Dovoljno je samo da pružite ruku pa da uberete voćku, iščupate stručak luka ili pokupite tek sneseno jaje iz gnezda.
Tamo se zaspi kako vam glava dotakne perjani jastuk, i budi uz kukurikanje petlova, mada se lako nastavlja kada njihova pesma prestane.
Zato sam se u stvarnost i grad uvek vraćala sa suzom u oku. Do autobuske stanice bih se držala mojoj Ruški za kecelju, ili toplu žuljevitu, a najnežniju ruku za koju znam.
Pred polazak bih uzimala nešto malo, sićušno, što se dalo sakriti u šaci, ili stati u džep, da ga ponesem, kako bi me kao spona držalo vezanim za taj komadičak raja za kojim mi je duša patila i vapila. Ponekad je to bio beli oblutak, nekad list kruške, a toga puta nekoliko stručaka jesenje žute ruže koja je u bokoru rasla i cvetala u blizini kapije.
Usput mi se odvezala pertla, savila sam se i dala mami cveće da mi pridrži na trenutak. Ona je iskidala latice i kada sam ustala, bacila ih uvis, uz veseo poklik da pada kiša. Tako su počele da padaju i moje suze. Nisam mogla da verujem šta je uradila. Moju vezu, moj most, moju sponu koja mi je garantovala povratak i sećanje na divne trenutke koje smo proveli sa bakom, ona je pokidala, uništila i na kraju bacila!
Stigli smo na stanicu, potpuno pometeni.
Žena koja je takođe čekala autobus gledala je čitavu scenu i pružila mi buket krupnih, divnih bordo i belih hrizantema, ne bih li prestala da plačem.
Nisam se dala utešiti, jer to nije bilo to!
– Ho-ću mo-je žu-te ru-že! – jecala sam. Dugo. Dok me nisu smirile pretnje ili autobus koji je utom stigao, sada se više i ne sećam…
Moje bake, babuške, Ruže, Ruške, više nema. Ni njenog srdačnog zagrljaja, ni toplog žuljevitog dlana da me pomiluje po obrazu kada me dočeka ili ispraća. Nema naših razgovora u duge zimske večeri, ili šetnji po bašti, dok mi kao kraljica pokazuje svoje kraljevstvo kako je rodilo i procvetalo. I hrizanteme su uvenule i rastu sada u nekim drugim, tuđim dvorištima…
Međutim, kada god dođe jesen, priča poteče, i iz bašti provire kuštrave glavice jesenjih žutih ruža, svega se setim. I onog dana kada je legenda o njima nastajala, ali i svih onih posle njega, kada su moji najmiliji oko njihovih grmova prolazili, grlili se, pozdravljali, rastajali, sastajali se, smejali…
Osmehujem se setno, a u duši plačem jer ho-ću mo-je žu-te ru-že…
