NJENA DELA LIČE NA NJU
Irina Černjavski Šantrić je žena koja se pamti. Čas je savremena, čas svevremena, a čas kao da je zalutala iz neke daleke prošlosti. Kada su talenti u pitanju, dato joj je i šakom i kapom. Ona je vajarka, slikarka, pesnikinja. Ne zna se u čemu je uspešnija. Drago mi je što je poznajem jer na njenom primeru uviđam da rad, inspiracija, entuzijazam stvaraju čuda!
* Volela bih da započnemo razgovor time što ćete nam objasniti poreklo Vašeg neobičnog imena i devojačkog prezimena.
Prezime Černjavski je rusko. Moja porodica potiče iz Zabajkalske oblasti, grad Čita. Pradeda – Vladimir Andrejević Černjavski je bio general Carske Rusije i službovao je u Priamurskom puku, gde mu se i okončao život u Oktobarskoj revoluciji. Deda – Sergej Vladimirović Černjavski je bio mladi potporučnik, koji je svoju vojnu karijeru završio služeći u Markovskom puku, u toku Oktobarske revolucije. Prinuđen, kao i svo belogardijsko plemstvo, koje je uspelo da preživi revoluciju, napušta svoju domovinu, seli svoj porodični koren, sa novom profesijom fotografa i nastanjuje se u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca.
* Rođeni ste u Peći. U čemu Vas je rodno mesto odredilo?
Ovo je pitanje koje se u mom slučaju nadovezuje na prvo – zato što se moj deda, Sergej Černjavski, posle Pančeva i Beograda, kao i veliki broj ruskih belogardijskih emigrantskih porodica nastanjuje u Peći, na Kosmetu, gde se ženi i zasniva porodicu.
Peć je grad u podnožju masivnih i prekrasnih Prokletija… U naručju plodne Metohije, gde najveće srpske svetinje, kao nebeske krune, krase i daju osobenost gradu. Na najsvetiji način utiču na sva pokolenja koja su imala tu čast, da se tamo rode… ili žive.
Žitelji tog grada su ljudi zadojeni tradicijom, duhovnošću, poštovanjem, ljubavlju i bliskošću… Pripadaju jedni drugima kao velika porodica.
To je u najkraćem suština svega – koja meni daje osećaj lepote, pripadnosti i ponosa na rodni grad i sve ono njegovo u meni što je najdublje utkano..
* Studirali ste vajarstvo u Prištini? Opišite nam u nekoliko reči Vaše studentske dane.
Studirala sam u vajarstvo na Fakultetu umetnosti u Prištini. Na istom fakultetu sam i magistrirala slikarstvo.
Studentske godine provedene u Prištini su među najlepšim godinama mog života. Priština kao univerzitetski grad, i sam način života svih studenata je bio poseban za to podneblje, kao i njihova međusobna interakcija i bliskost. Studentska poznanstva su bila toliko jaka – da traju i dan-danas. Pogotovo ona iz studentskog doma.
Toliko toga krasi te godine i studentski život, da samo onaj ko je studirao u Prištini može razumeti tu posebnost.
* Kada ste se doselili u Beograd? Šta Vam je glavni grad pružio, a šta Vam u njemu nedostaje?
Doselila sam se sa porodicom kao raseljeno lice 1999. godine, nakon rata na Kosmetu, a po ulasku stranih okupatora na tu teritoriju Srbije.
U Peći sam radila u Regionalnom muzeju, gde sam poslednjih godina bila na funkciji njegovog direktora. I danas sam radno vezana za Opštinu Peć, koja se nalazi u enklavi Goraždevac.
U Beogradu se nikad nisam konkretno i radno vezala za neku kulturnu instituciju, ali sam u mnogima bila, i sada sam, angažovana kao saradnik, kao član Saveta Upravnog odbora, i predavač na likovnim dečijim radionicama.
Po dolasku u Beograd sam se isključivo posvetila svom stvaralačkom radu – slikarstvu i poeziji. Na tom polju mi je život u Beogradu pružio sve ono što me ispunjava i što mi znači.
Što se tiče nedostajanja… Ja sam inače vrlo nostalgična osoba i u meni se uvek prepliću dva Života i dva Neba. Ono moje rođeno metohijsko i ovo moje prigrljeno i realno. Kao i svi umetnici – imam svoj mali svet i izmaštane zidove. Tamo se sklonim kada nedostajanja dođu po svoje. U tim trenucima najviše stvaram. Tako mirim moja dva neba i vidam rane…
* Koje knjige su Vam bile omiljene tokom školovanja?
Ne bih izdvajala i nabrajala, ali moja duhovna suština se uvek najviše vezivala za rusku književnost.
* Šta trenutno čitate?
Uglavnom poeziju svojih prijatelja koji su trenutno zastupljeni svojim kvalitetom na srpskoj, regionalnoj i svetskoj književnoj sceni.
* Kada ste počeli da pišete?
Još kao dete sam imala potrebu da sve doživljeno zapisujem. Kasnije, kroz školovanje, počela sam da svoje misli pretačem u stih. Godinama sam pisala samo za sebe, sebično čuvajući čak i od najbližih.
* Šta povezuje Vaše slike i Vaše pesme?
Kompleksno pitanje na koje se ne može u potpunosti i precizno odgovoriti. Ceo život se trudim da niko i ništa sa strane ne izvrši uticaj na mene ili moje stvaralaštvo, s ciljem da to uvek budem ja, verna sebi i onome što nosim, preživljavam i osećam. Upravo je to ono što povezuje moje slike i pesme. Verna sam im do srži… Liče na mene i ja na njih…
* Koliko truda ste uložili u afirmaciju svog imena? Na koji način ste promovisali svoj rad?
Ne previše. Ja nikad i nigde ne žurim. To je sastavni deo mog karaktera. Volim da uživam u sopstvenom miru i životu koji sam odabrala. Uvek sam verovala da sve što je moje – stvoriće se uslovi i doći će samo. I sada neizostavno verujem u to. Sam život mi je u svakom svom segment to potvrdio. Uvek prepoznam pravi moment za ono što je meni namenjeno, bitno, kao i način na koji se ostvaruje. Suštinski prezirem bolesnu ambiciju, i ostvarenje cilja po svaku cenu. Moje je da ostanem dosledna svom unutrašnjem biću, posvećenošču i radu na slici i pesmi, a one će same naći put do mesta gde pripadaju i koje im je namenjeno.
Jako dugo sam prisutna na umetničkoj sceni, imala sam preko 30 samostalnih i preko 150 kolektivnih izložbi u zemlji i van nje. Učesnik sam velikog broja likovnih i pesničkih manifestacija. Dobitnik nekoliko nagrada, povelja i zahvalnica.
* Pročitala sam da slikate po tematskim ciklusima. Navedite nam neke i opišite kako se do tako složenog koncepta dolazi?
Da, uglavnom su to ciklusi, a vezani su za moje slikarsko istraživanje i napredovanje.
Neki od opusa su: Portreti, Freske – oči u oči, Žena i zemlja, Znakovi pored puta, Fragmenti sećanja, Sasvim lično… Poslednji opus je Odjek vekova. Na njemu i dalje radim.
Pored ciklusa ima i slika koje ne povezujem opusom. Svojim likovnim jezikom slikam i ikone, koje uglavnom radim po porudžbini.
* Učesnica ste brojnih slikarskih kolonija. Šta Vam one donose?
U našoj profesiji su one u rangu simpozijuma drugih profesija. Edukativne su u svakom smislu, i nama vrlo važne, jer na licu mesta učestvujemo u stvaranju slika svojih kolega, a pogotovo onih iz inostranstva, njihovo istraživanje, unutrašnji svet, tehnike stvaranja… Razmenjujemo iskustva i upoznajemo se… Imamo priliku da obiđemo mesta koja sami možda nikada ne bismo odabrali. Većina kolonija je u organizaciji zvaničnih kulturnih i eminentnih institucija, kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Samim tim se podrazumeva njena vrhunska organizacija, kao i put slika koje ostaju u njihovom vlasništvu, a nastalih na koloniji.
* Može li se živeti od umetnosti?
Umetnost ne robuje, niti bi ikada trebala robovati materijalnom. Niti joj je misija u toj službi. Ona je ono suštinsko, duhovno i nepotkupljivo u čoveku.
Umetnost je Život i personifikacija života. Za sve one koji su potpuno posvećeni svojoj misiji stvaralaštva – to nikada nije u prvom planu.
* Obradujete nas nekim odlomkom svoje pesme za kraj.
Odlomak je iz pesme ,,Tebi – čuvaru moje vatre”, a iz knjige ,,Žurim – da reč može stići vreme”:
Iz vatre me Pesmom zoveš.
A ja –
nepregledna slavjanska šuma.
Pregršt grana za Tvoj oganj.
Gorim,
predodređena promišlju Neba,
večnom vatrom,
večno dušom ruskom zanesena,
i Tvojim očima čarnim,
zavedena i pepelom pokrivena.
I tinjam tako vekovima,
kao ruska lirika,
pred Tvojim očima,
dok Ti iz mog jauka i pepela rasteš…
