NASLOVI POGLAVLJA ROMANA
Da bi se lakše išlo Đurđevim stopama, poglavlja su kratka, što daje dinamiku i naraciji i čitanju. Pitala sam se kako ih obeležiti. Naslovi poglavlja romana moraju sami da pričaju priču. Oni su privezak na lančiću, cvet na peteljci, zvezda na vrhu jelke (da ne kažem kliširano – šlag na torti).
Brojevi nisu dolazili u obzir. Ni zvezdice, crtice, tufnice…
Poželela sam da naslovi poglavlja budu klupa sa naslonom. Na nju čitalac na kratko sedne da predahne od šetnje kroz prethodno poglavlje, i uz njihovu pomoć zaviri u naredno. Oni su znakovi na putu. Svetla na semaforu koja daju signale šta vas tek čeka.
Svaki naslov je priča u priči (i o priči) svedena na esenciju značenja, kao parfem koji dugo ostaje na koži i odeći… U vazduhu. U sećanju… Tako nešto mi je bilo potrebno!
,,Šta izabrati da bude tako efektno?”, pitala sam se.
Poznati svetski, pa i naši, pisci posežu za citatima iz čuvenih dela. Meni za specifičnu tematiku zasnovanu na istorijskim činjenicama i biografiji despota Đurđa Brankovića to nije odgovaralo.
Model koji sam sa svojim prvim romanom ,,Opet sam te sanjao” patentirala, pokazao se i ovde spasonosnim. Trebalo je samo pružiti ruku i posegnuti za narodnom baštinom. Ima li u srpskom narodu išta mudrije, bolje, višeznačnije, trajnije, svevremenije od poslovica? Nema! One su sinteza svega što su ljudi u životu iskusili, isprobali, zaključili. To je narodna mudrost sabijena i prekaljena na visokoj temperaturi duše i srca u dijamant, u mermer… Svuda su oko nas, rasute kao biseri, a mi se na njih tek ponekad, onako uzgred, osvrnemo.
Obično se pozivamo na iste, već pomalo izlizane, koje ne ostavljaju više snažan efekat. A njih, zapravo, ima tako mnogo. Čistih, svetlucavih, kao što je tek navejao sneg!
Valja se potruditi i pronaći onu svoju, koja je poput otiska prsta, boje očiju, boje glasa koja se prepoznaje…
Poslovice su ogledalo srpske duše.
One su iskustvo svedeno na jednu rečenicu, nesagledivo kao nebo i duboko kao more.
Moja okrenutost nacionalnoj istoriji govori koliko ljubavi i poštovanja posvećujem svemu što je temelj moje države, mog sveta, mog bića.
Studije srpskog jezika i književnosti (sa opštom književnošću koja je dala širi uvid i prostor za komparaciju), koje sam završila, govore o porinuću u pisano blago koje se utkalo u moje ideje, stavove, sintaksu, leksiku…
Jedan od najlepših (ali i težih) ispita na fakultetu bila je Narodna književnost. On nam je pružio uvid u širok dijapazon narodnog stvaralaštva i lepotu svake reči zapisane i zapamćene, zahvaljujući mudrosti ljudi koji su umeli da prepoznaju njihov značaj, pre svega Vuka Karadžića.
Kratke folklorne forme su nešto što se obrađuje još u nižim razredima osnovne škole. Provlače se gde-gde od petog do osmog i tu se gase, kao zvezda padalica. Mislim da što smo zreliji, sve smo spremniji da sagledamo i spoznamo njihovu višeznačnost, mudrost, višeslojnost, pa ih treba darovati i srednjoškolcima…
Valjalo mi je usaglasiti poruke poslovica sa tematikom svakog poglavlja. Ponekad su se uklapali kao glava i šešir, a ponekad nikako nisam mogla da uklopim sadržaje. Pogrešno ukrštanje moglo je da dovede i do pogrešnog tumačenja izrečenog, što nikako nisam smela da dozvolim.
Rešila sam da uvedem u sistem vrtlog misli i ideja. Prvo sam poglavlja podelila na Đurđeva i Ksenijina. Jedna su se odnosila na 15. druga na 21. vek. Kao pletenicu uplela sam sudbine svoja dva glavna junaka. Iz različitog vremena sa istim prezimenom – Branković. Na prvi pogled ih ništa sem toga ne povezuje, ali kako se radnja odvija sve će iznenaditi paralelizam i sličnost među njima koji se ogledaju na mnogim planovima. Prateći Đurđev trag, Ksenija će pronaći i svoju sreću.
Naslovi poglavlja romana u vidu poslovica morali su nositi dva različita senzibiliteta. Muški i ženski. Dok sam ih iščitavala, istraživala i sakupljala, pokušavala sam da ih doživim kroz boje. One koje su mi vukle na plavu, prigodne su bile za despota, a one na lila za damu.
Poglavlja ima znatan broj – ukupno 60.
Toliko je i narodnih mudrosti koje ih oslikavaju. Krase. Kao cvet na reveru. Šnala u kosi. Narukvica na ruci… Savršene su same po sebi. Biće poslastica i pre završetka čitanja samog romana. Mene su podstakle na razmišljanje, ponekad i na preispitivanje. Priznajem da su čak uspevale da utiču i na tok radnje i sudbinu junaka. Snaga i moć su im nesagledivi.
Stoga mislim da ih treba promovisati više, koristiti čeće. Jer mudre misli su nam tu, nadohvat ruke. Treba samo posegnuti za njima i odagnati tamu, zapaljenom lučom koja insistira na čestitosti, pravdi, vrlini, mudrosti, tradiciji… vrednostima koje nam nisu uvek u fokusu, a koje se uz poslovično podsećanje i pomoć vraćaju na naš put!
Navodim samo neke:
HRABRIMA SREĆA DODAJE RUKU.
PREKO DUBOKOG POTOKA PRELAZI POSLEDNJI.
AKO BUDEŠ MOST, SVAKO ĆE TE GAZITI.
DEVOJKA KOJA ŽURI NA SASTANAK VEĆ JE ZAKASNILA.
IZVALILA MAGLA PANJ.
DECA SU KAO ROSA.
AKO ZNAŠ ŠTA TI JE BILO, NE ZNAŠ ŠTA ĆE TI BITI.
DA NIJE VETROVA, PAUCI BI NEBO PREMREŽILI.
LASNO JE U DUNAV KAMEN BACITI, ALI GA JE TEŠKO IZVADITI.
ZID RUŠI VLAGA, A ČOVEKA BRIGA.
I dve optimistične za kraj:
KAD JE DOBRE VOLJE, SVEGA JE.
RUKA KOJA DAJE NE OSKUDEVA.
