VREMEPLOV NA CRTICU
Predstavljam vam jednog izuzetno zanimljivog, prijatnog, inventivnog i nadarenog čoveka i knjigu ,,Život na Crticu” koja je krunisala njegov rad ove godine.
Biografija Dejana Grujća je poput scenarija za film!
Dejan GRUJIĆ, diplomirani glumac, voditelj, spiker, novinar, urednik, a sada i pisac ili bloger, ili kako vam drago, rođen je u Peći, (Kosovo i Metohija), 1969. godine. Osnovnu školu završio je u Aranđelovcu, srednju u Beogradu, a Akademiju umetnosti u Prištini. Na klasi prof. dr Vladimira Jevtovića diplomirao je glumu 1994. godine. Radio je kao novinar-voditelj na Radio Prištini do 1999. godine. Tokom studija igrao je u Narodnom pozorištu u Prištini. Bio je organizator mnogobrojnih kulturno-umetničkih programa. Pisao je tekstove i komponovao muziku. Umeo je da svira harmoniku. Jedno vreme bio je usmeren ka pedagoškom radu sa mladima i decom u okviru dramskog studija u centru „Boro i Ramiz“ u Prištini. Učestvovao je na mnogim stručnim skupovima ali i organizovao škole novinarstva, lepog govora, i glume širom Srbije. Posle rata kratko je radio u RTV „Toplica“ u Prokuplju, a od oktobra 2001. godine radi na Radio Beogradu 202. Pozajmljivao je glas brojnim junacima crtanih filmova i bio narator u mnogim emisijama stranog dokumentarnog programa. Posebno priznanje mu predstavlja to što je svih 30 godina staža do sada proveo pred mikrofonom kao voditelj „živih emisija“. Danas je voditelj i urednik emisije jutarnjeg programa Radio Beograda 202, „Ustanak“, u kojoj je do oktobra 2018. godine redovno obajvljivao Crticu 202 koja je predstavljala pogled na stvarnost iz ugla takozvanog običnog čoveka. Redovno prati rad književnih stvaralaca i promoviše ih na Radio Beogradu. Ponosan je na svoje najmilije; Ljilju, Filipa i Anu.
O nastanku knjige „Život na Crticu“
Sve je počelo 2010. godine kada je tadašnji Glavni i odgovorni urednik popularne 202-ke, Darko Dača Kocjan, odlučio da mi ponudi mesto urednika jutarnjeg programa. Logično, bio sam u isto vreme i voditelj emisije, a naš Dača je imao sjajnu ideju. Želeo je da svakog jutra, na početku emisije, saopštim u kratkom autorskom tekstu, koji smo tada uslovno nazvali crticom, svoje utiske o događajima i ljudima koji su uticali na njih, ali iz ugla takozvanog običnog čoveka, građanina Srbije. Bio sam u početku malo zatečen ovim novim zadatkom, ali posle prvih kritika čitalaca crtica na društvenim mrežama, zatim slušalaca radija, kolega, prijatelja, dobio sam motiv da se potpuno posvetim pisanju. Crtica je potrajala, do 2018. godine, a onda se pojavio Karlo Astrahan, naš čuveni kulturni poslenik, koji je došao na ideju da se sve crtice objedine u jednu knjigu i objave. Počelo je razvrstavanje, odbacivanje onih tekstova za koje sam smatrao da nisu vredni objave, i došli smo do toga da se Karlu, kao uredniku u izdavačkoj kući „Liberland“ iz Beograda, to što sam ja odbacio mnogo dopalo, i jednog dana je samo odlučio: „Štampamo sve crtice“! Iz tehničkih razloga to nije bilo moguće, jer je bilo više od 600 tekstova, pa se javila ideja da se krene sa edicijom, koja bi periodično na svakih godinu dana „izbacivala“ knjigu sa oko 150 crtica. Tako smo došli do „Života na Crticu“ i to je moja prava prva knjiga. Za sada su reakcije odlične. Uprkos koroni, knjiga lako pronalazi put do čitalaca. Još uvek nije javno promovisana, iako su promocije zakazane u Beogradu, zatim u bibliotekama širom Srbije, regiona, a bićemo i u nekim zemljama EU. Ako čitaoci budu želeli, nastavićemo dogodine već sa objavom nove, druge po redu knjige za koju već sada tražimo dobar naslov.
CRTICE
jun 2012. godine
Rusija – probuđeni medved koji se uspravio
Dan pred nama je nacionalni praznik Rusije. Velika Rusija, u poslednjoj deceniji, napravila je iskorak i povratila svoje pozicije nakon pada Berlinskog zida. Svetska ekonomska kriza skoro da je nije poljuljala u svom pohodu na stare pozicije uvažene svetske sile. Mnogi kritičari će verovatno iskazati skepsu prema naglom uzletu Rusije, pravdajući to izuzetnim prirodnim resursima koji se eksploatišu nemilice, konkretno nafta i gas, ali će verovatno prećutati i da se Rusiji za pomoć obraćaju dojučerašnje perjanice evropskog ekonomskog progresa i demokratije. Zemlje Evropske Unije, pritisnute recesijom, više ne obraćaju pažnju ni na demokratiju u Rusiji, ni na opoziciju, ni na političke poteze, jednostavno im samo trebaju ruske pare na zajam, bilo rublje ili dolari. Kad je kriza, svako ko ima pare je dobar prijatelj i saveznik. Da li je i koliko Rusija pouzdana kao partner Evropskoj uniji? To pitanje se u Srbiji skoro i ne postavlja. Međutim, činjenica je da i Srbiji treba finansijska injekcija koja bi životarenje produžila za još koju godinu i sprečila da bankrotiramo za koji mesec. Da li je može očekivati od Rusije? Možda, ali u svakom poslu, drug je drug, a dug je dug. Ko može garantovati Rusiji da ćemo joj uredno vraćati kredite? Vlade još nema, niti je na vidiku. Posle inauguracije predsednika Srbije, Tomislava Nikolića, jasno je da se i Evropa unervozila zbog sitničavog odugovlačenja sa stvaranjem skupštinske većine. Prvi neće sa drugima, drugi hoće sa trećima ali i sa četvrtima koje drugi neće ako nema i petih. I tako iz dana u dan, predsednik čeka ko će mu javiti da je okupio većinu. Čitava papazjanija mora da se razreši čim pre, jer svi dobro osećamo da cene prate kurs, a stari premijer nema nameru da kao tehničko lice vuče ozbiljne poteze koji bi nama građanima bili od koristi. Možda bi bilo dobro da se na iskustvima drugih učimo kako da mudrošću, a ne stranačkim interesima, povedemo Srbiji ka svetlu na kraju tunela. Ispada da je i hrabrost za preuzimanje odgovornosti slaba strana naših političara. Ne znam samo zašto su se uopšte i kandidovali na izborima?
jul 2012. godine
Pravda za Filipa Vukšu
Koliko puta smo ukazivali na probleme koje sa bahatim putnicima imaju vozači javnog prevoza u Beogradu? U poslednjih par godina, više puta. Osuđivali smo ga, i javno govorili o tome šta trpe vozači dok rade svoj posao. Tukli su ih huligani, ponižavali i vređali. Vozači su zahtevali i status službenog lica, panik tastere, odvajanje kabine od dela u kome su putnici. Sve smo to podržavali, i to opravdano. Ono što nikako ne opravdavamo jeste situacija kad se vozači udruže pa pretuku jednog nedužnog mladića koji je samo želeo da, ukazujući na njihove greške i propuste, obezbedi bolji, bezbedniji i sigurniji gradski prevoz. Filip Vukša, dvadesetogodišnji student iz Beograda, slobodni je strelac u građanskom aktivizmu. Godinama unazad, svo slobodno vreme koristi za ukazivanje na probleme koje imaju građani našeg glavnog grada. Napisao je do sada preko 750 prijava raznim gradskim inspekcijama. Ukazivao je na problem neosvetljene biciklističke staze na Adi, ali i na probleme sa obeležavanjem stajališta noćnih linija. Bio je u stanju da od svog skromnog džeparca izdvoji novac za štampanje samolepljivih numeričkih oznaka, krene sa merdevinama po gradu i lepi ih na stanicama. Obraćao se mnogim institucijama, nailazio na zid ćutanja, ali upornošću i uspevao u namerama da ostvari svoje zamisli i time Beograđanima obezbedi komforniji život u prestonici. U jednoj od akcija, pokušao je da fotografiše autobus koji, zamislite, nije imao bočno staklo, a pripadao je jednoj privatnoj firmi koja je poznata po voznom parku iz kojeg se svako malo samozapali autobus pun putnika. To su primetila tri vozača, pokušala da ga spreče u nameri da foto-aparatom zabeleži nepravilnosti na vozilu, i kada u tome nisu uspeli, pojurili su za njim i bukvalno ga pretukli. Šta ćemo sada? Gradonačelnik je svojevremeno pružio punu podršku za sve građanske aktivnosti koje unapređuju život u Beogradu pa je to bila šansa da se o ovom slučaju oglase nadležne Direkcije. Svi vozači su suspendovani, a nakon detaljne istrage o ovom slučaju biće pokrenut i zakonski postupak protiv njih. Neki će reći, šta će to mladom čoveku, da bespotrebno troši svoje slobodno vreme, da se odriče izlazaka i provoda, da trpi nasilje zarad viših ciljeva za koje mu niko neće odati priznanje. E, pa nije tako. Pogledajte sve društvene mreže i shvatićete koliko ljudi pozdravlja Filipov aktivizam i pruža mu podršku. Neki se nude i da mu budu obezbeđenje dok obavlja svoju misiju. Moramo da se pokrenemo, da ne dozvolimo da prostakluk i nerad budu vrednosti koje se cene, da nam bude bolje, i da svako radi svoj posao odgovorno i pošteno i da bude što više mladih ljudi koji će, baš kao i Filip Vukša, ukazivati na nepravilnosti u radu javnih službi. Pravda za Filipa!
mart 2013. godine
Fića u Srbiji (samo neka se okreću pare)
Imam prijateljicu, poznajemo se i poštujemo dugi niz godina. Radi u dobrostojećoj kompaniji, ima završen fakultet, plaća redovno porez, TV pretplatu, komunalije, privatno stanuje, i još uvek nema svoj automobil. Čula je za neki popust kojim može uštedeti tri hiljade evra, ako kupi novog Fiću Kragujevčanina. Treba joj 10 hiljada evra. Pita me za mišljenje. Da li je pametno da uopšte upušta u jednu takvu moto-finansijsku akciju? Krenem u akciju skupljanja podataka o tom novom državnom projektu «Fića za sve, svi i sve za Fiću». Saznam da je taj popust u stvari namiren parama svih nas jer će novac koji Fijat dobija od države za otvaranje novih radnih mesta biti iskorišćen za subvenciju bogatih. Nije to malo, Srbija poklanja Fijatu 10 hiljada evra za svako novootvoreno radno mesto. Trust mozgova se setio da je bolje da se te pare ulože u popust umesto u nova radna mesta. Lepo smišljeno, samo što je nepošteno. Vlasnicima kompanije će ostajati po sedam hiljada evra od onih deset, i eto nama uspešne strane firme i pored svetske krize. Ko sa prosečnom platom u Srbiji može da skupi tih, za evropske uslove tričavih, 10 hiljada evra. Dobro, ne mislim na Kipar, Španiju, Grčku ili Portugal. Koliko li je do sada Srbija dala para Fijatu, to niko sa sigurnošću ne može da kaže. Kragujevac jeste oživeo, ali pokazuje se da je to zato što pretačemo iz šupljeg u prazno. Kragujevačke gazdarice izdaju sobe strancima, koji im to plaćuju od plata koje je pokrio naš budžet, a kad skupe pare one mogu da kupe novi automobil za čiju su proizvodnju i troškove sklapanja opet pare dale i one same kroz poreze, ali i ona moja prijateljica s početka priče, i vi, i ja. Onda će opet dobiti popust na kupovinu Fiće koji je kod nas skuplji tri hiljade evra nego recimo u Češkoj. Možda je najbolje u stvari da moja prijateljica kupi taj automobil, pa ga preproda meni, ali tako što će mi pozajmiti pare da joj ga platim, pa ja onda isti njoj vratim, jer mi se ne sviđa boja, a ona meni vrati pare koji sam joj isplatio, a ona meni pozajmila. Nema veze, samo neka se pare okreću.
FOTO: PRIVATNA ARHIVA, LUKA KARADŽULESKI
