BETA ČITAOCI
Jedni se pitaju ko su beta čitaoci, a drugi da li su im uopšte potrebni. U ovom blogu ću pokušati da odgovorim na ta i slična pitanja, i još ću malo proširiti priču..
Naime, sveki pisac je zaljubljen u svoje delo. Dugo je o svemu razmišljao, pripremao se, pa onda seo i počeo da piše. Pisanje, i kod onih najplodonosnijih, traje dugo. Bole vrat, leđa, (mozak ponekad). Radost se tada ne oseća. Ona će uslediti mnogo kasnije. (Možda se zato književno delo često i poredi sa detetom, rodnim čedom. Ja bih dodala da su i muke oko nastanka, izlaženja, promovisanja, slične porođajnim! ;)). Vezanost, i privrženost prema njemu su očekivani. Samo, ta osećanja stvaraju jedan prilično neobjektivan odnos prema onome što smo stvorili. Volim da ga poredim sa približavanjem slikarskom platnu na razdaljinu od dvadesetak centimetara. I tada vidimo samo mrljice. Takva je slika i predstava o napisanom kada stavimo poslednju tačku. Preblizu smo priči. Ostao je u njoj jedan deo nas. Ne znam nikog ko za sebe misli da je ružan i glup. Zato takvo ne može da bude ni ono što smo iznedrili. Uglavnom i nije. No, to ne znači da nema zadebljanja, useka i pukotina kao naše pete kada celo leto idemo bosi. Svesni suve kože postanemo tek onda kada počne da nam s jeseni cepa čarape.
Bolje da ne postanemo prekasno svesni da su nam u procesu rada i te kako bili potrebni beta čitaoci, kada se po izlasku knjige sruči more primedbi i kritika!
Beta čitaoci nas spasavaju takvog debakla. I neprijatnosti. I problema koji može biti nerešiv kada knjiga već bude objavljena.
Zato treba još u vreme nastajanja rukopisa razmišljati kome ga dati da ga među prvima pročita. U redu je ako se među beta čitaocima nađu i supružnik, najbliži rođaci i prijatelji. Samo treba biti oprezan s informacijama koje od njih dobijete. Jer oni će vas sasvim sigurno tapšati po ramenu. Smatraće to svojom dužnošću i dokazom lojalnosti. Piscu sve to prija, ali ga može odvesti na stranputicu. Zato se bolje pripremite da postavite prava pitanja onima koji su uložili i vreme i entuzijazam da se upoznaju s onim što radite. Pitajte ih za koliko su rukopis pročitali. Šta im se dopalo? Ima li nešto da im nije ,,leglo”? Kako im se čini naslov? Imaju li neki drugi predlog? Kako zamišljaju koricu? Da li su očekivali baš takav kraj? Šta su želeli da se desi na kraju? Ne postavljajte previše pitanja sa – da li – jer ćete dobijati jednosložne odgovre (samo da ili ne).
Ne dozvolite da se njihov trud tek tako rasprši. Poneki komentar pribeležite, porazmislite o njemu, imaćete još dovoljno vremena da ponešto iznenite, neki deo popravite…
Želim svima da imaju beta čitaoce kao ja.
Jedna sestra samo nakon čitanja kaže da li joj se sviđa ili ne, i eventualno uporedi sa prethodnim knjigama, tako što pravi vlastitu top listu. Za početak to je dovoljno. Ali, priznaćete da je poprilično ,,mršavo”!
Moj muž čita sa olovkom u ruci. Zapisuje stanicu i red gde je uočio grešku bilo koje vrste (slovnu, logičku, čak i pogrešno imenovanje nekog od junaka). Njegovi komentari su zlata vredni!
,,Poslednja ruka” je moja drugarica koja je doktorirala u Engleskoj na književnosti. Ona kaže i šta je dobro i šta je slabo u romanu i to na preko 25 strana! Otrese me kao šljivu s grane! Treba mi nekoliko dana da se saberem. Upitam se da li govorimo o istom rukopisu. Bolno je, teško, sujeta krvari. Kada se kao ranjenik malo oporavim, napišem joj lepu poruku i zahvalim joj. Onda sednem i još jednom sve pročitam onako natenane prvo njene komentare, pa onda rukopis. E, tada u meni sve zatreperi od želje da slabija mesta poduprem, pojačam, unapredim, izmenim, slabosti otklonim i tako izbegnem svaku mogućnost da bilo ko od kritičara vidi, ulovi, ono na šta je ukazala moja Slavica. Posle nje ja lakše mogu pred urednicu. (Kao da sam ugradila novi deo u auto, pa sad bolje i brže ide. Ili sam obukla steznik pa se ne vidi višak kilogranma).
Ipak, pravi beta čitaoci su ipak nešto drugo. To su ljudi koje uglavnom i ne poznajete. Ili vam nisu tako bliski. To su vaše komšije, osobe sa društvenih mreža, prijatelji vaših prijatelja. Oni će biti mnogo rasterećeniji da vam kažu šta o pročitanom misle. Ili da vam to napišu, što će im posao još dodatno olakšati jer vas neće gledati u oči i truditi se da mišljenje uviju u oblande.
Oni će biti prvi pravi čitaoci koji će se prema knjizi odnositi kao nepoznati ljudi koji su u knjižari kupili vašu knjigu. Zato ih dobro oslušnite. Da li se knjiga lako čita, šta im je zasmetalo, ima li nešto što im se ne sviđa. Sve to će biti subjektivan njihov doživljaj, ali možda ćete u nečem prepoznati i opravdanu opasku na koju ćeto zahvalno odreagovati!
Ostavite i sebi i beta čitaocima dovoljno vremena da se taj posao bez pritisaka obavi (čitanje i otklanjanje nedoumica, grešaka).
Uživaćete da se vratite priči posle nekog vremena i da je gledate tuđim očima. To je fantastično iskustvo! Biće to trenutak kada je ona počela već polako da se odvaja od vas i postaje svačija, opšta! A to vam je i bio cilj, zar ne?!
Zato, zaključajte sujete u mračni podrum. Probajte da sve sagledavate očima nepoznatog čitaoca. I nikako ne prihvatajte baš svaku i po svaku cenu sugestiju svih beta čitalaca.
Roman je i dalje samo vaš. Ne treba ga razgraditi do temelja, osim ako niste uvideli da ima neka greška u zidanju. Branite ga gde god možete. Neki delovi to i zaslužuju. Tamo gde ,,pobede” tuđi argumenti, menjajte, prilagođavajte, dopisujte. Bavite se rukopisom.
Kada ponovo počete da mirno spavate, znači da je rad na ispravkama dovršen!
