Oduvek me je pekla i bolela pogrdna odrednica Prokleta uz ime srpske srednjovekovne despotice Irine Kantakuzin Branković.
Bola mi je oči poput ožiljka na inače savršenom ženskom licu.
Pitala sam se šta je ta žena trebalo da uradi pa da zasluži takav nadimak za večna vremena?
Pitala sam se i gde je tu njen muž, despot Đurađ, da podele krivicu, ako je nje bilo?
Nije mi bilo druge već da razgrnem istorijske zastore i upoznam se sa činjenicama.
Pitanja su se množila. Prvo na koje sam želela da dobijem odgovor bilo je – ko je Irina Kantakuzin Branković?
Sledeće – koliko su njeni savremenici znali o njoj? Šta Srbi o njoj znaju danas? Da li je prevladala legenda ili istorijske činjenice?
Zašto je tako intrigantan lik jedne naše vladarke šest vekova ostao u senci?
Odgovori do kojih sam došla našli su se u mom prvom romanu ,,Opet sam te sanjao”.
Irina Kantakuzin je rođena na samom početku 15. veka u Solunu. Otac joj je bio sevastokrator peloponeske oblasti. Poreklom je bila praunuka vizantijskog cara Jovana Kantakuzina.
Njeno ime na grčkom zanči: mir, spokoj.
Kao mala bila je tiha i zamišljena, okrenuta veri. Verovala je i nadala se velikoj ljubavi.
Govorila je više jezika.
Srpski despot Đurađ Branković želeo je da svojim drugim brakom napravi pozitivan iskorak i približi se Vizantiji, a položaj svoje zemlje učvrsti u hrišćanskom savezu. Otuda se 1414. godine ženi Irinom Kantakuzin. Njoj je tada oko četrnaest godina. Stariji je od svoje neveste čitave dvadeset tri godine!
Odvodi je sa obala Egejskog mora u Zetu u kojoj je živeo. U narednih deceniju i po ona mu rađa petoro dece: Teodora, Grgura, Stefana, Kantakuzinu, Lazara.
Narod kom je nesebično prišla, posrbljuje sva imena, pa je nju prekrstio u Jerina, od Teodora načinio Todora, a Kantakuzinu preimnovao u Katarinu.
Sin prvenac, budući naslednik, umire u ranoj mladosti. Katarinu udaju za grofa Urliha Celjskog. Sinovi Grgur i Stefan uzeti su kao taoci na sultanov dvor i oslepljeni zbog sumnje da su sa ocem planirali savez i vojnu sa Ugrima protiv Osmanlija.
Nakon smrti despota Stefana Lazarevića (1427) Đurađ dobija titulu desrpota i postaje vladar Srbije, takozvane Despotovine. Te iste godine, i pored svih pregovora, mora da vrati Beograd Ugrima. U trenutku kada je zemlja na vetrometini, bez prestonice, donose odluku da zidaju novu.
Odgovara im krajnji sever kako bi se zaklonili od prodora neprijatelja sa juga.
Na ušću Jezave u Dunav zidaju dvorac u okviru koga je bio smešten dvor. Trougaone je osnove. Sa dve strane branjen je vodom, a samo sa jedne vodenim šancem prema kopnu. Sagrađen je za dve godine od 1428. do 1430. U njega se odmah uselio despot sa porodicom. Za narednih devet godina izgrađena je tvrđava, takozvani Veliki grad.
Građevinski radovi vršeni su kroz poresku obavezu poznatu u srednjem veku pod nazivom: gradozidanije. Kuluk je bio težak, a nezadovoljstvo naroda veliko.
Tu su klice besa koji je morao negde da izbije. Narod je dao sebi oduška usmeravajući svu ljutnju i mržnju prema strankinji, despotici koja je sa bratom Đorđem svakodnevno šetala zidinama u zlatom protkanim haljinama i obilazila građevinare, nadgledajući radove.
Smetao im je strani jezik (grčki) na kom su njih dvoje razgovarali. Ljutio ih je pritisak i žurba pod kojim su radili. Posao im nije bio plaćen.
Godinama sakupljani jad i muka izbili su u jednoj jedinoj reči: Prokleta!
Nije despot svojim odlukama i upravom Despotijom zaslužio taj nadimak, već njegova žena. Despotica.
Oni bi rekli – gorda i ohola.
Ja bih rekla – tiha i zabrinuta za sudbinu celog jednog naroda i svoje porodice.
Njen lik je sačuvan na Esfigmenskoj povelji iz 1429. godine i svedoči o dostojanstvu i lepoti i tela i duše.
Umrla je samo godinu kasnije od svog gospodara, u maju 1457.
Sumnja se da ju je otrovao najmlađi sin Lazar, ne želeći da dele presto i Đurđevo blago.
Ne zna se gde je sahranjena.
Jerina Branković je delila sudbinu svog gospodara i naroda s kojim je proživela veći deo života.
Bila je izuzetno obrazovana. Učestvovala je u mnogim politikčkim odlukama i bila savetnica svom despotu.
Kao majka imala je velike udare i patila zbog nesrećne sudbine svoje dece.
Doživela je da njen rodni Solun bude osvojen. Sa svojim gospodarom na srpski dvor u Smederevu primila je brojnu grčku vlastelu koja je izbegla pred osmanlijskim zulumima.
Iako je mogla da sa porodicom pređe u Dubrovnik, ili u Ugarsku na velika imnja koja je Đurađ imamo, ostala je uz srpski narod.
U izgradnji nove prestonice je sa mužem i braćom videla nadu da se narod zaštiti i zaskloni, sačuva i spase.
Pad u ropstvo je na taj nači bilo odloženo na dve i po decenije!
Bila je vizionarka, plemkinja koja je na dvor donela vizantijske običaje i manire, savetnica i verna druga svom gospodaru, volela je srpski narod koji se o nju ogrešio.
Jerina nije bila prokleta, ona je bila žrtveno jare. jer neko je to u trenutku velike patnje morao da bude. Najlakše je bilo nabediti strankinju, jer Srbi za to ne bi izabrali svog despota. Krv je krv, a ona je ipak bila ,,tuđa kost”!
Svaka cast na romanu…Samo siguran sam da uobicajeno kod modernih autora, sve simpatije u srednjem veku idu vladarima i vlasteli, i pompeznosti istih, niko ne zali seljake i sebre…E sad logika zdravog razuma kaze da ako su Djuradj i Jerina terali na kuluk seljake da zidaju ogromno Smederevo, logicno da ce Jerina biti prokleta zbog muka koje je taj seljak jedini pobednik u borbi sa Turcima (jer srpska vlastela i Turci su gubitnici tog rata) prosao…Posebno ako se uzme u obzir da je seljak bio besan jer mu trud nije urodio plodom, tvrdjava se zidala zbog odbrane, a odbrana Smedereva je propala jer je Jerina prodala zito neophodno da branioci izdrze opsadu da bi kupila nakit, pa je seljak posle trpeo 5 vekova zbog toga…Ali opet moderni intelektualci ne znaju sta je kuluk jer ga nikada nisu ni videli ni doziveli…