DAMA ELEGANTNOG PERA
Radmila Satarić i ja smo se srele na Filološkom fakultetu. Susret je bio i plodonosan i simboličan. Opet se potvrdila ona teza da se ništa ne događa slučajno. Ova profesorka književnosti, i autorka brojnih dela, osvojila me je ljubaznošću, elokventnošću, vedrinom, dubinom i snagom svojih misli i reči. Tada su udareni temelji našem divnom prijateljstvu. Godinama se družimo, podržavamo jedna drugu i razmenjujemo iskustva, olakšavajući tako jedna drugoj put, koji nije nimalo lak, ali je zato izuzetno lep.
Dugo i nadahnuto bih mogla da vam govorim o Radmili Satarić, ali sam odlučila da joj prepustim reč i pustim je da vam se sama predstavi kroz autobiografske podatke i odlomke iz dela i recenzije najnovijeg romana ,,Savršen šut”.
Radmila Satarić o sebi
Svako ljudsko biće ima određenu viziju toka svog života, plan, perspektivnost, retrospektivne osvrte, projekcije, i kada se u to duboko zagleda i pretražuje , onda taj svet izgleda drugačije, nego realni svet, u momentima kada se direktno i konkretno živi. Nikada nisam pravila planove o pisanju svoje biografije i pričanju o tome šta je i kad je bilo, više me je zanimao tempo kojim sada konkretno živim i ono što treba da uradim, a bilo mi je važno da činim dobra dela koja će, pre svega, ukrasiti moju dušu i činiti dobro svima oko mene. Znala sam da je važno sve ono na čemu se bazira sadašnji momenat življenja. Moćni, jaki oslonci daju krila za slobodan i sposoban let u životu, da se uzme od vremena i prostora ono najvrednije i doda vlastiti sjaj tim vrednim pojmovima. Od malena sam negovala princip da se živi sa puno mašte i elegantno, da se ne živi turbulentno u prkosu sa ljudima, običajima i postojećim pravilima. Uvek sam želela da između mene i sveta pored kog živim bude sporazum, harmonija, saradnja, pa makar se i razlikovali, a da ja, zapravo, treba da pronađem vrednost i u toj različitosti. Sa ovakvim stavovima sam odrastala i bogatila svoj saznajni svet. No, i pored ovih stavova, želela sam da se ne udaljim od svog intimnog sveta, mašte, svojih vizija, originalnosti, a da pritom ne vršim ni na koga pritisak da mora slediti moje stavove, već sam ih nenametljivo predstavljala i tako imala prijatan uticaj na krugove oko sebe. Visine, dubine i širine ovog sveta su me očaravale, i nije bilo pojma u koji nisam bila maštovito zagledana i pronalazila u njemu neke svoje inspiracije. Moja maštarenja, kreativnost podržavala je moja porodica, roditelji i braća sa kojima sam odrastala u Crnoj Gori, pa sve do našeg preseljenja u Beograd. Rođena sam u Cetinju, gradiću sa bogatom istorijom i kulturom, gde sam spoznala da prestonica jedne bivše knjaževine ima svoj specifičan ponos, da se mere reči koje se izgovaraju sa Njegoševim rečima, oseća širina mora tamo negde preko visokog Lovćena, pa tako i misli lete u te azurne prostore… Ali letovanja kod mamine majke, moje bake Đurđe, u selu Pošćenje bila su za mene pravi mali bajkoviti svet, kao moj lični Diznilend. Ne znam šta mi je bilo lepše i vrednije od slika prirode koju sam videla, da li jezera, reka, kanjon, proplanci, livade, pašnjaci, čisto, plavo nebo, ili zvezdane noći kad se rojevi zvezda nadnesu kao osmesi prema svemu na svetu, da li mesečina koja obasjava ceo vidokrug, ili kiše koje su imale svoju posebnu muziku. Svi ovi pojmovi bili su i ostaju za mene lepi i značajni, a najvrednija je ljubav i toplina moje majke, oca, braće i bake koja nas je dočekivala nesebično, punog srca.
Bilo je seoba iz grada u grad, po potrebi službe moga oca. Ove selidbe su bile za mene i interesantne, intrigantne, ali ponekad mi je bilo žao što odlazim iz poznatog grada u nepoznati, od svoga poznatog društva, ali kompaktnost naše porodice sve nesigurnosti je premošćavala. Živela sam još u mestima Kolašin, Pljevlja, ponovo Cetinje, Nikšić, da bih stigla na studije književnosti na Filozofski fakultet u Novi Sad. Sada vidim da me je ovo podsećanje inspirisalo i da bih od ovih detalja svoga života mogla da napišem poseban roman. Puno novih mesta, novih poznanstava, običaja, društva, nove rodbine, različiti miljei, ali stabilna i dobra moja lepa porodica je bila moj koren. Menjali su se običaji, škole, akcenti u govoru, profesori, a sve je bilo lepo, dobro i uspešno! Novi Sad me je dočekao raširenih krila kao beli labud, a tako isto i Beograd. Ovi gradovi su me osvojili, postala sam svesna njihove lepote, istorijskog značaja, arhitekture, kulture, vrednosti, obrazovnih visina, poslovnosti, mogućnosti da se ostvari svoj intelektualni potencijal i talenat. U Novom Sadu sam pronašla ljubav svoga života, zabavljala sam se sa svojim momkom Miljkom, koji je postao moj životni saputnik, suprug sa kojim imam dva divna sina, Bogdana i Stefana. Zato za mene Novi Sad ima poseban značaj, jer sam se u njemu široko ostvarila kao ličnost. Stekla sam lepo obrazovanje, postala profesorka jugoslovenskih književnosti, izgradila lepu, dobru i perspektivnu porodicu. Pošto sam fakultet završila sa tek navršene dvadeset tri godine, ušla sam tada u školsku učionicu kao profesorka i malo bila starija od svojih učenika. Bilo je to u Medicinskoj školi u Beogradu, gde sam se odlično uklopila u kolektiv i započela izuzetno uspešno profesorsku karijeru. Uočila sam da imam izraziti talenat i ljubav za posao prosvetnog radnika i da nije bilo slučajno to što sam se uvek kao dete igrala da postanem profesorka. Velika posvećenost poslu kod mene se proširivala još dublje u sfere književnosti, u analitičnost već stvorene književnosti, ali i lični stvaralački pristup ovoj umetnosti. Predavanja sam pripremala veoma ozbiljno, mislim da sam tada oponašala svoje profesore sa fakulteta, pa sam čitala obimnu literaturu i pisala pripreme za nastavu srpskog jezika i književnosti. Od nekih svojih priprema mogla sam objaviti master rad. Meni je veliku sreću predstavljalo zadovoljstvo mojih učenika i odlična komunikacija sa njima. Bila sam mentor velikom broju svojih učenika za takmičenja iz književnosti i u recitovanju, oni su pobeđivali na gradskom i republičkom nivou takmičenja.
Posle venčanja sa svojim suprugom Miljkom, vratila sam se iz Beograda u Novi Sad gde sam radila u Srednjoj tehničkoj školi „Mileva Marić Ajnštajn“, u divnom kolektivu, sa odličnim ljudima i sjajnim učenicima. Vreme rada u ovoj školi donelo mi je niz odličnih prijateljstava sa kolegama i kasnije sa bivšim učenicima koji su postali vrsni intelektualci. U ovoj fazi bila sam snažno pod uticajem dela Ive Andrića, pa sam tako i pisala priče koje su pomalo ličile na njegove. Pošto sam se ostvarila tada kao majka, veoma zavolela svoje sinove i zaljubila u materinske dužnosti, svoje lepe priče sam pričala sinovima i veliko vreme i kreativnost posvetila njima. Biti roditelj, za mene je značilo veliku ljubav i veliku odgovornost. Trudila sam se da mi ništa ne promakne što je važno u vaspitanju, obrazovanju i podizanju sinova i bila sam im veoma posvećena, a i sada je tako. Osluškivala sam njihova interesovanja, talente, radila sa njima na afirmisanju onoga što je najznačajnije da oni postanu zdravi, obrazovani i vredni ljudi. Tako da sam u tom pogledu uspela zajedno sa svojim suprugom Miljkom. Sinovi su završili Fakultet tehničkih nauka u Novom Sadu, Bogdan je doktorirao na departmanu za programiranje, a Stefan je završio isti fakultet, odsek Elektroenergetika, uže usmerenje Obnovljivi izvori električne energije.
Novi izazovi odveli su našu porodicu u dva navrata u Kanadu, grad Edmonton gde smo proveli nepune dve godine. Suprug je bio gostujući profesor na Univerzitetu, deca su išla u školu, a ja sam bila njihov stub oslonac za sve aktivnosti, da uvek mogu doći kući na sigurno i bezbedno. Tada sam i hleb sama pravila od punog zrna pšenice.Volontirala sam u kanadskoj školi prateći svoje sinove, i tada sam uočila i usvojila puno lepog i korisnog iz njihovog obrazovnog sistema. U Kanadi sam proširila svoje vidike, upoznala mnoge divne ljude, stekla prijateljstva, kumstvo koje se stalno osvežava i redovno je prisutna komunikacija među nama. U Edmontonu sam učestvovala u osnivanju Srpske biblioteke „Vuk Stefanović Karadžić“ pri Srpskoj crkvi „Sveti Sava“. Organizovala sam nekoliko kulturnih večeri gde sam govorila o visokim dometima srpske književnosti. U Kanadi, Torontu, mi je objavljena zbirka pesama „Ljubav kao svila“ u Izdavačkoj kući Serbian Literary Company. Posebno vrednu saradnju sam ostvarila sa izuzetnom damom Sofijom Škorić, glavnom urednicom ove cenjene izdavačke kuće. U Edmontonu sam napisala svoj naučnofantastični roman „Tajna ljubav“, koji je preveden na engleski jezik i objavljen u našoj uglednoj izdavačkoj kući Prometej.
Pre pisanja prvog romana napisala sam radio dramu „Zlatna obala“ koja je izvedena na Radio Novom Sadu. Napisala sam za Radio Novi Sad esej o Francu Kafki, objavila zbirku pesama „Sjaj ljubavi“, objavila deset izdanja dečjeg kalendara sa zbirkom pesama o mesecima, knjigu za decu „Lutka kraljica“, pisala songove za predstavu „Palčica“ Pozorišta mladih u Novom Sadu, nagrađena sam Zlatnom tamburicom za tekst pesme „Moj Novi Sad“ na festivalu Zlatna tamburica 2001. godine, ali prozno stvaralaštvo me sve više privlačilo, obuzimalo i uvodilo u svoje vode. Objavila sam zbirku priča romaneskne strukture „Staklene stepenice“, a potom su usledili romani „Sreća je kameleon“, „Lepa Petra“ i „Savršen šut“ u izdanju ugledne Izdavačke kuće Prometej, koja je proglašena za najboljeg izdavača na Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu 2018. godine. Do sada su tri moja dela nominovana za NIN-ovu nagradu.
Osećam se srećno u svetu književnosti i smatram da je moja odluka da studiram književnost bila moja suštinska potreba, moja intimna priča koju sam u sebi neprestano razvijala i oplemenjivala od najranijih dana, jer sam počela kao devojčica da posmatram svet na književni način i uvek radoznalo čitala, tumačeći sve što bih pročitala. Komparacija između onog što sam čitala i kako sam sama razmišljala za mene je bila važna, lepa i bogata kao plodna dolina ili kao nepregledni pejzaži lepote. Rečima i njihovim kombinacijama kraja nema, pričama kraja nema, sve su drugačije i sve su napisane u skladu sa darom, interesovanjima i potrebama pisca, a sve imaju neku svoju čaroliju i lepotu. Veoma cenim klasičnu književnost. Sada rado čitam modernu književnost koja prati impulse novog vremena i čoveka u ovom dobu. Kada pišem, uvek imam na umu Andrićevu misao da ,,pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti“. Pisati o čoveku je vrlo odgovorno i kada se stavi čovečnost ispred sebe kao lajt motiv, onda je ta odgovornost lagodnija, a put do rešenja lepši i pristupačniji. Vraćam se u ovom tekstualnom krugu na polazište u kome sam saopštila svoj stav da je moj princip bio da idem elegantno kroz život, stilizovano, bez sukoba i provokacija bilo koga i bilo čega. Namera mi je da kvalitetno pišem, da razmatram neka bitna pitanja savremenog doba, da time nikoga ne prozivam, ne provociram, već da pomognem čoveku da se snađe, pronađe svoj put i rešenje do cilja. Pišem upravo kako sam se i u prosvetnoj struci ponašala – dajem maksimum svog umeća i u svakom novom delu dodam po kvalitet više. To je moj stav prema svemu i svima u životu.
Iz recenzije Mirjane Strajnić
Autorka je i ovoga puta pokazala izuzetno umeće u vodjenju više paralelnih i unakrsnih radnji koje se međusobno prepliću u stvaranju dramatičnih zapleta i situacija koje nas ostavljaju bez daha. Njeno poznavanje fudbala je zavidno, iako se Radmila Satarić ne postavlja u ulogu običnog sportskog komentatora. Posebnu uverljivost postigla je vežući priče o tekstilnoj industriji, modi, proizvodnji tkanina od prirodnih materijala, problemima sela i grada , sportu i svim detaljima vezanim za njega.
Mnoge svetske i naše fudbalske zvezde su postale popularne baš zahvaljujući svojim moćnim šutevima i ogromnom broju golova . „Savršen šut“ je stalan motiv u romanu i već od naslova svojom „šuškavom asonancom“ asocira na put lopte od igrača do mreže. Lopta je kao globus, slična planetama u kosmosu, a kada sjajan igrač kao Marko (alias Princ Markoni) barata njome – ta igra postaje visoki artizam.
Odlomak iz romana ,,Savršen šut”
Marko je ušao uzbuđen u svlačionicu kluba, bio je ustreptao, uveren u svoj uspeh. Pred utakmicu je radio pola sata vežbe zagrevanja. Shvatio je da mu je kondicija na visokom nivou i da se može dati punom snagom i u punom sjaju u ovoj utakmici. Zauzeo je mesto golgetera koji je najbitniji za potvrdu dobre igre i uspeh kluba, za davanje golova, komunikaciju sa drugim igračima.
Moram danas imati dobra zapažanja. Obavezno ću ostvariti dobru relaciju sa veznim igračima, odličnu brzinu da se nađem pred golom. Moram biti heroj koji lopte snažno i vešto šutira na protivnički gol i pogađa. Stisnuću srce i pokazati fudbalerske vrednosti od kojih mi budućnost zavisi, znao je Marko da će na klupi sedeti uprava kluba, gledaće njegov nastup… Emocije mora potisnuti. Nije on ovde da se igra sa svojim emocijama i plasira ih bilo kome, jer su one nevažne za klub. Sada je umeće najvažnije. Mora biti napadan, ne sme dati protivničkom klubu da odmara, ofanzivan i jak mora biti. Stegao je pesnice i krenuo na utakmicu. Marko je znao da će od ove utakmice zavisiti da li će ga gledati cela planeta u jednom budućem momentu. Danas se o tome donosi odluka. Nosio je broj devet na dresu. Trčao je kao da ima neko specijalno gorivo koje ga pokreće, pravio majstorije kao da je iskusan igrač, izgledao je poput veštog glumca na Brodveju koji govori sa zanosom Šekspirovu misao „Biti ili ne biti pitanje je sad“. Znao je da će danas biti pobednik pošto je od šale predriblovao protivničke igrače, vodio je igru, dodavao i prihvatao loptu kao da su oni ljubavnici koji se sa zanosom spajaju, traže, idu ka cilju. Mreža se ukazala, to je bila ona obećavajuća mreža avionskih letova koju je video nad svojim selom kad se vozio sa gospodinom Džimijem i to je bila vizija onog zalaska rumene lopte iza te mreže linija avionskih preletanja. Postao je brz kao avion i video je loptu koja je zatresla mrežu jednom, drugi i treći put danas na utakmici. Njegov savršen šut je to učinio. Uprava kluba je bila na nogama. Čuli su se uzvici „Bravo Markoni, bravo Markoni!…“. Razumeo je da je sad sreća njegova i da su njemu upućeni aplauzi i uzvici oduševljenja. Bio je presrećan. Kuljala je neka topla lava u njemu, kao da je postao vulkan. Ispunila ga je zadovoljstvom i potvrdom o vrednosti. Postao je srećan jer je bio lično uspešan, ali je bio ozaren i zato što je usrećio druge, one koji su to očekivali da vide od njega. Bio je ponosan jer je pokazao prilično majstorstva igre, mada je neke svoje tajne fudbalerskog umeća ostavio za druge utakmice.
Marko je rešio pitanje uspeha svoga tima. Bio je mokar kao da se okupao, ili kao da je stajao pored svoje vodenice dok su se kapi raspršivale iz onog penušavog slapa koji je obrtao vodenički točak. Pogledao je ka nebu koje ga je podsetilo na nešto, na nekoga, nije znao na kog, ali je iza toga video božansku ruku podrške.
Drugari iz kluba su mu čestitali. Svaki put kad je dao gol , oni su napravili svojim telima buket podrške oko njega. Na kraju kad je dao treći gol, jurnuli su i popadali svom težinom po njemu. Smejao se i spretno izvlačio iz tog snopa tela, ali je i sam osećao oduševljenje celim svojim bićem.
