ROMAN REKA
Na izlazak u prodaju romana ,,Časovničareva kći” Kejt Morton se s nestrpljenjem čekalo. Izdala ga je Izdavačka kuća Laguna. Imala sam sreće da me odmah potom ,,pronađe’’.
,,Došli smo u Birčvud zato što je Edvard rekao da je kuća zaposednuta” – prva je rečenica ovog dela. Ona trasira put atmosferi, temi, likovima, i njegovom konačnom ishodu. Sve vreme sam osećala teskobu, čitajući ga. Mnogo je tuge, mraka, nesreće u pričama iz prošlosti. Ne uspeva da ih potre ni melanholična, s tragom optimizma, priča iz sadašnjosti.
,,Gospođa Mak je imala običaj da kaže kako će, kad počne kiša, biti i pljuska – što nije bila primedba o vremenskim prilikama, mada mi je trebalo vremena da to shavtim, već zapažanje o tome kako jedna nesreća povlači drugu.” (cit)
U vreme opšte uznemirenosti i upućenosti na sedenje kod kuće zbog virusa koji hara svetom isceliteljsko je bilo uplovljavanje u čudesni svet ove književnice.
,,Razmišljanje o tuđoj tragediji spadaju u najprijatnije razbibrige!” (cit)
Kada pročitate bilo koji od njenih romana, pomislili biste da je Kejt Morton vremešna bakica sede kose i povijenih leđa koja sedi u sobi od poda do plafona ispunjenoj knjigama i kuca na pisaćoj mašini svoje priče nalik vremeplovu. Suprotno od svega toga, kada je putem pretrage na Guglu pronađete, shvatate da je to mlada (1976), lepa, moderna, energična i vrlo, vrlo maštovita dama koja je rođena u Australiji, školovala se u Velikoj Britaniji, a sada živi u Brizbejnu s porodicom u Australiji.
Počinjem sa ovim zapažanjem jer mi je njen lik i književni senzibilitet izgledaju nespojivo. Ona prepliće staro i novo, moderno i starinsko. Kejt Morton je kao pripovedač jedinsvena i neponovljiva. Na unikatan, sada već poptpuno prepoznatljiv način, priča priče o prošlosti kao da iz nje potiče. Malo je detaljista u deskripciji kao što je ona. Stranice Kejtinih knjiga imaju miris, boju, zvuke kuća i gradova iz 19. veka!
Brojne sudbine ispisuje paralelno praveći ,,vremenske skokove’’. One teku poput potoka prema glavnoj priči u koju će se uliti i sa njom stopiti. Otuda je žanrovski ,,Časovničareva kći’’ roman reka. A kroz njega sve vreme bukvalno, motivski značajno, teče Temza penušava i prljava kroz London, i ćudljiva i čista kada se izađe iz gradske vreve. Temza je moćan simbol. Upućuje na trajanje, na vreme koje je za prirodu sitnica, dok je za ljude kobno. Ona je jedno od čvornih mesta ovog romana.
,,Ne postoji tako nešto kao tačno vreme, objasnio je. Vreme je ideja: nema kraja ni početka; ne može se videti ni čuti ni namirisati. Svakako, može se meriti, ali još nisu nađene reči koje bi precizno objasnile šta je vreme.” (cit)
Najnoviji roman ,,Časovničareva kći” vraća nas u 1862. godinu kada grupa mladih umetnika dolazi u kuću talentovanog mladog slikara Edvarda Redklifa u Birčvud na obali Temze.
Uprkos zamiljivoj inrtigantnoj radnji koja je na rubu trilera i priča strave, mene je delo više osvojilo personifikovanom kućom, Temzom i satom koji apstraktno, simbolično pričaju svevremenu priču o trajanju, prolaznosti, snazi ljubavi, patnji, usamljenosti, varljivim prijateljstvima, položaju žene u društvu i nekad i sad…
Kada bi mi neko rekao da knjigu prepričam, uspela bih da radnju sa petsto četrdeset sedam stranica smestim u dvadesetak rečenica:
Namera prijatelja, koji odlaze iz Londona na posed Edvarda Redklifa, jeste da provedu mesec dana izdvojeni od sveta, opušteni i slobodni. Kako su umetnici, planiraju da se prepuste inspiraciji i u takmičarskom duhu spremaju se da načine svoja najbolja ostvarenja. Inspirišu ih dame koje su pošle s njma i priroda u kojoj je kuća izgrađena.
U centru autorkine pažnje je kuća. Kada bi trebalo u mnoštvu likova da izdvojim glavni, to bi bila ona. Završne rečenice romana to potkrepljuju i potvrđuju. Za nju je vezana legenda da spasava svoje stanovnike i goste od opasnosti i nesreće. E, tu sam ja došla u sukob sa ovom svojom omiljenom književnicom. Ona je na mnogo strana zastupala ovu tezu, ali ju je svojom radnjom obarala. Upravo je iz te vesele družine jedna žena poginula, druga je nestala, njen vlasnik je posle svih nesrećnih dešavanja lutao svetom dok se nije udavio… Pa gde je tu zaštita i blagorodnost kuće?!
,,Mladost i lepota njene majke ostale su zaključane u ćilibar njenog pamćenja”. (cit)
Sve u vezi sa tim mističnim mestom kao da je uhvaćeno u ćilibaru. Vreme je nastavilo da teče, ali posledice pojedninih događaja iz njega prodiru u budućnost kao eho.
Naravno, Kejt usložnjava priču nestankom porodičnog dragulja i tragačima koji i posle više od veka i po slede trag i žele da otkriju šta se sa njim dogodilo…
Tako u ,,Časovničarevoj kćeri” upoznajemo junakinju Elodi Vinslou, mladu arhivistkinju iz Londona, koja na poslu pronalazi kožnu tobrbu u kojoj su dva predmeta koji joj privlače pažnju – fotografija žene u viktorijanskoj odeći i svesku sa skicama među kojima je i kuća na obali reke.
,,Zaljubila si se – jer ljubav je tačno takva. To je podizanje maske, otkrivanje pravog sebe drugome, i neminovno prihvatanje, užasna svest o tome da ta osoba možda nikad neće osećati to isto prema tebi.” (cit)
U delu se ukrštaju različite vrste ljubavi – sestrinska, majčinska, ljubavnička, prijateljska, umetnička, posesivna, koristoljubiva – i upravo ta njihova mešanja zatalasaće niti sudbine svih junaka i izbaciti ih njihovih orbita.
,,Najlepše u profesiji pisca je prilika za istraživanje tema koje ga fasciniraju” – kazala je Kejt Morton. ,,Časovničareva kći je knjiga o vremenu i bezvremenosti, istini i lepoti, o mapama i pravljenju mapa, o fotografiji, istoriji prirode, o okrepljujućim svojstvima pešačenje, o bratstvu, o kućama i pojmu vremena, o rekama i moćima prostora. Bila sam nadahnuta umetnošću i umetnicima, uključujući engleske romantičarske pesnike, prerafaelske slikare, rane fotografe i dizajnere…”, pojasnila je u svojoj belešci koja je odštampana na kraju dela.
Sama radnja je rudimentarna i veoma svedena, ispričana iz više uglova u različitim vremenskim periodima, sa velikom zagonetkom na čije razrešenje ćemo čekati do kraja. S druge strane, kada bi trebalo da opišem šta mi se u knjizi dopalo, koje detalje sam upamtila, šta mi je privuklo pažnju i naročito mi se urezalo u svesti, mislim da bi mi bili potrebni dani.
,,Imala je običaj da kaže da su otkucaji ljudskog srca prva muzika koju svako od nas čuje, i da je svako dete rođeno s poznavanjem ritma majčine pesme”. (cit)
Ovo je knjiga koja je ustrojena kao precizni časovnik koji je predmet pažnje oca glavne junakinje. U njoj su bezbrojni sitni točkići koji pokreću, a ponekad i zaustavljaju radnju. Kuckanje se čuje iz prošlosti i iz srca junaka sa čijim sudbinama moramo da se upoznamo.
,,To je najgore od svega u starenju. Vreme. Ne ostane ga dovoljno. Jednostavno, ima previše onoga što treba znati, a premlo sati da bi se saznalo.”
Da li verujete u duhove? Ja ne verujem! Ali sam duha iz ove knjige prihvatila tako prirodno i neumitno, kao da o njima čitam i susrećem ih svakog dana. E, to je Kejt Morton! Ona vam nametne sve što hoće i zamisli!
,,Ne spuštaj se u zečiju rupu”, veselo je rekao Alan u njenim mislima. ,,Lako je spustiti se, ali je teška borba popeti se nazad.” (cit)
Valja brusiti svoj čitalački uskus delima visokog stila i kvaliteta. ,,Časovničareva kći” to zasigurno jeste. U njoj se jezik pretače u raskošne slike koje će vam dugo treperiti u duši i kada je pročitate do kraja! Posle nje čitalac oseća da je malo mudriji, plemenitiji i zahtevniji, kada je izbor nove knjige za čitanje u pitanju.
Prikaz završavam citatom koji me je naterao da se nasmejem, zamislim i ozbiljno preispitam! Odnosi se na ekspanziju železnice u Britaniji sedamdesetih godina 19. veka. Poklonite mu pažnju i vi. Kada bismo drugačije percipirali vreme u ovom 21. veku (moja baka je govorila: – Požuri polako!) možda bismo mirnije (a i duže) živeli.
,,Budala uvek želi da skrati prostor i vreme. Mudar čovek želi da produži i jedno i drugo!”
