ŽIVOT GLEDAM SA POZITIVNE STRANE
Knjige Jasminke Petrović rado čitaju i deca i odrasli. I osnovci i srednjoškolci. Romani joj se dramatizuju, prevode na brojne strane jezike. Ona decu razume, edukuje, savetuje, razonodi i zasmejava. To je najbolji način da ih privolimo čitanju. Zato je vreme da se neki od ovih naslova (,,Ovo je najstrašniji dan u mom životu”, ,,Hoću kući”, ,,Leto kad sam naučila da letim”, ,,Od čitanja se raste”, ,,Bonton”, ,,35 kalorija bez šećera”…) nađu na spisku knjiga koje će se čitati i obrađivati u školama!
Čime ste želeli da se bavite kada ste bili mali?
U nižim razredima osnovne škole sam želela da budem učiteljica, a u višim glumica, kao i većina devojčica. O tome govorim u autobiografskoj knjizi „Kaži teti Dobar dan“.
Koja Vam je omiljena knjiga bila u detinjstvu?
Omiljena knjiga mi je bila „Pipi Duga Čarapa“ švedske spisateljice za decu Astrid Lindgren. Srećna sam što sam u Stokholmu posetila muzej „Junibaken“ gde su na kreativan i interaktivan naćin predstavljene knjige skandinavskih pisaca za decu. U tom muzeju najveći deo zauzimaju dela upravo moje omiljene autorke.
Kako ste izabrali da studirate španski jezik? Da li ste se bavili prevodilaštvom?
Kad bih danas upisivala Filološki fakultet, odlučila bih se za katedru Opšta književnost i teorija književnosti. Mislim da ovaj moj indirektni odgovor sve objašnjava.
Kada ste počeli da pišete? Ko Vas je u tome ohrabrivao?
Pisanje sam dugo držala u tajnosti. Bojala sam se komentara. Nisam bila spremna ni na pohvale, ni na pokude. Najveći broj tekstova nastao je na veš mašini, dok sam sedela na ivici kade, zaključana u toaletu. Samopouzdanje mi je dolazilo postepeno kako sam sazrevala. Najveće ohrabrenje dobijam od supruga. Kako on dolazi iz filmskog sveta njegovi komentari su veoma zanimljivi i korisni.
Vaše knjige su životne. Deca (a i njihovi roditelji) se prepoznaju u datim situacijama i pričama. Gde crpite inspiraciju?
Glavna inspiracija mi dolazi iz svakodnevnog života. Trudim se da manje pričam, a više slušam, gledam i osećam. Posebno mi koriste radionice, književni susreti i projekti jer sam tako u živom kontaktu sa decom, roditeljima, nastavnicima i bibliotekarima. Takođe, koliko god mogu, pratim novosti u oblasti psihologije i pedagogije. Pohađam predavanja i seminare koji se bave kulturom za decu i mlade. Kao inspiracija mogu poslužiti filmovi, predstave, izložbe, muzika, društvene mreže i, naravno, knjige.
Nimalo nije lako nekoga nasmejati. Vi u tome uspevate. Kako Vam to polazi za rukom? Da li se i privatno često šalite?
Trudim se da život gledam sa pozitivne i vedre strane. Tako sam naučila u detinjstvu. Moja baba je često govorila: „Smeh je najbolji lek“. A kako sam odrastala na pričama i pesmama Duška Radovića nije čudo što sam prihvatila njegovu tezu: „Tamo gde se misli, moralo bi biti i humora. Humor je jedan od vidova mišljenja. Prirodan i neizbežan. Ni manje dobronameran, ni više zlonameran nego svaki drugi vid kritičkog mišljenja“.
Imate sjajnu ekipu profesionalaca s kojima sarađujete. Koliko je pisac timski igrač?
Zanimljivo pitanje! Sam proces pisanja je usamljenički. Ali zapravo je proces nastajanja knjige timski. U timu su urednik, dizajner, ilustrator, lektor, PR služba, prodajno odeljenje… A da bi knjiga došla do najmlađih čitalaca neophodno je uključiti knjižare, biblioteke, škole, porodicu, medije, Ministrastvo obrazovanja i Ministrastvo kulture. Ukratko rečeno, cela društvena zajednica.
Može li knjiga sama sebi da krči put, ili autor treba malo da je ,,pogura”?
Što se tiče književnosti za decu i mlade, važna je podrška čitave kulturne javnosti, kao što sam malopre rekla. I ne samo da treba promovisati knjige, već i čitanje, kao i kreativno i kritičko razmišljanje. Istraživanja kažu da deca koja čitaju postižu bolje rezultate u školi, maštovitija su, tolerantnija i humanija. Promocija knjiga nikako nije samo posao pisca. Razvijena društva posvećuju veliku pažnju knjigama za najmlađe, jer uviđaju da je to efikasno ulaganje u budućnost.
Na koji način biste vi osavremenili i ,,prepakovali” školsku lektiru?
Prvi korak: organizovati istraživanje na teritoriji čitave zemlje sa temom – čitalačke navike kod učenika osnovnih i srednjih škola. Drugi korak: oformiti tim stručnjaka koji će na osnovu istraživanja, napraviti listu knjiga i metodološki pristup obrade lektire. Treći korak: proveriti rezultate na fokus grupama širom zemlje.
I u vreme modernih tehnologija Vi ne odustajete od književnih susreta s decom. Šta oni svima donose?
Svaka komunikacija je razmena, pa je tako i na književnim susretima. Kada deci pročitam deo iz knjige, onda razgovaramo o junacima i događajima iz fikcije, ali i o ličnim iskustvima na određenu temu. Koliko je susret bio uspešan merim po količini radosti po kubnom metru.
Niste rob nijednog žanra. Naprotiv, rado činite iskorake i eksperimente. Ko više voli promene – Vi ili deca?
Hm, malo da razmislim… Mislim da je 1:1 🙂
Vaš savet kako bismo što više dece privoleli čitanju?
Knjige su pune avantura, zanimljivih likova, događaja iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Iz knjiga se može mnogo saznati o sebi i drugima. Razgovor o knjigama je razgovor o životu i sve što mi odrasli više uživamo u tom razgovoru, uživaće i deca.
Volite li da putujete? Koju destinaciju biste predložili za neku od đačkih ekskurzija?
Na ovo pitanje odgovaram u vreme korona virusa i totalne izolacije. Zato predlažem čitanje. Uz knjige se najlepše i najbezbednije putuje.
Pišete li jednu po jednu knjigu ili se desi da pišete više istovremeno? Na čemu trenutno radite?
Dešava mi se da čitam više knjiga u isto vreme, ali uvek pišem samo jednu knjigu. Trenutno završavam… Možda je ipak bolje da ostane tajna.
