Када је Неђо Ћићо Стојановић у питању ја сам пристрасна, јер је он мој добар пријатељ. Но његова дела уопште не требају било чији покровитељски став јер се сама истичу квалитетом.
Оно на шта вам скрећем пажњу је лепота језика овог уметника. Уз њега поново откривате мелодичност срског језика, а неке речи, иако и сами свакодневно користите, доживећете као да их први пут чујете.
Посебан је угођај слушати Ћића када рецитује своје песме. Он је театралан, грлен, упечатњив, аутентичан, сугестиван.
Песме и настају да би се казивале. Неђо Ћићо Стојановић ствара прилике да се то и чини.
За почетак ево кратког извода из богате Неђове биографије:
Неђо Ћићо Стојановић је рођен 14.новембра 1963.године у селу Горње Ђевање, општина Зворник, БиХ. У Београду, на општини Чукарица живи од своје осме године где завршава основну и средњу школу, а на Пољопривредном факултету у Земуну дипломира јуна 1989.године.
Писањем се бави од ране младости, а након дуге паузе поново му се враћа 2005.године.
Недуго затим из штампе излази његова прва књига прозе, а затим објављује и друга књижевна дела:
- „Година дечака умивеног сунцем“, проза (2006)
- „Бели цветови“, роман (2007)
- „Куд ходим под месечином сјајном“, проза (2008)
- „Године на струку траве којој сам заборавио име“, поезија (2010)
- „У пролеће кад замиришу траве“, роман (2015)
- „Како се каже љубав“, поезија (2019)
Од 1.децембра 2009. године, председник је Клуба писаца „Чукарица“.
2.фебруара 2018.г одине, оснива Српско уметничко друштво Београд и његов је председник.
Од 3.децембра 2013. године члан је Удружења књижевника Србије.
Главни је и одговорни уредник часописа за уметност, књижевност и културу „Ада“.
- године је основао књижевну манифестацију „Сусретања“, која већ десет година, једном годишње у Београду окупља песнике и писце из градова Србије, као и писце из других држава. Оснивач је и креатор великог међународног књижевног конкурса „Реч у времену“ на ком су учешће узели бројни писци и песници из Србије и света.
Креатор је и уредник уметничко-књижевног пројекта „Реч у времену“, који се од 2017. године редовно одржава, једном месечно у виду трибине, у установи културе и уметности Галерији 73 и у оквиру ког су се представили изузетно значајни писци, песници, књижевници и уметници из Србије и других држава.
Од 2010.године до данас, уредио је и водио више од три стотине књижевних трибина у Београду и Србији.
Добитник је бројних књижевних награда.
- децембра 2016. године од Градске општине Чукарица добија највећу награду коју општина додељује неком од својих грађана, награду „Матија Бан“, за велики допринос развоју културе и уметности, и за свеукупни друштвени ангажман.
Почињемо од једне фантастичне Ћићине песме:
БУДИ БЕЗОБРАЗНО ЛЕПА
Ослободи ме великих речи, брига, предрасуда,
и само дођи
и загрли
тако једноставно, лако…
Попут лептира спусти ми нежност на длан
и тихо ко вече
нечујно увуци у постељу
и покупи ми осмех с усана.
Учини да осетим мирис далеких поља младости
што су одавно уснула у мени.
Пољуби ме иза угла, као у игри деце
изненада, да нико не види и не сазна,
дођи, ушетај у мој дан
и буди насмејана
буди весела
буди безобразно лепа.
Дааааааа…
Кад уђеш у мој дан
немој чекати
и немој ме питати ништа
ни за начела, норме, стеге,
филозофије, мудрости, глупости…
буди само тако једноставно лепа
и загрли ме, и пољуби
безбрижно, лако
као да се одувек знамо
ти и ја.
ДЕЧАК НА ИЗВОРУ
Дани више не пролазе исто
смејем се гладан нежности
вапим за смирајем гнева
што куља у мени.
Лажу ме,
лажу…
Осећам у дамарима, у мишицама,
у грудима осећам лаж
што се увукла непрестана…
Ко камен, на плећима ми товар,
попут киша ледних
за врат ми падају
лажи,
погане и обамрле.
Да ли сам јак
док отресам их силно
ил слаб и ташт, док бежим
и сањам?
… можда,
и неко јутро
невино и бело,
тек рођено,
у далекометини времена,
једног дана,
кад будем дечак,
изникло из нестварног,
испод клена младог,
у извору,
у коме се огледају
моје очи.
САМ
Кад останеш сам
можеш бирати свећу крај узглавља,
ил живот што ти се ко река вирова чини.
Кад останеш уплашен и сам,
све реке пркосе и хуче на те
ко пси разјарени у забрану.
Ако си сам, мисле слаб је,
прут је, један,
ко ниједан.
Ако си сам, мисле тужан
и никакав је он,
и дотући га треба.
Ако си сам, мисле да си жгад,
и никоговић,
и нула!
Незнани мој,
ако си сам, буди ко небо,
ширина непрегледног сна.
Они што мрзе,
не знају и не слуте
да облаци куљају небом од туге,
тужним га чине, комешају,
и не знају да се небо
тишином,
муњама и громовима брани,
и да, кад одозго груне,
пси у кућице бјеже,
и не реже од страха, чак.
Кад останеш сам
буди краљ,
и прегази ријеке и зла,
и крај узглавља, престо посади!
ПЕСМА КОЈУ ЋУ НАПИСАТИ ЗА ТРИДЕСЕТ И ПЕТ ГОДИНА
Многе од мојих љубавница
више нису живe
…тренуци нежности дивних.
…и нису оне бивше
оне су моје за сва времена.
Многи од мојих пријатеља
нису више живи.
…и нису они бивши
они су моји за сва времена
овог универзума.
И многи моји рођаци, већ одавно,
у анђеоском хору небеском поју,
само ја још не знам
да ли ћу кроз кругове пакла
ил ће ме Бог примити
под своје скуте.
ТЕБИ ВОЉЕНА
Написаћу ти песму по телу
по свим твојим слутњама и љутњама
ја дрзник и херој непопустљивости
заштитник гордости и посебности.
Написаћу ти песму у срцу и у души
и док жива будеш
носићеш белег од песме моје
и никада заборавити нећеш стихове и риме.
Написаћу ти песму од које цури сласт
са усана
и боли све, до неба боли
и воли, воли скроооозззз, и воли, воли…
Написаћу ти песму на перонима
растанака… и чекања и долазака,
песму од чијих стихова небо пуца
и сунце злати, и кише лију
написаћу ти песму од које
ниједна вечност старија бити неће
и песму младу налик семену,
заметку живота налик теби.
Написаћу ти песму лепшу од
јесени, од зиме, од пролећа и лета
од свих човечанстава овога света
само од тебе лепша бити неће.
Написаћу ти песму јачу и од живота
и смрти, и од самог мене
и кад ме не буде било, стихови моји
волет ће тебе, ко зраци сунца, ко дивне сене.
