Mika, maljutak Mališa i tajanstvena Zelenbaba
Znate li, deco, ko su maljuci? Nisam ni ja znala dok nisam pročitala roman Ivane Nešić ,,Zelenbabini darovi’’. Oni koji su imali spreman odgovor, već su to učinili – upoznali su se sa ovom čudesnom knjigom.
S obzirom da ju je Izdavačka kuća ,,Kreativni centar’’ objavila još 2013, imala je vremena i potencijala da uđe u čitalaštvo, kao što su se odlomci, preuzeti iz nje, ugnezdili u čitankama za 5. razred osnovne škole. Autorka je tada (kada ju je napisala i objavila) imala samo 32 godine, a načinila je poduhvat epskih razmera jer je u tim mladim godinama izmaštala čitav jedan novi svet. Taj svet je mešavina stvarne, nama poznate realnosti, i nestvarnih bića, mesta i dešavanja, uspešno ukrštenih sa narodnim verovanjima i običajima.
Nakon što sam roman (neki ga nazivaju roman-bajka) pročitala, spremna sam da ga preporučim za čitanje u celosti. Slutim da biste vi sada meni postavili pitanje, samo da možete, i ono bi 98,7 % glasilo: Zašto?
Odgovor je zato što je ovo svetski, a naš roman. On, dok ga čitate, nalikuje na mnoga najuspešnija i najtraženija dela za decu. Recimo na Tolkinovog ,,Hobita’’, Nušićeve ,,Hajduke’’, Đokićevo ,,Biberče’’, na narodne priče i bajke (,,Zlatna jabuka i devet paunica’’, ,,Baš Čelik’’…), ali priča u knjizi ,,Zelenbabini darovi’’ uspeva da nadraste sve te asocijacije (i uzore) i da postane jedinstvena, samo svoja, upečatljiva, ona koja se dugo pamti.
Baš zato ću napomenuti da i kada pročitate ovu knjigu, tu nije kraj avanturama Mike, glavnog junaka. Autorka Ivana Nešić odlučila je da joj napiše nastavak. Ako niste znali, i tu knjigu je izdao ,,Kreativni centar’’ pod naslovom ,,Tajna nemuštog jezika’’. Izdata je 2014. godine. Kome su se dopali ,,Zelenbabini darovi’’, trk do knjižare ili biblioteke po knjigu s novim avanturama naših omiljenih junaka.
Kako sam posetila stranicu ove književnice za decu, otkrila sam nešto zanimljivo: uskoro će se u knjižarama pojaviti i treći deo ove avanturističke knjige! Zna joj se i naslov: ,,Novčić sudbine’’. To je divna vest za sve koje vole priče o Miki, Zaviši, Paunu, Zelenbabi, ili će ih tek zavoleti.
Evo šta o svojim knjigama u jednom intervjuu kaže naša autorka Ivana:
,,Knjige same su putovanja. U mnogim knjigama, i inače, a i u mojim svakakao, avantura i počinje putovanjem. Sad, nekad je to putovanje u drugi svet, drugi grad, ili samo drugi deo grada, ali stvar je u tome što nam avanture neće doći same, moramo ih pronaći. Osim ako nismo Bilbo Bagins, ali to je druga priča…’’
Na samom početku, čim otvorimo korice, imao uvid u život babe i njenog unuka Mike koji se mnogo vole i dobro razumeju, i žive, što bi se reklo, kao sav normalan svet. Brigu, o kojoj ne govore, predstavlja im razdvojenost od Mikinih roditelja koji su arhitekte, i gradeći zgrade, večito su odvojeni od kuće. Još jedan problem (koji je mnogo veći od poderanih pantalona na turu zbog preskakanja tuđih ograda, zbog kojih baba ume da kaže unuku po koju pridiku) za dečaka predstavljaju Bure i Slinac – vršnjaci koji su ga zadirkivali i maltretirali. Glavni junak ih zato izbegava i osamljuje se ispod jedne stare kruške na poljani na kojoj priželjkuje da nikne zgrada koju bi njegovi roditelji gradili i zbog nje se vratili u grad u kome on sa babom živi.
Upravo tu, na toj poljani, gde čita romane i gricka ratluk, sudbina će mu se ukrstiti sa fantastičnim bićima, nakon čega on poželi da doživi avanturu i slavu tako što će spasti svet od propasti. Sudbina mu nije dodelila tako hetrojsku ulogu i zadatak, ali će do kraja knjige, iz drugih razloga, on heroj ipak postati.
Neobična bića, maleni ružni patuljci sa dve jareće noge, takosu zanimljiv plod spisateljičine mašte, da čitalac (bilo star ili mlad) ostaje zasenjen njihovom pojavom. Evo kakao ih Ivana opisuje:
,,Od svih čudesnih stvorenje koja su nastanjivala ove prostore maljuci su bez sumnje najtajnovitiji. Toliko su se klonili ljudi da danas mnogi i ne znaju za njih. Da su ih samo retki videli, ne treba ni pominjati.
Ali šta je to što pomaže maljucima da ostanu neprimetni iako nisu nevidljivi?
To je najobičnije prevara: kada ih neki čovek iznenadi, oni se brzo spuste na sve četiri, pa pognu galvu i šmugnu u travu…
…A šta je uopšte to što može da se vidi kod jednog maljutka?
Ne baš mnogo jer nije veći od palca. Onda, tu je taj rep. Pored repa su i dve jareće noge, dlakave i crne. Dve noge maljutku su sasvim dovoljne za normalno kretanje i četvoronožnom uvijanju pribegava samo u slučajevima krajnje nužde. Noge izlaze iz para vatrenocrvenih gaćica. Niko ne zna zašto, ali maljuci se s tim gaćicama rađaju i one su jedino dobro koje poseduju…’’
Spominjanje vatrenocrvenih gaćica pri prvom opisu ovih nesvakidašnjih bića upućuje da će ,,Zelenbabini darovi’’ biti duhovita priča koja će nas razdragati, zabaviti, razveseliti.
Sjajna ilustracija je i naredni odlomak:
,,Dok su se ježići vraćali u brlog, jež kratko reče Miki i Zaviši:
– Uradite isto ovo, ali s kornjačinim mladuncima. Ostajte mi zdravo!
Tu se oni prijateljski oproste od ježa, jer im ništa drugo i nije preostalo, i nastave svojim putem.
– Lepo kaže pesmica da je jež najmudrija životinja.
– Hodaj i ćuti molim te!
Malo su poćutali, pa Mika opet progovori:
– Ne dopada mi se što me stalno vređaš, i to pred drugima. Nisam ja glup. Baka mi kaže da sam iskren i prostodušan. Kako bi se tebi dopalo da ti stalno govorim da si mali?
– Pa ja i jesam mali.
– Onda da si ružan.
– Bio bih krajnje počastvovan.
– A kako bi ti se dopalo da malo ideš peške?
– Kako molim?
– Ništa.
Hajde da nađemo te kornjače. Koliko je meni poznato, mogu da žive u bari ili u rupi, recimo ispod korena drveta…’’
Ova knjiga će vas podstaći da i sami krenete u jednu duhovnu avanturu, jer kako rekosmo da Ivana reče: Knjige same su putovanja, a ja dodajem da smo mi koji čitamo samim tim putnici na tom putu!
A putnici će postati i Mika i njegov novi poznanik maljutak Zaviša koji se zavadio sa svojim kraljem Jarodarom i otišao iz njihovog skloništa. Na tom mestu jedan savremeni roman prelazi u bajkoliku avanturu, jer u bajci glavni junak uvek kreće na put na kome će morati da reši postavljene mu zadatke, kako bi pravda mogla da pobedi, a on da se vrati kući kao oslobodilac, osvetnik, pravednik…
Dečak će, kao i mladi Nušić u ,,Hajducima’’, poneti u školskoj torbi, jer putnu nije imao, hranu (jedan hleb, dve konzerve mesnog nareska, flašu mleka..) i razne, na prvi pogled, drangulije (iglu i crveni kalem konca, češalj i ogledalce, sveće i kutiju šibica…) a sve će to, u avanturama koje dolaze, njemu i njegovom saputniku Zaviši spasiti glave.
Važno je napomenuti, i obratiiti pažnju dok se roman čita, da maljutak krajnje nevoljno kreće sa detetom na put. On bi radije ostao sa svojim novim gospodarom (namćorastim poštarom) koji ga je hranio hlebom i slaninom, u nadi da će se obogatiti, a poznato je iz priče da su maljuci izuzetno halapljivi i da čoveku-gospodaru mogu ispuniti svaku želju. Uprkos trudu, u pokušaju da se to i realizuje, dobili su samo gomilu svetlucavih brabonjčića, ali su se obojica nadala da će do ostvarenja čovekovih želja jednom ipak doći.
Na prvi pogled odlazak u svet je realističan – Mika kupuje autobusku kartu i odlazi u istočnu Srbiju da pronađe pećinu u koju su ga maljuci poslali da nađe Zenebabu uz pomoć zagonetke koju su mu usmeno preneli, ali ne olakšavajući mu kako da je odgonetne. Ona glasi:
,,Kada se putevi u čvor svežu
i kuda dalje znano vam nije,
rešenje nudi jedino ono
što mudri jež zna gde se krije.’’
Put nadalje je pun prepreka i nočekivanih obrta. Putnici će se susresti sa petlom velikim preko dva metra, naići će na kamene kapije, moraće da uberu čudesnu voćku za koju je svezan pas čuvar (nalik Kerberu koji čuva Had), nosiće čudotvoran zeleni prah, ,,radiće’’ za babu koja ima zelenu kosu i jedno zeleno oko. Njena pećina je zelena, plamen vatre u njoj je zelen… I tu nije kraj. U avanturama koje se nižu dečak i maljutak će upoznati čumu, ženu koja ljudima donosi kugu, potom zmiju kojoj izrastu krila i za koju će se ispostaviti da je ala (biće iz slovenske mitologije), vodenjaka i njegove kćeri, prolaziće kroz plavi plamen u drugi svet…
,,Ponovo baba izvadi vrećicu i ponovo u vatru baci šaku praha, ovoga puta azurnoplavog. Vatra se načini kao da je od plavog leda. Mika uzdahnu, uze Zavišu i prođe pravo kroz nju.’’
Na tom putu junaci će savladavati prepreke, udruživaće snage iako nisu baš na početku izgledali kao prirodni saveznici, naučiće mnoge pouke o životu i ljudima, shvatiće koliko je pohlepa pogubna, a koliko je čisto srce dragoceno i cenjeno…
U romanu, kao i u bajci, vreme je relativno, neodređeno:
,,Mika se osvrnuo. Stajao je na obali reke u svom sopstvenom gradiću. Izgledalo mu je kao da ga je napustio pre čitavog jednog veka, a znao je da nije moglo proći više od nekoliko dana.’’
Ova knjiga je napisana maštovito, duhovito, dinamično, šarmantno. Mi joj verujem od prvog do poslednjeg retka. Volimo sve dogodovštine i junake koji ni u jednom trenutku nisu svaršeni, ali su karakterni, originalni, toliko posebni, da zaslužuju jedan igrani film, i crtani film u nastavcima! Fantastičan bi bio i strip koji bi po ovoj knjizi nastao. Evo ideje za učenike jednog odeljenja petog razreda: pročitajte roman, podelite među sobom poglavlja i napravite strip po njima. Zar to ne bi bilo fantastično?!
,,Zelenbabini darovi’’ je roman tako nabijen dešavanjima, da kroz njega ne može da se ,,trći’’. Ne! On zahteva sporo čitanje. Kao kada po vrelom danu pijete omiljeni sok na cevčicu. Gutljaj po gutljaj, sporo i sa zadovoljstrvom. Moja baka je to zvala – ,,gustiranje’’ (to je uživanje u nečemu natenane).
I sa knjigom je to moguće.
Ako ste stariji brat ili sestra, čitajte onom mlađem svako veče po jedno poglavlje. Možete to predložiti i roditeljima. Jednom oni čitaju vama, sledeće veče vi njima. I tako dok ne zaspite, i ne pročitate knjigu do kraja. I ne budite tužni, jer kao što rekoh knjiga ima nastavak, a uskoro će imati čak dva!
Na kraju ove čitalačke avanture izaći ćete mudriji.
,,Sećaš li se da sam ti rekao da se u ovom svetu vidi samo suština stvari i bića? Oronule su one kuće u kojima nema ljubavi i sloge. Uzalud su zidovi i prozori čvrsti kada ljudima koji su među njima kroz srca duva promaja – kao da prozori nisu na mestu, memla im je u glavi, kao da im krov prokišnjava. Tamo gde vlada sloga sve je na mestu. Sloga ih greje i drži na okupu.’’ (Objašnjava Zaviša).
,,Jesi li ti mene uopšte slušao kada sam ti objašnjavao? (Pita Zaviša Miku). Šta misliš koliko svetova postoji? Svet je samo jedan, a kako ga vidiš zavisi od mesta u njemu na kojem si. Sloja, tako sam rekao. Ništa se nije promenilo osim tačke s koje mi posmatramo. Kao kada se popneš na najviše drvo, pa ti ljudi odozgo izgledaju kao kužići, a kada ih gledaš sa zemlje, izduženi su a glave su im negde u visinama i male. Samo ovde to nije tako jednostavno. Stvari se ne vide kao tačke ni kružići, već se vidi njihova suština umesto spoljašnjosti…’’
Zar nije veliki mentalni skok za sve nas kada od pojavnog, površnog, spoljašnjeg formalnog izgleda uspemo da dođemo do ključnosg, suštinskog, oku često nevidljivog?!
Dobićete od junaka važne savete. Mikina baba kaže da je : Dug zao drug. Shvatićete da ,,gde su dva izazova, tu je i treći’’, kao i u svakoj bajci sa stalnim brojevima.
Znate li šta su stalni brojevi?
U bajkama ćete pročitati da je otac imao tri sina, da se nešto nalazilo iza sedam mora i sedam gora, da je bilo devet paunica… E, o tome se radi – ti brojevi se stalno ponavljaju kroz bajke i zato se zovu stalni.
Otuda ih koristi i Ivana Nešić, jer je ona po profesiji istoričarka umetnosti i zna sve o zakonitostima koje u našem usmenom predanju postoje.
Tako su se znanje i mašta u peru ove književnice udružili pri stvaranju jednog čudesnog sveta kome niko ne može da odoli!
Zato je vreme da što pre zavirite u njega i postanete njegov deo!
Ovo je delo koje ćete čitati vi, pa vaša deca, pa deca vaše dece.
Volela bih da se uverim da sam u pravu! 😉
