Nekada čitalac bira knjigu, nekada knjiga izabere njega!
Na stolu u zbornici ovih dana zatekla sam knjigu prilično neuglednih korica. Preko puta sedi moja mlađa koleginica Jelena. Ispostavilo se da je ona čita.
Ja lično niti sam čula za autorku Lanu Bastašić, niti za naslov ,,Uhvati zeca”’, niti bih za njom posegnula. Ni saznanje da je izdavač ,,Kontrast” nije me ništa više prosvetlilo… Međutim, kada ju je nahvalila, a veoma cenim njeno mišljenje, poželela sam da i ja zavirim i otkrijem zašto joj se toliko dopala.
Stigla je u moje ruke nekoliko dana kasnije. Htela sam odmah da je vratim vlasnici zbog malog slova kojim započinje prvo poglavlje. Užasavam se slovnih grešaka i u svojim i u tuđim knjigama. Ah, naivne moje brzopletosti!
Kompromisno sam se vratila na biografiju autorke, a vreme je i da vas sa njom upoznam (mada, možda ste ispred mene, pa ste čuli za nju, ili ste već čitali knjigu…).
Lana Bastašić je rođena u Zagrebu 1986. Srpska je i bosanskohercegovačka književnica. Odrasla je u Banajluci gde je završila Filološki fakultet. Master iz kulturoloških studija odbranila je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Nakon toga otišla je u Prag gde je stekla sertifikat za predavača na engleskom jeziku. Potom je otišla u Barselonu gde i danas živi, uređuje književni časopis ,,Carn de cap” i vodi školu književnosti ,,Bloom”. Objavila je dve zbirke priča, jednu zbirku poezije i knjigu priča za decu. Nagrađivana je za kratke priče, poeziju i za neobjavljenu dramu. Njen roman prvenac ,,Uhvati zeca” bio je u najužem izboru za 65. ,,Ninovu” nagradu 2018. godine.
Ni izvod iz recenzije sa zadnje korice nije me privukao i ponukao da čitam kao ovi izvodi iz biografije (ja sam ih za ovaj prikaz malo dopunila).
Ne volim tuđe knjige dugo da zadržavam, niti da ih vratim nepročitane. Sela sam, očekujući da ću 209 strana oduvati za dan. Kad ono mac-maro! Nisam ostala nezainteresovana, naprotiv, ali se čitanje odužilo na celu celcijatu nedelju dana! Naprosto saderžaj je bio tako koncentrovan, snažan, sugestivan i žestok, da sam morala da ga ,,doziram”.
Miks Luisa Kerola i Elene Ferante sve vreme mi je delovao poznat, ali toliko izmenjen balkanskom pričom i prilikama, da me je usisavao u svet do sada nikada viđen i doživljen.
Jezik ovog dela je nesvakidašnji i drugačiji od svega što ste čitali. Osećala sam se kao da prolazim kroz riznicu najsjajnijeg blaga, ali da kod svakog predmeta, odnosno rečenice, moram da zastanem, da je doživim, promislim, vizuelizujem!
Lana je rekla o prijateljstvu sve što sam ja ikada osetila, pomislila, doživela! Svako od nas je imao pa izgubio prijatelja i to ne fizički, već duhovno. Rasparalo se nešto, pocepalo, da se nikada ne sastavi. O takvom jednom iskustvu govori autorka, potcrtavajući sve jakim kontrastima od fizičkog izgleda do nacionalne pripadnosti i ratnih stradanja.
Kada biste uzeli da prepisujete delove romana koji su vas oduševili, mislim da biste ga gotovo 50% prekopirali:
,,Kroz prozor aviona vidim neku vodu, ne znam joj ime. Vidim i bezimene ulice i male kuće raštrkane naokolo poput zaboravljenih igračaka. Vozila su spora, daleko pod nama, provlače se kroz puteve kao zloslutni trombovi kroz stare vene.
Prepoznala bih Balkan kroz taj ovalni prozorčić između svih drugih panorama. Ne razumijem se mnogo u geografiju, ne znam imena rijeka i planina. To je možda sramotno. Balkan je za mene boja, a ne toponim. Imena – to se lakše zaboravlja, treba samo da se ispuniš tuđim riječima, tuđim mapama, i slova nestanu kao šećer na jeziku. Ali boje ostaju, kao mrlje pod kapcima, iako sam nekada davno ostavila sentimentalnost iza sebe, u majčinoj kući. Boje se ne ispiru pređenim kilometrima. Teška nijansa zelene, kao zaboravljene paprike, suhe i izborane, ne mogu više nikog da nahrane. Otužna braon što nastavlja da vijuga poput mrtve rijeke nakon apokalipse. Boja mumije koju su iznutra ijzeli crvi. Naziru se otisci čizama iako je nemoguće da ih vidim sa ove visine, to je tek opsena, Storine čizama preko utabane zemlje. I šipražja, blijedozeleni tumori uz rijeke, umorna šipražja, no i dalje divlja, svako sa znakom pitanja iznad. Da li je neko ovdje umro? Da li je neko ovdje ubio?…”
Suočavamo se sa jednom smrću koju nijedna od junakinja neće da prizna, niti o njoj govori, a kada se to i dogodi, sve prestane i nestane i nikada ništa više ne bude isto.
Sudbina cele jedne zemlje, koje više nema, data je kroz priču o Sari, Lejli i Arminu. Doprinos joj jedna daje sakupljajući komadiće sećanja, druga pozivom da joj se drugarica vrati iz inostranstva u pokušaju da ožive nešto što je u jednom trenutku prestalo da postoji, i mladić koji sve vreme čini da imamo knedlu u grlu upravo svojim odsustvom iz priče.
Neobična je ovo knjiga. Potresna. Maestralno ispripovedana:
,,Na malom metalnom tanjiru pored gorke kafe ležale su dvije kockice šećera. Taj prizor me je pdsetio na mamu, onako veliku i tihu, kako svojim punačkim prstima stavlja šećernu kocku na jezik prije nego što napuni usta kafom. Ponekad bi taj pokret potrajao – usta bi joj ostala otvorena dok pihtijasta šaka kreće na dugi put ka šalici i ja bih vidjela kao šećer počinje da se topi u dodiru s njenim tamnim jezikom. Uhvatila bih očev pogled – šta će joj još jedna kocka šećera, trebala bi da pazi na kilažu, raširila se kao svadbeni šator. Nikada nisam jela slatkiše u njegovom prisustvu. Plašila sam da će i mene tako da gleda jednog dana…”
U mraku koji se usred dana spustio nad zemlju, iz koje je glavna junakinja izbivala više od decenije, ona putuje za Beč sa drugaricom koju nije isto toliko ni videla ni čula. One tragaju za samim sobom, svim onim što ih je spajalo i jednim nestalim dečakom koje su obe podjednako volele.
Fantazmagorične, nadrealne slike nas snažno udaraju posred grudi. Književnica odnos junakinja ne idealizuje, već ga sa svakom stranicom komplikuje, usložnjava, uvrće, izvrće, prevrće…
,,- Ovo ste vi – rekla je učiteljica uz osmijeh i pokazala na tablu od plute prepunu papirnih ljudi. Naš prvi dan škole. Posljednja uspomena, zato što je prva. Sve je dalja, smanjuje se kao otpravnik vozova. Ne sjećam se gotovo ničega, stoga moram da izmislim više od pola. Ali nema veze, ti ćeš se sjetiti onoga što je važno. Moram prvo da izmaštam lažne skele oko krhkih uspomena, kako bih ih sačuvala. Ignoriši prazno fabuliranje. Sjeti se papirnih ljudi. Rekli su nam da za prvi dan škole izradimo papirne figure koje nas predstavljaju. Mama je kupila nekoliko vrsta sjajnog paira, markere u boji, nalijepnice i šarene pečate. Sjedile smo za stolom u kuhinji cijelo veče i pokušavale da napravimo – mene….”
Flešbekovi su česti. Detalji i podaci koje dobijamo mnogo su duži i sveobuhvatniji od kratkih isečaka iz stvarnosti.
Stiče se utisak da sadašnjosti i nema. Da je sve ostalo u vremenu prošlom. Da su se junaci u njemu izgubili, razlili, istopili kao ona kocka šećera na majčinom jeziku.
,,Plašim te se. Znamo se par mjeseci, vodimo se kao najbolje drugarice. Svako ima neku, pa eto, ti si moja. Ali sad nismo u klupi, sjedimo u tvojoj sobi na podu sa drugom djecom, u mrklom mraku. Da, sjećam se sad. Jedva te prepoznajem, crna kosa ti pada preko očiju. Imaš sedam godina, ali u mojim sjećanjima si starija, ličiš na sadašnju sebe. Guli ti se koža na usnama, neprestano ih grizeš. Oči ti mijenjaju boju, iz crne u plavu i nazad. Ne mogu da te podmladim u mojim uspomenama, uvijek si ti, sve Lejle u jednoj…”
Sećanje je dato kao fenomen kome treba posvetiti posebnu pažnju. Iznenadila me je dihotomija s kojom je obrađivano. Sve je u ovom romanu soba sa ogledalima. Različiti likovi različito se ogledaju. Jedan isti događaj drugačije je upamćen i različito interpretiran, a od toga zavise sve odluke koje će junakinjama promeniti živote, a prijateljstvo pocepati napola.
Preispitujemo se kada smo nekog mnogo voleli, a ipak smo ostali sami jer prijateljstvo nije izdržalo iskušenja vidljiva i nevidljiva na koja je stavljeno.
Jedan beli zec, jedna Direrova gradika i jedan odraz u oku naslikanog zeca spojiće sve krhotine ovog dela i praziti nas istinom koju nam otkriju.
I onada, kao Mebijusova traka koja nema ni početak ni kraj, ovaj roman počinje tamo gde se završio, a završava se tamo gde je počeo, otuda misterija onog malog slova na početku prvog poglavlja. Radi se zapravo o završetku poslednje rečenice kojim roman započinje.
Genijalno! Rekoh, kao Mebijusova traka i simbol za beskonačnost .
A poenta romana i jesta da su ljubav, čežnja, patnja, tuga beskonačne i večne ma šta mi mislili i preduzimali!
