UBRZANJE

Neophodno je da pisac sam prati svoj put, čita znakove koji mu se ukazuju, meri puls i uoči kada se on ubrza zbog originalne zamisli, ali zlata vredi i pomoć sa strane koja ga motiviše da uhvati ubrzanje. Najgora je ravna linija. Ona ništa dobro ne najavljuje i ne donosi. Zato su talasanja, amplitude, pa i tango sa samim sobom ili onim ko je naučio da nas prati, garanti ubrzanja.

Najteže je pronaći zlatni grumen. Koliko njih ga je preskočilo, zaobišlo, previdelo pre vas! Kako? Zašto? Pa čekalo je jednog jedinog srećnika kome će se oči i ruka otvoriti i posegnuti za svojom srećom.

Da li Muza sedi na ramenu umetnika pa mu lupi čvrgu kada previdi temu koja je nejmu namenjena? Ne znam! Ali znam da sam nekoliko puta zaista bila povučena za rukav da stanem, osvrnem se, i poput dobitnika na lutriji osvojim nagradu u vidu ideje koja nije već sto puta korišćena!

Nakon toga sledi nova faza. Sve sam ih prošla iznova vrlo skoro, zato o njima i pišem.

Autor je u procesu stvaranja mesecima pravi Robinzon. Na njegovom ostrvu, dok piše, nema mesta za druge (ili pronađe tek pokojeg svog dragocenog Petka), ali je evidentno nastojanje da se eliminišu svi šumovi (susreti, kupovine, prozaični poslovi, sve što odvlači pažnju i guta vreme) jer dan i dalje traje dvadeset četiri sata koja treba podrediti priči u nastanku. Dok je tkam, prenosim se u vreme o kome govorim, mislim glavama svojih junaka, slušam muziku koja me asocira na doba kome sve prilagođavam, čitam literaturu i lektiru koja leksikom i tematikom podržava moju zamisao…

Nisam od onih koji samo sednu, i pljas, bace priču na papir. Moje pripreme se opsežne kao da treba da se popnem na Mont Everest!

Da li je pisanje lako?

Ni slučajno!

Ali je slatko!!! Zapravo, čar je u sakupljanju građe i u šepurenju kada knjiga bude objavljena. Proces nastanka jeste svakodnevno obaranje ruke sa žestokim protivnikom. On ima mnoga lica. Vuče vas da se provodite, šetate, skitate, družite, putujete, spavate… radite sve drugo osim da sedite i kuckate po tastaturi! Neću dalje otkrivati svoje muke i izazove sa kojima se svakodnevno suočavam, da ne bih sasvim razbila čar idilične, romantičarske predstave o stavraocu koji sedi u nekoj hladovini (ili pored kamina u kome zimi veselo pucketa vatra), pijucka viski, vino ili vermut (zavisi od pola ili sklonosti), a pored nogu mu drema ruski hrt…

Zato ću otkriti kako uspevam da sačuvam entuzijazam, održim kurs i kada počnem da posustajem, obezbedim povratak na staro i čak postignem ubrzanje.

Podstrek i vetar u leđa predstavljaju osmesi prijatelja i čitalaca kada govorimo o najnovijem romanu, ali ubrzanje podstiču i daju pitanja pišem li nešto novo. Komentari, preporuke, recenzije koji se bokore oko svakog mog naslova, vrelo su sa koga se napajam, osvežavam, snažim, spremna da odem još dalje!

Srećom, do sada svih ovih godina, ni u jednom trenutku odgovor nije bio negativan (na pitanje pišem li nešto novo). Jer, kako odoleti tom slatkom iskušenju? Stalno sam u stvaralačkoj priči, samo su faze različite. Ili tragam za temom, ili je razrađujem, istražujem, osmišljavam, zapisujem, analiziram, ili pišem, ispravljam, dorađujem…

I sada su moji rukavi zasukani.

Mesecima, čak više godina, u laptopu je stranica po stranica narastala do ovog kompletnog rukopisa i zaokružene priče. Odvajanje od nje je kao buđenje iz slatkog sna. Bunovna sam, nespremna da se odreknem divnog osećaja koji me još drži, a željna da ga prepričam i ispratim hoće li se obistiniti nagoveštaji koje je nosio…

Poslednja tačka u završenom romanu je nova tetovaža na duši. Ona svedoči o ozbiljnom, dugotrajnom radu, ali i ambicijama, nadama, želji da se nova priča dopadne urednici, čitaocima, celom svetu!… (Uvek ističem da umetnik nije i ne može biti skroman). Cilj mora da postoji, kao i vera u ono što radimo. Jer bez toga ne bi bilo ni poverenja publike!

Naučila sam da je pisanje prava klackalica. S jedne strane promovišete knjigu koja je tek objavljena,  a s druge spremate i radite na novoj.

Moj novi rukopis je s kraja proleća, a početkom juna, stigao na mejl moje urednice. Držim mu palčeve! Nadam se da će joj se topla porodična priča, natopljena tradicijom i običajima dopasti. Iako je to moj osmi rukopis, neizvesnost i briga rađaju se uvek iznova. Verujem u njega i nadam se dobrom ishodu!

Kako je roman ,,Đurđevim stopama’’ izašao krajem februara, on je još ovek prava beba koja zahteva i pažnju i podršku, dok se sasvim samostalno ne otisne u svet. Pozitvine okolnosti nam idu na ruku.

Borbu sa koronom doživljavam iskonski, kao ubijanje troglave aždaje. Taman joj odsečemo jednu glavu, a izraste nova. No, dobro uvek pobedi zlo i nađe se način da se protivnik savlada, ovoga puta verovatno vakcinom. Tako da ću se lakše i češće družiti sa čitaocima.

Nakon medijskog predstavljanja, nadam se novom ubrzanju. Počinjem da kujem planove.

Nadam se da ću početkom ovog meseca sa reči preći na dela.

Već 3. juna u Mladenovcu u svečanoj sali ,,Elsi Ingliš” u 19 h biće održano književno veče. Moderator će tradicionalno biti divna Jasmina Čabrilo.  Pozivam sve knjigoljupce da nam se pridruže.

Aktivnosti se pakuju, stvar se ubrzava.

Najslađe i najteže mi je da organizujem samostalno promociju u Beogradu. A opet, nekako bez nje nema temelja u predstavljanju novog romana. Zato su u toku pripreme za druženje u bašti na Banovom brdu u kafiću ,,Nautilus’’ (u kom smo sedeli i prošle godine). Datum i čas javljam blagovremeno!

Idemo još brže!

Svi su izgledi (i to me beskrajno raduje) da će treće nedelje juna tradicionalno biti održana manifestacija Noć knjige! O, radosti! O, lepote! Malo je reći da jedva čekam! Kakav će to podsticaj biti i izdavačima, i piscima, i ljubiteljima književnosti.  Đurađ ima sreće, otvaraju mu se sva vrata!

Krajem meseca 25. 6. 2021. u 20 h roman ,,Đurđevim stopama” biće predstavljen u biblioteci u Kovinu.  To je sjajan provod u najavi, jer u Kovinu je blagorodna, divna publika koja poštuje i voli svoje goste i to ume i da pokaže.

Neka ovaj jun bude lavina koja se pokrenula i koja će nas odvesti do Sajma knjiga u oktobru kome se svi nadamo i željno ga iščekujemo!