UZ SMEH SE BRŽE I LEPŠE RASTE
Milica Ašćerić je živahna, vesela, nadahnuta, mladolika, ljubopitljiva, nežna, razdragana umetnica baš kao što je Zvončica iz ,,Petra Pana”. Otuda je i uspela da iznedri fantastičnu zbirku pesama pod imenom ,,Smejuljci”.
,,Smejuljci” nisu samo zbirka pesama za decu, oni su i priča u slikama, poziv odraslima da se vrate u vlastito detinstvo, a najmlađima da žive svoje snove i da im sve u životu bude veselje, smeh i igra.
Preponosna sam što mi je Milica pružila priliku da predstavim ovo njeno ,,prvenče”. Sigurna sam da Milica ima dovoljno zvezdane prašine na svojim krilima da napiše još mnogo, mnogo novih knjiga…
Upoznajmo pesnikinju
Milica Ašćerić rođena je u Beogradu, na Božić 1984, kao treće dete, a prva devojčica. Odrasla je u porodičnoj kući sa roditeljima i dva brata, dok su na spratovima živeli baka i deka, stričevi sa svojom porodicama. Naučena na zajednicu, hijerarhiju i poštovanje prema starijim članovima porodice, rano je shvatila da je sloga veoma važna za stabilnost jedne velike kuće. Odmalena je pokazivala interesovanje prema knjizi i samostalno je naučila da čita pre polaska u školu, iznenadivši mamu kojoj je čitala pričice na latinici. Od treće godine do polaska u školu igrala je balet, a onda je počela da se bavi kolektivnim sportovima i folklorom, koji će joj više od jedanaest godina biti velika ljubav. I dan-danas posvećena je sportu kao osnivač Sportsko-rekreativnog udruženja „Maja Fit 2016”, koje je nazvala po svojoj kćerki Maji. Na njeno detinjstvo i odrastanje veliki trag ostavila je porodična tragedija – bilo joj je samo pet godina kad je ostala bez najstarijeg brata Aleksandra koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Od tada pokazuje sklonosti ka dubokom promišljanju o životu, filozofiji, različitim vidovima umetničkog stvaralaštva i poeziji. Veliki uticaj na razvoj Miličinog pripovedačkog dara imao je njen deka Živorad (Laca, deda po majci), koji joj je usadio i ogromnu ljubav prema poeziji, što ukazuje da je žicu za književno stvaralaštvo velikim delom nasledila od majčine porodice. Odmalena naučena da je život najvrednije što čovek ima, ni danas ne mari previše za materijalne stvari, ali shvata da bez njih ne može ostvariti ono što želi u promovisanju vrednosti kojima pridaje značaj. Oduvek je bila vredan i savestan učenik, te je osnovnu školu završila kao nosilac Vukove diplome. U nižoj muzičkoj školi svirala je obou. Pokazivala je veliku sklonost ka umetnosti, ali podjednako dobro su joj išle i prirodne i društvene nauke, što ju je donekle i zbunilo, jer nije bila sigurna kojim putem da krene. Ipak se opredelila za prirodne nauke i upisala se na prirodno-matematički smer u Trećoj beogradskoj gimnaziji, gde je takođe ostvarila maksimalan uspeh. Iako je želela da studira stomatologiju i bavi se medicinskim naukama, igrom slučaja, ili sudbine, upisala se na novinarstvo koje je završila 2007. u roku, postavši diplomirani menadžer masovnih medija – novinar. Družeći se sa perom pisala je na razne teme, ali najviše voli da piše o deci i za decu. Godine 2009. udala se za Mihajla Ašćerića, oficira Vojske Srbije i svoju dugogodišnju ljubav. Milica i Mihajlo su u braku više od 12 godina. Imaju troje dece Aleksandra (12), Maju (9) i Lazara (4), kojima je posvetila svoju prvu ilustrovanu knjigu za decu „Smejuljci” (2021). Radi kao brend menadžer magazina „Blic žena” u kompaniji Ringier Axel Springer Serbia i pohađa master akademske studije Komunikologije, na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu. Nosilac je brojnih diploma i priznanja iz različitih oblasti.
Evo nekoliko pesama iz ,,Smejuljaka” da vam privučem pažnju i razgalimo dušu:
Dobrica Maja
Dobrica Maja lepo crta, lepo piše,
lepo se ponaša i šta više?
Ali nije samo to dovoljno
da svi budu srećni.
Evo njen brat Aca, zvani Faca,
non-stop varnice ka njoj baca.
Ona zbog toga nema mira i
u glavi joj stalno bes svira.
Mada se dobrica Maja ne da.
Pogleda ga oštro i okrene glavu.
Nastavi po svom dobrom planu
i nonšalantno pojede bananu.
Al’ ne, Aca je uporan da joj živce kida,
pa počne nasred sobe da rida,
da je za kosu vuče, pramenove mrsi,
pa kad mu se okrene on se kao prsi.
I ovog puta Maja osta mirna,
bez komentara ga gurnu od sebe.
Smesti se za računar, prodrma miša i on se stiša.
Al’ ne prođe dugo, eto ti Faca smislio stvari da baca.
Lete autići, lopte, barbike i kamioni,
sva kuća ječi, dok njoj u glavi zveči.
E sad je dosta! Dosta više!
Usta Maja i podvi rukave.Dok je ona živa red će da se zna!
To što je dobra nije zabadava,
jer biti starija sestra bratu je strava.
Stvarno-stvarcato, strava!
Uze ga za ruke, postavi na pod,
dade mu kocke da zajedno slažu,
pomilova ga po kosi uz osmeh što nosi!
Sad oboje znaju da se lepo igraju.
Dobrica Maja lepo crta, lepo piše,
lepo se ponaša i još mnogo više!
Buba Laza
Ko još voli svoga dedu?
Ko još kaže da ne voli baku?
Ko to lagi da guta žvaku?
Kome je to deda pevao pesmu
o bubi što lazi? O materinoj mazi?
Kome je baka vezla peškire?
Kome to gaćice iz pantalona vire?
Ko još nije čuo pesmu o buba Lazi?
To vam je mala sićušna stvar koju
vaš deka ima u ruci, potegni-povuci
i ne možete je naći, niti se snaći.
To je neko malo grozno stvorenje,
što kada vam rukom i telom mili,
ono kao da stenje, i tad deda viče:
– Ide buba lazi, nešto traži…
Gici-gici-gici-gici…
Tako rade sve bube što laze,
nevidljive su zna se, menjaju trase,
telo nam zbog njih bridi,
ali ih niko nikada ne vidi.
Deca iz zovu čudno buba Laze,
jer su zaslužne što se mali ljudi maze.
Da ih niko ne golica, da ih niko ne gili,
oni ne bi bili tako slatki, čili i mili.
Ko još voli svoga deku?
Ko još kaže da ne voli babu?
Ko to lagi da je poljubio žabu?
Buba Lazo, materina mazo,
ti si zaslužna za srećno detinjstvo.
O tebi pesme se pišu, tebe deca slave,
od Zemlje pa sve do neba
i nećeš nam biti preko glave.
Godišnja doba
U proleće prva lasta doleće
i čarobna priroda se budi.
Raduju se divna deca,
naši važni mali ljudi.
Leto donosi vrele dane,
šarene pašnjake cveća,
mirisno voće i zelene bašte
kao na slici iz dečje mašte.
Dok jesen krade jarke boje
sve žuti, vene i postepeno sivi;
al’ moja tetka voli šljapkanje
i jesenjoj kiši neobično se divi.
Potom se menja klima i dolazi
hladna, ledena i snežna zima.
Priroda spava snom usnulog mede
koji čeka proleće da obilno jede.
(NAPOMENA: Ove „pemice smeškice” su objavljene uz pismenu saglasnost autora. Sva prava zadržava autor. Kopiranje sadržaja ili bilo koji drugi način distribuiranja ili umnožavanja istog, bez prethodnog pismenog obaveštenja i odobrenja od strane autora, strogo se zabranjuje u skladu sa odredbama Zakona o autorskim pravima.)
Zavirite i u recenziju koju je o ,,Smejuljcima” napisala Jelena Dramićanin, profesorka srpskog jezika i književnosti, pisac:
„Smejuljci” autorke Milice Ašćerić
Pisati za decu odgovoran je i težak posao, ali beskrajno plemenit i važan. Književnost neizmerno oplemeni dušu deteta, fino ga oblikuje i usadi mu želju za lepotom i idealom. Dete će se uz knjigu vaspitati, saznati mnogo o svetu i životu i na posletku, knjiga će mu postati potreba. Ono će uz pomoć pesama i priča osloboditi svoj duh i svoju misao, a tek koliko će mu to dobra doneti.
Čitajući zbirku „Smejuljci” odmah se stiče utisak da naslov odista odgovara sadržaju. Pesme za decu, a o deci, po rečima autorke, zaista izazivaju smehotres. Ona kuje nov termin za svaku pesmu – pesmica smeškica. Ova sintagma nam nagoveštava da je sve u knjizi skovano za decu i po njihovoj meri. Pozivajući čitaoca da uđe u svet pesništva, ona nam kazuje koji su temelji njenog pesničkog sveta – ljubav i smeh. Ne može biti važnije osnove od te dve, ljubav uz koju će se dete osetiti sigurno da uz pomoć smeha i igre osvaja svoju slobodu i istražuje život.
Pesme su tople i osećajne, a kako bi mogle biti drugačije kada ih beleži direktno iz srca jedna majka! Iznedrene su iz iskustva majke i svakog dragocenog trenutka koji ona provodi sa svojom decom. Univerzalna poruka je ona o važnosti ljubavi u svemu čega će se dete prihvatiti, da li igre ili kakvog ”ozbiljnog posla”. Pesnikinja zna koliko je važan i „jezik dodira” za razvoj deteta, a to ističe u pesmama „Plećkica Mekica” i „Buba Laza”.
„Plećkica Mekica neće da kmeči.
Ona samo decu zasmejati ume,
to najbolje radi i samo jezik dodira razume.”
Autorka akcenat stavlja na porodicu, užu i širu, poručuje da je važna i neophodna sloga i poslušnost najmlađih (Poslušci, Buba Laza, Volim, Dobrica Maja), kao i da je porodica osnov svega i da je srećno detinjstvo ključ sreće odraslog čoveka. Pesme govore o tome koliko je važno da se lanac ljubavi ne prekine, da odrasli moraju voleti svoju decu da bi ona opet volela svoju. Stihovi učvršćuju porodične veze i slave porodicu (Moj dan):
„Baš na ovaj dan,
rođeno je dete.
Rođena je sreća najveća,
radost bez kraja i
ljubav od zemlje do raja!”
A kada se više slavi dom i njegovo blaženstvo nego za praznike, naročito za Božić „cela kuća složno diše” (Božić, Božić Bata; Radujmo se praznicima). Posebno interesantan motiv je motiv dečje slavske zdravice, motiv na koji ne možemo naići često u književnosti za decu. Neobična je ideja autora da prikaže intiman razgovor deteta sa Bogom, dok iz razgovora zaključujemo šta deca žele i šta im zapravo treba: zdravlja, ljubavi, sreće i naravno jedna lopta (Dečja slavska zdravica).
S dominantnim motivom ljubavi prepliće se i jednako bitan motiv smeha, čistog i iskrenog dečijeg smeha. Već nas prvom pesmom „Gile Gic” naglo uvodi u svoj svet obraćajući se iz perspektive sićušnog prsta, krivca za dečji kikot. Kasnije ona i lokalizuje centar za smeh u pesmi „Plećkica Mekica” i poručuje malom čitaocu da smeh leči. Dete će se uživeti u ovaj pesnički univerzum, jer kroz pesme progovaraju oni sićušni, prst i stopalo (Gile Gic, Stopalko Zdravko).
Svaki stih obojen je humorom pa će lako dopreti do najmlađih slušalaca i čitalaca. Pesme podstiču toliko neophodan optimizam, utiskuju poruku da će živeti sa lakoćom uprkos preprekama. I ma koliko čitalac bio mali, i ma koliko bilo prepreka, kraljevstvo će biti osvojeno i zasluženo.
Zbirka zatim detetu objašnjava da je njegova neiscrpna energija uobičajena (Vriska me pritiska), da takvu snagu imaju samo deca i da se iz te životne energije rađaju čuda, da je sve moguće kada se od sreće „vriska”. Potom oslikava i one trenutke mira tik posle buđenja kada svim mališanima treba „još pet minuta” (Buđenje!). Čitajući stihove dete će shvatiti da se ne boji samo ono mraka, da je mrak zasrašujuć i ostaloj deci, ali da se mora biti hrabar u životu, i po danu i po noći (Ko se boji mraka?). Dete će razumeti da nije usamljeno u trenucima kada se boji, kada je nemirno, kada nastupe važna vremena i krene se u školu. Biće mu lakše da savlada teškoće ako zna da su one namučile sve njegove vršnjake.
Osvrnućemo se i na vaspitnu funkciju pesama pa ćemo posebno istaći pesmu „Jeza Pleza” kao veoma poučnu. U njoj se poručuje deci kako da prevaziđu probleme i kako da svoju narav poboljšaju. U njihovom osetljivom dobu kada se ličnost formira, od izuzetnog je značaja upoznavanje sa literaturom poučnog karaktera.
„Što znači da lepo ponašanje
uvek pobeđuje ružno.
I da se Jeza Pleza nije popravio,
još uvek bi suze lio.”
Treba istaći obrazovnu funkciju ove zbirke. Kroz pesničke slike dete će posredno upoznati svet, one mu pojašnjavaju čuda prirode koje je već srelo ili koje će sresti (Prvi sneg, Godišnja doba).
„Ono strpljivo čeka
da vidi čuda neka,
da čuje zvuke iz tmine
i oseti miris svežine.”
Svaka pesma podstiče dečju maštu, oslobađa njihovu misao. Naročito su zanimljiva jezička sredstva kojima se autorka služi, brojni deminutivi i igra rečima , tako da je voda
„slana-slancata” i sve što se događa je „stvarno-stvarcato”. Ovakva leksika očuđava, budi kreativnost, pokazuje deci da se mogu igrati rečima i značenjem, da se mogu smisliti nove kovanice i da se lako može ovladati jezikom.
Pesme su vrlo zanimljive, sasvim sigurno će zaokupiti dečju pažnju i navesti dete na razmišljanje , emocionalno i mentalno angažovanje. Neke od pesama imaju neočekivani obrt na kraju kada će posle neobičnih slika, uslediti iznenađenje (Zootrans). Autorka svakodnevne i obične pojave i bića, biljke i životinje, prikazuje iz neobične perspektive (Zec Papučanac). Takvi nesvakidašnji saržaj i motivi obogatiće ličnost deteta, probudiće kreativnost u njemu i navešće dete da svaku pojavu posmatra iz više različitih uglova.
„Moj zec Papučanac,
poreklom Britanac,
bio je vredan, vedrog duha,
voleo je Šekspira i njegove drame,
pisao je pesmice natenane.”
Pesme ove zbirke udruženo zaista proizvode čaroliju. Nežne i emotivne, duhovite i poučne, doprineće da dete zavoli umetnost i književnost. Zajednička nit koja se provlači u svakoj strofi i kroz svaku reč bila bi radost života kao največa dragocenost.
„Zato…
Smej se, mali…
Smej se, mala…” (Smejuljci)
i
„Radost, dragocena je poruka svima,
jer svi koji se vesele – blago njima!” (Smejuljci)
🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂 🙂
Nadam se da su i vas, kao i mene, ,,Smejuljci” očarali!
