POVRATAK U STVARNOST
Ono što se ne može kupiti, vratiti, kodirati, naručiti je vreme. Ono je nepotkupljivo. Ono je ograničeno. Prema njemu se odnosimo opušteno, lakomisleno, često čak bahato. A ono se ne vraća. Žalimo se da leti, da se ubrzalo, da ništa ne stižemo. Zapravo smo ga mi izmislili kao fizičku kategoriju, i mi žurimo a nikuda ne stižemo. Valjalo bi da nešto promenimo kako bismo usporili, mi, a onda bi i ono teklo sporije. Sve je do naše percepcije.
Primetno je koliki je komfor tokom leta, odmora, raspusta. To je zato što vreme najsporije prolazi kada ga gustiramo, kada nikuda ne hitamo i ne žurimo. Čarobna formula je uživanje u svakom trenutku. (Eh, da nam je…) Po vrućini ovog leta i da smo hteli, nismo mogli da tutnjimo kao brzi voz. Temperaturna skala nas je upozoravala da se sklonimo u hladovinu i pričuvamo oko podneva. Beogradski asfalt je pulsirao od toplote. I beton. I staklo. Trgovi su listom popločani kamenom, umesto da je ostavljena zemlja i da je posađeno cveće i drveće. Pročitala sam negde statistički podatak da se naša prestonica svrstava među one sa najmanje propisanog zelenila. (Zašto me to ne iznenađuje!). Svima su puna usta ekologije, a na delu su oko nas samo zgradurine, ulice i trotoari… Zato ne može da se diše. Ni danju, ni noću…
Srećan je onaj ko ima da zbriše nekuda. Ja imam. Tu je moje Smederevo, tu je suprugovo Čajniče, pa je malo tu more (ove godine Tunis), pa malo Zlatibor, pa kod prijatelja ovih (Požarevac, Veliko Gradište), pa kod rođaka onih (selo Selevac), pa na Danima Vranja promovisah svoje romane i upoznah se sa tim prelepim gradomi fantastičnim ljudima… Nadisamo se, naspavasmo i nauživasmo. Družili smo se, mnogo smo se smejali, svemu smo se radovali… Lice nam se zateglo od sunca i dobrog sna. Oči su nam se razbistrile, misli posložile.
Pročitala sam sjajne knjige: ,,Srbijo, Bog ti pomogao’’, ,,Ana O’’, ,,Zagrli Mesec’’ (dečja), ,,Priznanja’’…
Odgledala sam fenomenalne serije: ,,Znam kako dišeš’’, ,,Deca zla’’, ,,V faktor’’, ,,V’’…
Do detalja sam pretresla i utegla novi roman za odrasle ,,Sa nogama napred’’ i napisala od prve do poslednje reči ovog leta treći roman za decu. Pozatvarala sam Babuške (Matrjoške) i sada čila-vila prelazim nevidljivu granicu i iz sna vraćam se u realnost.
Odradili smo u školi Nastavnička veća, podobijali zaduženja, ispratili smo staru školsku godinu i krećemo u novu. Nastavnici imaju dve godine – kalendarsku i školsku. Psihički sam spremna za nove radne pobede.
Kao odmor, otklon, štit, ne znam kako to precizno da imenujem, meni služi pisanje. To je moj svet. To je moj proizvod. Moja dobra volja. Kreativnost. Autentičnost. Nisam rob nijednog sistema. Za njega nikome ne odgovaram i nikome se ne pravdam. Nikome ne polažem račune. Ne pišem izveštaje, ne vodim zapisnike. Nema rkova, nema tenzije. Sve zasluge za taj intelektualni radu su samo moje, niko sem moje pordice, izdavača i malobrojnih prijatelja – prvih čitalaca, mi na tom putu nije pomogao. Tako je slatko kada imaš nešto što drugi u velikom sistemu koji te hlebom ’rani nemaju. Nakon što knjiga izađe moja podrška i pomoćnici su svi čitaoci, novinari, bibliotekari, ali to je neki drugi, moj, a ne školski svet.
Sve to je za mene kao imuno-vakcina. Ne primam se na sitne ucene, viku, maltretirnje i pokušaj da vas srozaju, unize i drže u šaci. Na moju sreću ja sam L, a ponekad i XL, ne stajem ni u čiju šaku.
Zato razvijam jedra i spremam se za nove avanture. Čekam da mi izađe dečji roman ,,Nije mi ovo trebalo’’, molim se da to bude pre Sajma knjiga i smišljam šta sve ja mogu da odradim u njegovu korist.
