PLETENIJE SLOVES GORANA PETROVIĆA
Roman ,,Opsada crkve Svetog Spasa” Gorana Petrovića objavljen je sada već davne 1997. godine. Od početka se izdvojio svojom osobenošću, originalnošću, a u ozbiljnoj meri i hrabrošću, kako u stvaralačkom postupku, tako i u tematici. Prvi put sam ga pročitala dok je još bio ,,vruć’’, tek izašao iz štamparije. Intrigantan i svuda čitan i tražen.
Kako me od tada deli čak dvadeset dve godine, moram da priznam da mi se tada učunilo da u njemu ima svega previše: likova, fabula, mesta, vremenskih okvira, istorijskih podataka, fantazmagoričnih metaforičnih asocijacija, zaboravljenih reči, kao i onih novoskovanih. I desilo mi se nešto u tom čitalačkom iskustvu što mi se ponovi i pred prepunim švedskim stolom koji premašuje moja očekivanja. Pred tolikom hranom ostanem gladna, a pred riznicom Gorana Petrovića ostala sam zbunjena i potpuno zatečena.
Roman sam savesno pročitala. Odala sam mu počast kao nečem izuzetnom što se našlo na mom putu, ali imala sam utisak da sam kroz njega prošetala kao kroz neki bujni vrt, omirisala neki cvet, neki dodirnula, neki uslikala, ali da do suštine u svoj toj njegovoj raznobojnosti, bujnosti i višeslojnosti nisam doprla.
Taj osećaj me je jedno vreme iskušavao i žuljao, a onda sam na njega zaboravila.
Roman ,,Opsada crkve Svetog Spasa” nastavio je da živi svoj život, a ja svoj. On je reizdavan, prevođen, hvaljen, da bi ga 2018. još jednom izdala Izdavačka kuća ,,Laguna”.
S druge strane, ja sam se ostvarivala na poslovnom planu, pa onda i kao supruga i majka, da bih konačno i sama zašla u spisateljske vode. Ovih dana, tokom vanrednog stanja, imala sam dosta vremena za istraživanje i rad na novom rukopisu. Priča me je odvela na početak 13. veka. U daleku prošlost. Što u prošlost više zalazite, to se o njoj manje zna, a podaci su sve nepouzdaniji. Svet više nije onakav kakvu mi predstavu o njemu imamo. Menja se način života i reči koje ga opisuju. Zato sam se setila ,,Opsade crkve Svetog Spasa”, knjige koja je svojevrstan rečnik Gorana Petrovića. U našoj kućnoj biblioteci, u okviru edicije Vek Politike nalazi se i ovo delo. Dugo sam, nedelju za nedeljom kupovala knjigu po knjigu. I sama sam se iznenadila kada sam otkrila da je Opsada izašla 2. po redu. Bila sam radoznala, jer knjiga govori o vremenu prošlom, sadašnjem i budućem, a i sama sam se uplela u meandre vremena, pa sam da bih zadovoljila radoznalost zavirila i pogledala kada je knjiga uz Politiku objavljena – 2004. Iznenadila sam se koliko je vremena prošlo, jer se dobro sećam tog perioda svog života! Često me stignu reči koje je moja je baka izgovarala. Ona je uz uzdah umela da kaže: ,,Kao da je juče bilo’’.
,,Levo od njega teče vreme
Desno od njega teče vreme
On korača po suvom
U pratnji svojih vukova.” (Napisao je Vasko Popa u pesmi ,,Sveti Sava”.)
U roman sampo drugi put zakoračila na prstima. Oprezno. Nesigurno. Znala sam šta tražim, ali nisam znala hoću li to pronaći. Plašila sam se ponovne osujećenosti. Čitanja sa velikom dioptrijom, ali bez naočara. Ali, začudo, sve mi je bilo bistro pred očima. Preda mnom se rasprostrla prostrana šarena mirisna livada Petrovićeve priče toliko izazovna da nisam znala šta bih pre s njom. Da li da pratim radnju, obraćam pažnju na likove, sumiram istorijske podatke, analiziram fantastične i fantazmagorične momente ili se napajam divnim, retko korišćenim ili samo za ovu priliku skrojenim rečima! Kao pčela koja je upravo u romanu reči i sačuvala, odabrala sam da letim od pojma do pojma, od glagola do prideva s njega na imenicu, pa na prilog i tako oprašim sve sveže, rosne, mirisane i neubrane lekseme. Pratila sam put na kom ih pisac niže, razigrava, utrkuje se snjima kao sa neosedlanim konjima.
,,Visina priprate bi određena prema Spasovom domu. A on sam, odranije, podignut u dosluhu sa svodom iznad ovog bogohramnog mesta.
Stopa po stopa dvojice ktitora.
Kola po kola ibarskog peska.
Ljubav po ljubav protomajstora.
Oblica po oblica sušenog bukovog drveta.
Molitva po tiha molitva duhovnika.
Vedrica po vedrica mlečnog kreča.
Trud po trud plećatih mramornika.
Pritesan kamen po kamen hrapave sige.
Odraz po odraz ptica podnebica.
Opeka po zemljana opeka.
Zrak po zrak blagog jutra, podneva i predvečerja.
Stub po ponikli stub.
Iz stubova luk po viti luk.
Znak na znak krsta.
Greda po hrastova greda.
Odejk po odjek brojnih glasova.
Razlivena olovna ploča po olovna ploča.
Odsjaj po odsjaj rumenoga sunca.
Sve je to, sprva rasuto po dvorištu, lagano nalazilo svoju službu u građevini…” Goran Petrović neretko u ovom delu piše pesme u prozi. Čitave lirkske segmente umeće u prozno štivo. U centru njegove pažnje je manastir Žiča. Purpurni pravoslavni stožer srpskog naroda u srednjem veku.
Kako je građa iz odlomka nalazila svoju službu pri zidanju crkve, tako su i reči plele čudesno tkanje priče koja kao da omađijava slušaoca ili čitaoca.
Ovaj roman se ne može čitati brzo. On je pun raskršča i u fabuli, i u poetskim slikama koje gusto grupiše. Njega treba otkrivati, raspetljavati, razmrsivati, ,,variti”. On je kao sitan mozaik, gde morate da zastanete i divite se svakom kamenčiću, pa se tek onda udaljite da biste sagledali celu sliku. Do krupnog plana se dolazi sporo i uz mnogo truda. Ne sme da dođe do popuštanja pažnje i slabljenja koncentracije, jer se onda celo predivo raspala, a smisao pobegne i razlije se u mrlju.
Neretko sam se vraćala na pročitano. Ponekad da uživam u lepoti slike, ponekad da s pojačanom koncentracijom razbistrim napisano, ponekad da bih taj komadić uklopila u širu skliku. Neki opisi su delovali kao mali katalozi pojmova vezani za određenu temu:
,,Svako drvo ima svoju svrhu – uporno je Blaško razlikovao ostalima nedostupno. – Znam posigurno, dok ne pođoh kuda sam krenuo, bio sam drvodelja. Vrbov kolac ne drži ni samoga sebe. Od teške bukovine ne prave se rašlje. Slomljena noga najbolje srasta uz daščicu od prave topole. Lipovi čanci i kašike leče blagoutrobije. Samo u bešici od trešnjevog drveta mladenac za mesec napreduje po trideset reči. Javori izniču na pesme, ne na godove. Borovi preče sumor da na nas ne padne. Ispod graba se jesen sklanja, u breziku zimuje proleće, leta se u jasikama gnezde, a otpočineš li pod brestom, ukazaće ti se i druge takve tajne…”
Ovaj roman samo podseća na istorijski zbog ličnosti koje su postojale i mesta na kojima se radnja zbiva i imenovana su u prostoru i vremenu. Sve drugo je fluidno, promenljivo, zbunjujuće… Podstiče na preispitivanje jer autor i ima za cilj da pretrese naše poimanje vremena. U jednom od intervjua Goran Petrović kaže da smo mi Srbi naučili da budemo okrenuti ili budućnosti (u vreme socijalizma), ili prošlosti (devedesetih godina XX veka), a da najmanje vidimo, mislimo, ostajemo i živimo u sadašnjosti.
Oprečni su stavovi o ovom njegovom delu. Jedni su tvrdili da Srbe slavi kao nebeski narod, drugi da tu činjenicu ironizira. On kaže da u ovoj knjizi ima od svega toga po malo i da su svi podjednako u pravu. Ja kažem da ne treba politikanstvo unositi u nešto što je remek-delo!
,,Divna Tanović beše čuvena u Beogradu. Nijedna devojka nije ni bližila opisu njenog stasa i držanja, odakle god se posmatra. Sve kuće koje su brinule o otmenijem posluženju, sladile su popodnevni tej sitnim nagađanjima:
– Jele, a zna li se ko će biti srećni mladoženja?
– Ma šta kažete, nije moguće?
– Nemojte me držati u neizvesnosti, budite ljubazni, još malo dodajte!
Drugom bi se prilikom slavski kolači posipali finim opisima njene lepote. Ovo osobito pripovedanje probali su i mnogi stranci što su se zatekli u maloj balkanskoj prestonici. Ukus tih opisa prepričavali su i u svojim zemljama pa se glas o Divni Tanović proneo nadaleko, a kažu da je prešao i okean, dospevši čak do najvećih amerikanskih gradova…”
Ko može odoleti ovako sipkavom, prhkom, troškastom, slatkom, s merom nafilovanom pripovedanju?
Uopšte ne čudi što roman ,,Opsada crkve Svetog Spasa” Gorana Petrovića i dalje živi. Traži se. Čita. Spominje. Preporučuje. Komentariše.
Ne iznenađuje ni podatak da se našla u top deset najčitanijih jedne godine u Francuskoj.
Ja se smejuljim i pitam, onako sama za sebe, kako li je bilo prevodiocu pri prevodu ovog Goranovog slovoslovesja koje je na mnogim mestima neprepričivo i neprevodivo. Mora da je bio na paklenim mukama! 😉
Ali bez muke se pesma ne ispeva…
Zato se ovo delo dugo pamti, a sve slike, priče u pričli, reči, imaginacije, u nama titraju kao zlatna prašina koja nas je zauvek oplemenila.
,,Vaveki umire samo onaj o kome nema nikakvog pomena. Svaki drugi nastavlja da postoji onako kako se o njemu poveda.”
Samo ,,Opsadu crkve Svetog Spasa” da je napisao, a stvorio je još mnogo dela, i još uvek ih nepresušno stvara, Goran Petrović je obezbedio sebi sećanje i spominjanje!
