NEOBIČNA PRIČA

Ovo je neobična priča. Započinje mojim lutanjem beskonačnim prostorom društvenih mreža. Tamo sam upoznala uspešnu, lepu, zanimljivu glumicu Tamaru Tomanović. Spojila nas je ljubav prema knjigama, a susret ovog leta nam je otkrio koliko smo slične po entuzijazmu, energiji, inovativnosti, želji da damo sve od sebe kako bi se za ono što radimo čulo (i videlo).

Reč po reč, ideja po ideja, te stigosmo do razmatranja mogućnosti za zajedničku saradnju. Obe smo dale isti predlog. Za njega smo kao polazište imale dva moja romana ,,Opet sam te sanjao’’ i ,,Đurđevim stopama’’, a u osnovi oba junakinju, vizantijsku plemkinju – Irinu Kantakuzin Branković, u narodu poznatu kao Prokleta Jerina. Ni na sekund se nismo dvoumile kuda s ovom neobičnom heroinom. Pravo u monodramu!

Smejale smo se razdragano, jer smo u glavi već stvorile grub nacrt, svesne da je izvodljivo ono što obe želimo.

Dogovor je pao. Idemo s tim projektom. Na meni je bilo da napišem tekst. Dugo mi je trebalo da se na to odvažim. Podatke sam držala u malom prstu. Velika naklonost prema despotici me nije napustila, naprotiv, samo je postala još snažnija. Priča o njoj je sazrevala kao dobro vino. Znala sam šta hoću, ali je trebalo spoznati – kako. Valjalo je savladati novu tehniku/žanr.

Nakon dugog promišljanja, a onda čak i izbegavanja čitave zamisli, konačno sam se odlučila na delanje.

Bilo je to nalik skoku s litice u hladnu vodu.

Kako sam se odvažila da počnem?

Lepo. Moja baka je govorila da se klin klinom izbija.

Ja sam u maju predala novi rukopis urednici u Laguni. Rad na tekstu je potrajao i ja sam morala da se uposlim na nekom drugom projektu. Jedna sam od onih koji se od posla odmaraju novim poslom. 😉

Sela sam i čitala domaće monodrame. Analizirala sam teme, formu, dužinu… A malo seme početne ideje polako je počelo da klija grejano toplotom moje želje da ona zaživi, da se jednom ovaploti na sceni.

Moj mlađi sin je pohađao školu glume na Banovom brdu. Jedan od edukatora bila mu je divna glumica Vesna Stanković. U nekoliko navrata sam joj se obratila i konsultovala se s njom dok je monodrama nastajala. Svaki put mi je izašla u susret savetom i razrešavanjem nedoumica. Podstaknuta njenom podrškom, hrabro sam nastavljala putem kojim sam se odvažila da krenem. Bilo je to novo, neobično iskustvo. Pisanje nisam doživljavala kao posao, već kao duhovnu igru. Razbibrigu. Izazov. Oprobavanje snaga. Zalog za nešto prekrasno što me čeka u budućnosti.

Nisam žurila, ali kada napišete hiljade stranica (čak sedam) romana, onda je dvadesetak stranica monodrame na temu, koja je srasla s vama, gotovo sitnica. (Najteže je bilo pokrenuti se i odvažiti se.) Priča se pričala i odmotavala sama. S lakoćom. Poletom. Nadom!

Kada sam rekla ono što sam htela i želela, morala sam da se konsultujem i utvrdim kako je sve ispalo. Moja najveća podrška, ali s obzirom da sve prvi čita i pokusni kunić, moj je suprug. On je sa entuzijazmom pročitao monodramu ,,Despotica Prokleta’’. Rekao mi je svoje mišljenje, ali i insistirao da rukopis stigne do još nekoga ko bi mi savetima pomogao.

Imala sam sreće da mi pri uvođenju u profesorski posao mentorka bude jedna fatastična blagorodna žena, veliki profesionalac i divan prijatelj – Olivera Damjanović. I ovo nije prvi put da mi priskače u pomoć. Napisala je recenzije za moje romane ,,Starija’’ i ,,Stariji’’. Kako već decenijama adaptira i piše najrazličitije fantastične dramske tekstove za Dan škole i Svetog Savu, pomislila sam da je idealna da me posavetuje. Odmah je prihvatila da pročita moje prvenče (kad je dramski tekst) u putanju. Njen uvid je bio beskrajno važan i koristan. Dala je predloge kako priču ubrzati, šta promeniti, kako svemu konstruktivno pristupiti… Novo čitanje ,,iz njenih cipela’’ i menjanje teksta, znatno je unapredilo rukopis.

Tako ,,pročešljanog’’ poslala sam ga svojoj drugoj recenzentkinji i velikoj prijateljici koja živi i radi u Engleskoj – Slavici Ranković. Ona uvek konstruktivno i vrlo profesionalno pristupa svemu što napišem. Bez ropca i jadanja učinila je to i ovog puta. Bila je brza i efikasna. Uvek volim da čujem šta misli o onome što uradim. Znam da me neće štedeti, niti mi podilaziti, već će duboko ući i stići do srži teksta. Njene opservacije su obimne, ozbiljne, svobuhvate, podsticajne i veoma stručne. Prethodnica je mojim urednicama jer tekst znatno unapredi i poboljša pre nego što ga zvanično predam. Predlozi i saveti koje mi je i ovog puta dala su me oduševili i pokrenuli.

Uz njenu pomoć promenim perspektivu, vidim širu sliku, sagledam i jake i slabe strane napisanog.

Sela sam i još jednom sve prešla, vođena njenim primedbama.

Rad na tekstu je kao peglanje gomile veša. Isprva vam se čini da je to posao koji se nikada neće završiti. Onda posle nekog vremena primetite da se gomila smanjuje, dok na kraju ne ispeglate i poslednji komad.

Tako sam ja čistila i prerađivala tekst dok nisam bila zadovoljna. Stvorila sam ono što sam želela. Ipak, sve mi je još delovalo kao igra. Trebalo je od stručnjaka (iz branše) čuti konačan sud.

Sva ustrepeptala, poslala sam ,,Despoticu Proklatu’’ glumici za koju je i pisana. Baš i nisam neka čekalica. Zato me je Tamara oduševila kada mi je odgovorila istog dana. Zvala me je i plakala. Rekla je da ju je tekst potresao i ganuo.

(Dobro je – pomislila sam. Surovo, ali racionalno. Ako ona tako reaguje, dotaći ćemo i tanane žice publike! Treba da učestvuju u priči, da despoticu shvate, razumeju, zavole, oplaču…)

Priznala je da vidi sebe na sceni kako Prokletu Jerinu i da sam odradila ozbiljan i sjajan posao.

Došlo mi je da je izljubim!

Ovih dana smo se srele i razgovarale o realizaciji projekta. Izneel smo brojne ideje i odmah odlučile da stupimo u kaciju.

Tamara je zamolila prijatelja režisera da pročita tekst i razmisli da li je voljan da ga režira. (Pristao je. Je-je-je!!!)

Ja sam se obratila jednom poznaniku da vidimo hoće li i može da napiše muziku za predstavu. Predstoji nam susret i razgovor.

Tako daleko smo već otišle!

A tek smo počele!!! 😉

Znam da je do izvođenja još daleko, da je dug put pred nama, ali ja sam junakinju na sceni već videla u svojoj glavi. Verujem da se snovi ostvaruju i da su čuda moguća.

Ne znam kada će sve da zaživi, ali znam da ću jednog dana sedeti u publici i slušati replike koje sam napisala!

Bilo bi lepo kada bi romani dali vetar u jedra monodrami, a monodrama skrenula dodatnu pažnju na ,,Opet sam te sanjaio” i ,Đurđevim stopama” i otvorila im nova vrata.

Valjda ovoliki entuzijazam i rad to zaslužuju!