KO ČEKA…

Ko čeka, taj dočeka! Kraj prošle godine bio je sav u naznakama, pokušajima, mojoj inicijativi, upinjanjima da pomerim brda, pokrenem stvari, a brda su stajala i nisu nimalo hajala…

– Sve ima svoje vreme – govorila je moja baba Ruža.

Pokazalo se, po ko zna koji put, da je mudra žena bila u pravu.

Ne može se preko reda. Na silu. Gurkom. Čak iako nisam sigurna ko taj red ustrojava, kontroliše, kanališe, on se pomera po nekim meni nepoznatim principima, i stvari će doći na realizaciju kada im je određeno, a ne kada ja želim.

Nisam baš neka čekalica i ja bih sve, odmah i sad! Kada bi tako uvek bilo, mora da bi mi brzo postalo dosadno i rad u trud bi izgubili smisao.

,,Jer sreća je lepa samo dok se čeka’’, napisala je naša Desanka Maksimović.

Slažem se s njom samo delimično. Lepo je čekanje, ali meni je još lepše i slađe ono što posle njega sledi.

To je kao kada pržimo palačinke. Lepo je iščekivanje, ali je još lepše i slađe kada pojedemo neku.

Na spisku novogodišnjig želja našlo se mnogo toga, opšteg, ličnog. Ono što je prvo ,,isplivalo’’ i obeležilo mi početak ’23. jeste jedan poslovni uspeh. To je nešto što mi ,,kupuje’’ duševni mir, daje mi nadu, tera me da gledam unapred, da pravim nove planove, radujem se, maštam. Pritom sam se opustila jer je jedan visok stepenik preskočen i to na polju do kog mi je najviše stalo.

Znam da već cupkate i mislite u sebi da kažem već jednom o čemu se radi.

Pa, evo: potpisala sam sa Izdavačkom kućom ,,Laguna’’ novi ugovor. Za ,,Malu Lagunu’’ za tinejdž roman. Moj prvi te vrste. Otuda tolika radost, strepnja, neizdrž, pomalo briga, više nada, vera u svu našu decu da će prepoznati ovo moje ,,novo’’ pero i da će razumeti šta sam htela da kažem i sa njima podelim. Poodavno sa to negde sebi stavila u zadatak kada me je nekoliko njih pitalo:

– Nastavnice, kada ćete da pišete o nama ili za nas?

To zlatno zrno palo je na plodno tle. S vremenom je klijalo, raslo, rodilo i donelo klas u vidu ove knjige koja će, nadam se, u 2023. ugledati svetlo dana.

Kada pišem o tome, zvuči jednostavno i lako, ali nije bilo tako. Prvi rukopis za decu izdavač je odbio. Na drugom smo radili na tri njegove varijante. Brusili smo ga dok urednik nije rekao: – To je to!

Verovali ili ne, dok to nisam čula, prošle su godine. (Jer nisam radila samo na dečijim romanima, već sam pisala i za odrasle, i promovisala one koji su u međuvremenu objavljivani. Tu ima mnogo posla, pa jedna aktivnost odvlači pažnju sa druge…).

Nije bilo lako ni naći temu. Htela sam jednu ličnu, ispovednu, porodičnu priču da ukrstim sa nekim istorijskim tokom i ličnošću (i to sam i pokušala), ali je urednik u tome video sveopštu papazjaniju, koja nije mogla da ostane takva. Trebalo je razmrsiti niti priče i povesti je dobro utvrđenim jasnim tokom (otuda tri varijante dok nismo dobili konačnu na kojoj smo poradili). Zanimljivo je da je i tema dugo čekala. Želela sam da napišem roman za odrasle, ali nikako nisam pronalazila način da ideju sprovedem u delo. Slušala sam jednom Muharema Bazdulja koji je baš o tome pričao, koliko je ideja i nenapisanih knjiga, jer je većina odbačena, zaboravljena… Nalazila sam se na pola puta. Ideja nije bila za bacanje, ali nije bila ni u mom maniru. Naprosto nisam znala šta bih s njom. A onda se naprosto desilo. Shvatila sam (samo se na prvi pogled čini da se to desilo iznenada), da je priča idealna za roman za decu. Doduše, i to je bio izazov, jer je tama snažna, emocionalna, takva da nikoga neće ostaviti ravnodušnim, i baš zbog toga trebalo s njom postupati oprezno, ići korak po korak na vrhovima prstiju. I išla sam. Saplitala sam se, padala, otresala prašinu i ustajala, ali sam nastavljala dalje. U retkim trenucima malodušnosti, muž me je bodrio i govorio da zna da ću nastaviti, samo da pustim da sve prenoći. I tako je i bilo. Jutro mi je donosilo i veru u to što radim, i novu snagu.

Volela bih da ovu moju ispovest pročitaju mladi stvaraoci. Mislim da bi im mnogo toga postalo jasnije. Dalo im i nade i snage. Jer ništa ne pada s nega (naročito ne umetnicima). Za sve se treba boriti, mučiti, prolaziti kroz iskušenja, samopreispitivanja, istrpeti muke, podići glavu, pa nastaviti uzbrdo gurajući svoj kamen.

I posle svega toga ništa nije zagarantovano, ali bar znamo da smo dali sve od sebe, pa neka bude šta bude.

Zato sam providni bezoblični kristal glačala, brusila, prerađivala, dorađivala, podizala prema suncu, pitala one proverene savetnike kako se njima čini, slušala urednika gde treba da dodam, gde da oduzmem, dok nisam došla do svog dragulja, draguljčeta!

Pisala sa impuslivno, srčano, žestoko, kao što uvek radim. Bez namere da biram temu koja će biti podobna za nagrade i kritičare, ili da anketiram šta deca žele pa da im podilazim. Tema je diktirala pravac. Ja sam samo bila vozač na toj trasi.

Otuda sam sva ustreptala, puna očekivanja. Pitam se kako će sve proći. (Jer to se nikada ne zna).

Ono što znam jeste da meni deca u učionici veruju. Mom snažnom glasu, znanju, iskustvu, volji s kojom i posle toliko godina radim, emocijama s kojima im pristupam. ,,Kupujem’’ ih svojom neposrednošću i iskrenošću. Poštovanjem i razumevanjem. Volim da se našalim i da kažem da ih za četiri godine (u petom imamo 5 časova nedeljno, plus ČOS u odeljenju kom sam razredna, a od 6. do 8. po četiri časa, plus ČOS) tako dobro upoznam kroz razgovore o najrazličitijim temama, pismene i domaće zadatke, rad i zalaganje, da mogu da se takmičim sa svim njihovim tetkama, ujnama, strinama… To me čini kompetentnom da pokušam da ih privučem svojim romanom. I oni će mi reći jesam li u tome uspela. Kod dece nema diplomatije, eufemizama, zamagljivanja istine, izvrdavanja, vrludanja, crnih i belih laži… Ne, oni što na um, to na drum. Nekad bude i bolno i oštro, ali njihova iskrenost ne zna drugačije. Ono što oni vide i prosude – tako je. Samo to treba ,,svariti’’. Nepogrešivo znaju ko je od nastavnika strog ali pravedan. I oni to poštuju. Zato verujem da će po izlasku mog prvog dečijeg romana oni ocenjivati mene. I znam da će im se to dopasti. Za Dan prosvetnih radnika mi tradicionalno menjamo sa svojim đacima uloge. Oni su tog dana nastavnici, direktori, pedagozi, a mi se selimo u školske klupe. O, kako im to samo prija. Kako da dan postaju naša slika i prilika. ,,Skidaju’’ nas u originalu. Zamena uloga je insprativna i korisna. Kako sam sejala tako ću i žnjeti. I ne samo to, čuću povratnu informaciju iz koje ću mnogo naučiti. Moći ću da se preispitam, sagledam šta sam uradila, a šta bih mogla da popravim. Jer ja sam borac, igrač, ili najbolje rečeno buldožer, kako sam vam već jednom spomenula.

Zato želim da pomno ispratim izlazak svog DEVETOG romana, a PRVOG za decu, da u svemu tome uživam u ovoj 2023. gpdini. Ako se po jutru dan poznaje, biće ona i rodna i plodna!

Ukoliko ste se nadali da saznate sve o radnji, junacima, koricama, datumu izlaženja mog prvenca za decu, moraćete da sačekate još malo. Ni ja ne znam odgovor na neka od tih pitanja.

Stvaranje knjige je dug proces. Trenutno je rukopis kod lektora. Onda sledi korektura, prelom teksta, pa izrada korica, štampanje, dopremanje u magacin, distibucija po knjižarama… Ima još da se čeka. Ali, vredeće.

Duga je godina. Pisaću o svemu kada dođe vreme, obećavam.

Do tada, držite palčeve da na ovom ,,pismenom’’ dobijem dobru ocenu od svojih mladih kritičara, pa i od svih vas!