KAKO I O ČEMU PIŠEM
Samo se čini da pišem brzo i lako. To je fatamorgana kao u pustinji. Stvar je u nečem drugom. Zapravo sam izuzetno motivisana i jako dobro organizovana. Praktična. Imam svoje vreme i mesto opredeljenoo za stvaranje. Ne prođe mi ni dan bez retka, kao kod Černiševskog. Volim to što radim. Pišem iz srca i duše. U mom radu nema nikakvog kalkulantstva. Ni vezanog za zaradu, ni za čitanost, ni za izbor tema. Ja ne uzimam kalendar da vidim kada je koja značajna ličnost u našem narodu rođena, pa da o tome pišem. Ne gledam u istorijske čitanke da jurim datume buna, ustanaka, ratova… i da im posvećujem svoje knjige. Ne podilazim temama dragim kritici pa da tendenciozno budem aktuelna i angažovana. Ne. Ne. Ne. Sve je to instant. Prolazno. Lažno. Fejk – što bi rekli moji đaci. Pod kapom nebeskom ima mesta i za bestseler pisce, i za laureate, i za one koji pišu jer ih to raduje, a neke, samo neke i koje hrani. Centar mog intersovanja je porodica. Nju podržavaju vera i tradicija u mojim zapletima. Običaji. Onda umem da se okrenem nekoj važnoj, a nepravedno optuženoj, ili zaboravljenoj, istorijskoj ličnosti (Đorđu Karađorđeviću, Prokletoj Jerini, Đurđu Brankoviću…). Deset godina kontinuirano izdajem roman za romanom. Bilo je tu i klecanja, i posrtanja i padanja, ali i ustajanja, nastavljanja, otresanja prašine sa kolena. Pisanje je življenje, a život ima mnogo krivina i okuka, zar ne? 😉
Nemam nikakva očekivanja. Ne molim. Od ovog posla ne zavisim. U rangu opsesivnog hobija mi je. Ne tražim pomoć, osim od svojih najrođenijih. Njima posvetu pišem zlatnim slovima jer kroz sve prolaze zajedno sa mnom i ne žale se, nikada!
Moj rad je usredsređen na konačni proizvod – roman. Najduže sam se bavila prvim romanom ,,Opet sam te sanjao’’. Kretala sam od početka. Nisam znala ništa o izdavaštvu, a i pisanju sam se okrenula intuitivno, iskonski. Mislim da sam svom prvencu u tom trenutku dala sve što sam imala. To je kao kada pravite voćnu salatu pa stavite sve sezonsko voće. Oni koji su ga pročitali počeli su da iščekuju moje naredne romane, a neki i danas uporno tvrde da je on ono najbolje što sam stvorila.
Najveći je strah dok pišete prvi roman da on nikada neće ugledati svetlo dana. Pitate se radite li nešto bez cilja i smisla. Obratite se najbliskijim ljudima da pročitaju ono što ste ispričali. Oni vas vole, pa vole i ono što ste im pokazali. I dalje sumnjate. Možda više nego ikada. Zato lutate. Istražujete. Prikupljate informacije. Gledate šta i kako drugi rade. Počnete da tragate za izdavačem. Nađete nekoliko. Pošaljete im rukopis. Onda čekate, ne spavate, molite se. Neki vam se jave, neki ne. Shvatate da je i tu potrebna preporuka, kao i svuda. Retko se nekome ko je NN lice vrata otvore na prvo kucanje.
A onda slede radost i iščekivanje da knjiga dođe u vaše ruke. Lebdite, ne hodate. Sanjate svoj san. Budni. I mašinerija tada bude pokrenuta. Ako vrtite pedale, nastavićete dalje. Ako ih ne vrtite, sve staje i kroz neko kratko vreme vas već nema. Nisam to znala. Naučila sam. S vremenom. Ali ja sam intuitivno naslućivala pravila igre koju sam zaigrala. I okretala sam pedale besomučno. Još uvek to činim. I neću da siđem sa bicikla. Ovo je moja vožnja. Uživam u njoj. Poštujem saobraćajne propise. Nikoga ne diram i ne ugrožavam. Ne presecam mu put. Ne jurim da ga prestignem. Vozim svoju trku. Lepo mi je. Pustite me da tako i ostane.
Zato sam u stalnom radnom procesu. Pitanje je samo u kojoj sam fazi u kom trenutku.
Tragam za temom. Razmatram je. Istražujem. Pravim koncept. Pišem priču u mislima. Ponekad je i sanjam. A onda sednem i otkucam prvi redak. I priča poteče. Nekad curka, nekad teče, nekad plavi stranice, ali žedna nisam.
Radim sa decom, s mladima. Znam ih u dušu. Volim rad u učionici. (Ono izvan nje i ne volim baš…) S vremenom postaneš dobar psiholog jer to posao nastavnika traži. Mogla bih da radim kao profajler posle ovoliko godina. Zato se okrećem i pisanju za decu. Kažu ne treba pisati za tinejdžere, ne čitaju. A možda nemaju knjiga koje bi im bile bliske da bi ih čitali. Možda pisci više pišu za sebe i svoje sećanje na detinjstvo koje je jako različito od ovog novog vremena. Možda pišu da bi se svideli mamama i tatama, ali to nema mnogo veze sa našim podmlatkom. Možda pišu za urednike i komisije koje dodeljuju nagrade, ali malo njih ima svakog radnog dana u svom vidokrugu ovu decu koja instpirišu, kao ja. Malo autora piše samo za njih. Mlade. A zapravo njihove čitaoce! Ja baš to želim, ja baš to hoću. Ne razmišljam o tiražima i zaradi. Razmišljam o njihovim komentarima kada knjigu pročitaju. Deca ne greše. Oni tačno znaju šta ih se sviđa, a šta ne. I zašto.
A mog ,,Anđela s jednim krilom’’ čitaju. Nadam se da će tako biti i sa ovim novim koji uskoro izlazi pod naslovom ,,Nije mi ovo trebalo’’.
I tako, imam svoj ritam, svoju publiku, malo sam promešala karte pa sam je eto, malo i podmladila. Radujem se što se krug čitalaca širi, što su komentari afirmativni i podsticajni. To je moje pogonsko gorivo. Samo to se računa.
Zato sedim i vredno kuckam. Pevušim, maštam i osmehujem se, a moj osmeh se lepi za svaku napisanu stranicu. Biće ih joj mnogo. Obećavam!
