KADA SE BLISKOST NE PREPORUČUJE
S pravom kažem da u Ulici ratnika 31 stanuju šampioni u grljenju.
Zagrljaji nas čuvaju i brane kao neprobojni štit. Kumuliraju se, talože kao krečnjak u sedimentnim stenama. Plamen ljubavi ih kali u mermerno tvrde uspomene i draga sećanja…
Nema ničeg lepšeg od toga kada vas vaši mališani ručicama obujme oko vrata dok ih nosite ulicom i nosom ih češkate po vratu i mirišljavoj kosici… Još je slađe kada se sklupčaju u vašem naručju i spavaju prebacivši ruku preko vaših grudi kao da vas zaklanjaju od svake pretnje ili zla…
Kada su dečaci prohodali, najleše sate smo proveli na patosu, puzeći, igrajući se, kotrljajući se, grleći se…
Dete se vaspitava ne samo deljenjem i ponavljanjem saveta koje smo i sami u mladosti slušali, već i kada vam se otkucaju srca izmešaju, prepoznaju, usklade, pa zvuče kao švajcarski sat koji besprekorno radi i cakće tik-tak-tik-tak…
Roditelj nikada ne odlazi iz doma, on samo hoda ukrug da bi se u njega što pre vratio. Svako novo širenje ruku na vratima sobe u vrtiću, hodniku škole, stana, sportske sale, i stiskanje u naručje najvoljenijuih bića na palneti, priča je o tome da se mi zapravo nikada ne rastajemo, već se samo iznova i iznova sastajemo…
Pamtim da nisam uspevala da vežem ili razvežem pertle jer bi mi se dečaci obisnuli o vrat, snažno me grleći svojim ručicama. Zagrljajem smo se svakodnevno ispraćali i dočekivali. Oni su bili i ostali poema naših duša.
Nastavili smo da ih delimo i razmenjujemo i kada su momci dobrano prerasli i supruga i mene. Postali su ritual. Najlepši trenuci u danu. Uz tapšanje po leđima ili ne, blago podizanje sa zemlje i kratak trenutak lebdenja u vazduhu u rukama svog čeda.
,,Kada pre porastoše?! Za mene su još uvek samo veliki dečaci!…’’, s pomešanim osećanjima zatečenosti, ljubavi, nežnosti, gledam te jablane, srećna što još uvek uspevam da ukradem trenutke bliskosti i nežnosti na koje obično frkću i izbegavaju ih.
Zagrljaji su znak podrške. Brige. Poštovanja. Ljubavi. Nežnosti…
Ništa bolje ne pokazuje našu snagu i slogu…
Deluju isceliteljski kada svi medikamenti zakažu.
I utešiteljski kada nam se na glavu sruči čitav svet.
Postoje i oni slavljenički. Samo su, nažalost, sve ređi! I oni koji iskazuju ponos, podršku, podsticaj.
Najradije pamtim one u osam ruku. Kada smo bili mitsko biće sa četiri glave združeno zagrljajem koji pronosi priču o jedinstvu, zajedništvu, porodici…
A onda je korona prekoračila prvo kontinente, pa granicu naše zemlje, pa grada, pa naše ulice, zapretivši da se došunja i pokuca i na naša vrata.
Rešili smo da joj ne otvaramo.
Prestali smo da se grlimo.
Bolno je instinktivno širenje ruku koje mora da ostane jalovo. Spuštamo ih kao slomljena krila iz straha da jedni drugima ne naudimo.
Bez grljenje, ljubljena, svakog dodira, gledamo se tužni i nemoćni.
Taj nevidljivi neprijatelj udario je u najvrednije što imamo.
Distanca je postala nejveća žrtva koju iz ljubavi moramo da podnesemo.
Dugo će trajati dok se ponovo ne opustimo i počnemo da se jedni drugima mic po mic primičemo.
Plašeći se same sebe, ljubim ih po ramenu, temenu, kosi… Molim Boga da nas čuva i da ova velika žrtva bude opravdana, a da muka koja je ceo svet snašla što pre prođe!
Ruke će nam ponovo olistati onog trenutka kada ih slobodno budemo pružili jedni prema drugima i zagrlimo se bez zadrške i straha!
