Prikaz romana

Čvrsti bedemi romana ,,Đurđevim stopama”

Autor je uvek počastvovan kada se pojavi prikaz njegovog romana. Kada ga napišu dve dame u četiri ruke, poslastica je duplo slađa, a užitak dvostruko veći.

Evo šta su o romanu ,,Đurđevim stopama’’ rekle Marijana Mihailović i Slađana Rupar:

Tri tačke i tri duži stvaraju trougao. Sile trougla u fizici, mehanici, statici, pretvaraju ga u neuništiv, kompaktnan i najstabilniji geometrijski oblik. Metaforično, roman Ljiljane Šarac “Đurđevim stopama” jeste jedan takav trougao sila, gde jednu tačku predstavlja despot Đurađ Branković, drugu, mlada junakinja romana, Ksenija Branković i treću, koja ih spaja, predstavlja Ljiljana Šarac. Oni su junaci koji čuvaju bedem ove priče, kao što su srednjovekovni junaci čuvali bedeme svojih gradova, utvrđenja.

Još jednom je Ljiljana Šarac romanom “Đurđevim stopama” zavrtela točak istorije, lancem čije karike ponekad pucaju, obnavljaju se krvavo, bolno. Hrabro se tradicijom spajaju iznova. Ljiljana nam poručuje, između ostalog, da lanac nikada ne ostavljamo iskidan, da ga spremno i sa ljubavlju popravljamo, jer tradicija je bogatstvo koje čuvamo i branimo. I to spada u našu dužnost.

 ∞

Roman “Đurđevim stopama” uporedo prati dve priče, dva glavna lika, despota Đurđa Brankovića i mladu fotografkinju Kseniju Branković,  dva vremena, vreme srednjovekovne Srbije, tačnije 15. vek i današnje vreme. Ljiljana Šarac je poput precizne pletenice uplela ova dva lika, ove dve priče, njenom tačkom, njenom rukom ih vezala. Zato je ona kao pisac uporišna tačka. Bez Ljiljane ne bi postojao ovaj trougao sila koje čvrsto drže roman.

JEDNA TAJNA, JEDAN SVITAK … povezuje dva glavna lika Đurđa i Kseniju, i nemoguće ih je odvojiti. Ljiljana Šarac je svojom šetnjom po epici i lirici, vezala i uplela, njihove priče, spojila puteve, preklopila stopu preko stope. Neobično slična dva lika koji žive u svojim vremskim razdobljima, srednji vek i savremeno doba stapaju u jedno vremensko razdoblje. Ako bismo bili potpuno iskreni, i nema neke razlike između srednjeg veka i savremenog doba. Suština je ista, borba za vlast i novac i moć.
Neću vam previše otkriti ako vam kažem da roman počinje mrakom tamnice gde je zatočen Đurađ Branković. Ljiljana Šarac je ovoga puta imala težak, pretežak zadatak koji je maestralno ispunila svojim, prvenstveno, detaljnim istraživačkim radom. Svi znamo koliko je takva građa bitna za verodostojnost bilo kog teksta, pesme, pripovetke, romana. U radnju romana smestila je istoriju Srbije za vreme vladavine despota Đurđa Brankovića i to možemo naći u knjigama. Ono što ne možemo naći je Đuđev unutrašnji monolog. Zamisao da se deo romana posvećen Đurđu napiše kao vrsta monologa ili bolje reći neke vrste memoara despota Đurđa daje velikom broju istorijskih činjenica životnost, čitljiivost te one postaju lake za pamćenje i razumevanje. Ovakvom naracijom i stilom Ljiljana Šarac je  stvorila istoriijsko –  avanturističko delo sa elementima ljubavne priče. Osvrće se Ljiljana i na moderni film ,,Otimači izgubljenog kovčega”, ,,Igra prestola”, ,,Hari Poter”. Portretiše despota kao Gandalfa ili ga upoređuje sa lisicom jer lukavstvo mu je više puta bilo od koristi u diplomatiji.

Nasuprot Đurđu, mlada Ksenija Branković, živi u savremenom dobu ali i ona se praktično bori sa nekim svojim demonima koji joj ne daju da se oslobodi. I ako kažemo da je Đurađ Branković u tamnici, za Kseniju možemo reći da je u nekoj vrsti kaveza koji je sama oko sebe stvorila. Ona je nesigurna mlada devojka, sklona samosažaljevanju, puna krivice, inata, pritajenog besa i upornosti, koju je život naučio na oprez, počevši od izbora zanimanja, majčinog šamara, smrti voljenog oca do nipodištavanja njenog rada od strane sopstvenog životnog partnera.

Ali … da li je to stvarno tako? Ja smatram da čovek kao što je despot Đurađ nikako ne može zaista biti zatvoren, utamničen. Ljiljana prenosi njegov monolog i mi prosto vidimo koliko je ta tamnica samo fizičke prirode. Rekla bih da i on oko sebe ima kavez. Razlika između tamnice i kaveza je ogromna. Svetlo je osnovno što ih čini različitim. Dok ima svetla ima i nade koja poslednja gasne.

Đurađ, utamničen, svoj život smatra ispunjenim i završenim. Našao se usred najstrašnije životne bitke, u jednom psihološkom ratu, najstrašnijem obliku rata. Tamnica za njega ne znači zatočeništvo, zato on gradi mentalni kavez u kome se miri sa smrću. Mirenjem sa sopstvenom smrtnosti, suočavanjem sa njom i odsustvo straha od nje, u čoveku na kraju probudi duševni mir. U tom trenutku kad postaješ svestan da odlaziš ti više ne praviš kompromise. Tako pomiren, Đurađ se priseća detinjstva, mladosti, ponekad mladalačke naivnosti. Uči da plače sećajući se  svake igre sa braćom, svakog majčinog poljupca, njenog mirisa, očevih saveta i čvrste ruke, prvih bitaka, zatim sve težih osvajanja, ženidbe sa Irinom i njegovog odnosa sa njom, punog poverenja i uzajamnog poštovanja, njene mudrosti i ljubavi prema svojoj deci. Oseća i teret i krivicu i kajanje što je neretko iz političkih razloga, iz nemoći, pravio greške koje su koštale njegove sinove očinjeg vida, a ćerke slobode izbora bračnog partnera. Pronalazi se u Sizifu, jer u životu je sizifovski gradio i padao, borio se, pobeđivao, bio pobeđen. Gradacijom Đurđevih osećanja i reči stižemo i do kulminacije njegovih sećanja. To je, naravno, gradnja Smedereva, kao sopstvenog spomenika jer kako je sam izjavio, njemu drugačiji spomenik i nije potreban.
∞
Obično, tokom čitanja nekog romana čujem muziku, pa ga uporedim ga sa njom. Ovoga puta muzika je izostala. Čula sam udarce gvožđe o gvožđe, zvuk kada sečivo probija meso i kida tkivo, vapaj kostiju koje se lome. Slušala sam žuborenje vode koja se sliva niz zidove tamnica, tajnih hodnika, jauke, plač i lelek, zvuk roga koji poziva na juriš, topot konjskih kopita, zloslutni muk poraza ili pokliče pobede, čujem i Dunav kao konstantu i udarce čekića i nakovanja, potmulu tutnjavu kamenja koje se ruši i ponovo spaja u gradove i tvrđave. To sam čula. Videla sam memlu, videla sam bol zbog bezizlaza i strepnje, videla sam žrtvu i brigu za porodicu, za sopstveni narod.
∞

Poslednja ali glavna, uporišna tačka našeg trougla sila je svakako sam pisac, Ljiljana Šarac koja je ovaj roman prela, heklala, vezivala čvorove, uplitala i rasplitala gvozdene niti srednjeg veka i isheklala jedan raskošni, životni, moderni odevni predmet.

Ova knjiga nije samo Ljiljanina kruna, ona je i svojevrsni vodič kroz istoriju i tradiciju srpskog naroda, ideja kako da bude lepše i bolje, ideja koja vodi ka prosperitetu ove napaćene zemlje i naroda koji je uvek balansirao na oštrici mača. Ljiljana kroz lik svoje Ksenije sa entuzijazmom kojim odlikuje celo njeno biće i genetski sklop, šalje svima poziv u pomoć, poziva na akciju. Za one koji su ovaj roman pročitali ideja će biti jasna, za one koji nisu, šaljem poruku: pročitajte roman i shvatićete i ideju i poziv, ali i činjenicu zašto je Ljiljana Šarac, vrlo mudro, naslovila svoj roman baš ovim naslovom.

Svako od nas hoda stopama svojih predaka. Hodao je i Đurađ, nastavila je Ksenija, prateći tajnu svitka, nastavlja i Ljiljana gradeći svoje lično ,,Smederevo”, u obliku ovog romana, kao utvrđenje i posvetu gradu u kom je rođena.
∞
I na kraju mogu samo da parafraziram Jesenjina: ko smo i šta smo? Da li smo samo sanjari, čiji pogledi gasnu u magli i memli ili smo borci i ktitori? Da li živimo usput kao da sanjamo, kao većina ljudi u ovoj zemlji? Da li je potreba za vlašću, moći, ratovima, osvajanjima vredna  bespotrebnosti izgubljenih ljudskih života? Ovo pitanje neprestano bi trebalo postavljati sebi isto kao što se pitao i sam Đurađ u svojim mislima.

Odgovor potražite u svojim srcima ali i u ovom romanu, jer on jeste odgovor na sva Jesenjinova pitanja. Ljiljana Šarac je ovim ozbiljnim poduhvatom za pisca odgovorila na sva ova pitanja. Naše je da je čujemo, ne samo da čitamo, ne samo da slušamo, nego da aktivno učestvujemo, da se nađemo u tom ogromnom bojnom polju zvanom srednji vek i u psihološkim stanjima ljudi koje je on ostavio za sobom.

,,Rešio sam da okupim svoju decu. …Sve ću im reći. Da sam beskrajno ponosan na njih. Koliko ih volim Da se drže zajedno ubuduće jer dolaze smutna vremena. Preneću im poruku koju nam je svima baba Mara ostavila u amanet. SAMO ŽIVOT NEMA CENU.  Moram da ih upozorim da se čuvaju. Život je samo jedan. Nisam dovoljno ponavljao da moraju da se vole i poštuju. ispomažu. Ali sada ću im govoriti. Svakodnevno. Dokle god sam živ.” Citat, strana 304.

Ima li jasnije, plemenitije, mudrije poruke da je porodica jedna i jedina i da je samo ona vredna života?! Citata, mudrosti, poruka ovaj roman sadrži bezbroj. Jedan ceo osvrt bi se mogao posvetiti samo njima, mislim da bih sama prepisala skoro celu knjigu, svih njenih 316 strana.
∞
Ako ovim romanom krunišemo Ljiljanu Šarac, moramo znati i to da se krune i dobijaju i gube. Postoje i krune nad krunama i ne sumnjam da će borac kao Ljiljana Šarac stvarati svoje krune i nadalje. Oni koji koji vole Ljiljanine romane postaće ,,čekalice”, i setiće se one narodne mudrosti koja je spasila despota Đurđa Brankovića (iako po prirodi nije bio strpljiv čovek): STRPLJV – SPAŠEN!
I zapamtimo:
,,Tradicija je lepota koju čuvamo, a ne lanac za okivanje.” (Ezra Praud)

Marijana Mihailović

,,Durđevim stopama’’ iz ugla Slađane Rupar

S obzirom da sam pročitala sve romane Ljiljane Šarac, čitanju ovoga sam se unaprijed radovala. Tome je dodatno doprinijeo dogovor Marijane i mene za čitanje u paru. Pratile smo se i komentarisale, uživajući u paraleli između nosioca radnje, koje dijeli šest vijekova.
Veoma detaljno potkovana istorijskim činjenicama, izučavajući lik i djelo Đurđa Brankovića, Ljiljana je romansiranjem njegovog života, oživjela i njegovu emocionalnu, duševnu i duhovnu stranu ličnosti. Od jednog despota, stvorila je emotivnog čovjeka, koji voli, pati, traži savjete od bližnjih i nalazi utjehu u molitvi. S druge strane je fotograf Ksenija Branković, djevojka iz savremenog doba. Ona, devet godina čeka momenat da je momak zaprosi, da joj na kraju, kada joj se to desi, bude svejedno i odbija. Jedan notesić, koji nalazi sakriven u stvarima pokojnog oca, mijenja joj život i vraća u priču šest vijekova staru.
Ovo je još jedan Ljiljanin roman u kome ona dovodi u vezu prošlost, najčešće srpske vladare, sa sadašnjim vremenom, gdje uzburkava živote običnih ljudi. Tako je ovaj roman podijelila na šezdeset poglavlja. Trideset je posvetila despotu Đurđu, isto toliko Kseniji i sadašnjem vremenu. Svako poglavlje je naslovila nekom narodnom poslovicom, koja se ogledala u tekstu. Zbog presjeka u radnji, prelaskom iz jednog vremena u drugo, koje je pisac odlično odradio, roman se teško ispušta iz ruku.
U ovom romanu Đurađ Branković je nestašno dijete, privržen sin, odan muž, brižan otac i odgovoran vladar. Njegov nomadski život (kažem nomadski jer je malo vremena provodio na jednom mjestu), učinio ga je, s jedne strane čvršćim, a s druge strane emotivnim i ranjivim, jer je bio željan svoje porodice, od koje je često bio razdvojen. Cijenio je mišljenje svoje make Mare Lazarević, koja je znala da mu da veoma korisne, mudre i taktički ispravne savjete. Slično je imao i u svojoj ženi Irini Kantakuzin.
Priča o Đurđu teče u prvom licu. On nam iz tamnice, preispitujući svoje postupke, priča o svom životu, bitkama, sukobu sa ujakom Stefanom Lazarevićem, dobrim i lošim odlukama… U toj tamničkoj samoći, koja ga je zadesila kao starca, veoma je samokritičan, ali duhom jak i pribran, te u svrhu očuvanja svoje porodice i grada Smedereva, koji i danas stoji kao njegov spomenik, povlači ispravne poteze.
Priča o Kseniji teče u trećem licu. Rez koji je napravila sa svojih trideset i pet godina je otkrovenje za nju. Posvećenost istraživanju na koje je naveo očev notesić vratiće joj živost. Ona pokušava da složi davno razbacane kockice. U tome će i uspjeti.
,,Za sve smo sami i zaslužni i krivi.” (citat, strana 305)
Ne treba odgovornost prebacivati na druge. Dogod to radimo, nećemo biti spremni da život uzmemo u vlastite ruke. Bauljaćemo u mraku, pitajući se čime smo zaslužili patnju i zlu sreću, ne videći da smo sami dunuli u sveću!“
Slađana Rupar