NOVI POČETAK
Izborila sam se prethodne godine za novi početak! Oprostila se sa starom izdavačkom kućom, dobila novu o kojoj sam celog života maštala, jer Laguna je pravi izdavački Mont Everest.
Za mene je bila želja koju sam pomislila za Bogojavljanje!
To su zlatna vrata koja vode u spisateljski raj. I opet kažemi potcrtavam – za mene.
Oni koji misle drugačije, ili već imaju svoj, ili nek nastave da ga traže!
Svaki korak na putu ka sedmom romanu imao je dublji značaj. Jer on je štih od koga sve zavisi. Sa njim se igra na sve ili ništa. Ne krećem od nule, ali krećem od nekog novog početka.
Znate onu: Ili pukovnik, ili pokojnik…
Ja verujem u svoje novo spisateljsko čedo. Verujem i u temu koju sam odabrala. Čitalačka publika je već počela da me prepoznaje kao autorku istorijskih romana, pa sam se potrudila da ih ni ovoga puta ne izneverim.
Za novi početak bila su mi potrebna suprotstavljena mišljenja. Snažne emocije. Simpatije i antipatije. Sučeljavanje stavova. Dizanje prašine. Privlačenje i skretanje pažnje. (Vrlo svesno i dobrovoljno!)
Ko je za to bolji od Đurđa Brankovića? (Možda samo njegov otac Vuk, ali Đurađ mi je bliskiji, njega vezujem za Smederevo, Vuka za Kosovo).
U jednom intervjuu sam skoro rekla – gde će kruška, nego ispod kruške.
O čemu će jedna Smederevka (iako živi preko 30 godina u Beogradu) da piše, ako ne o svom kraju, poslednjoj srpskoj srednjovekovnoj prestonici – Smederevu i njegovim despotima.
Svoj omaž i doprinos demistifikaciji i stvaranju antiheroine – dala sam u prvencu ,,Opat sam te sanjao” kada sam argumentovano branila despotovu suprugu – Irinu Kantakuzin Braković, koju su u narodu nepravedno zvali Prokleta Jerina.
Sada je došlo vreme da stvorim odraz u ogledalo, okrenem novčić na drugu stranu, i pozabavim se Đurđem Smederevcem.
Priča mi je bila nadohvat ruke. Materijal gotovo prikupljen, istraživanje je moglo da započne i razjasni pitanja i nedoumice koji su me još mučili. To je bilo svojevrsna duhovna poslastica.
Dugo sam se premišljala oko naslova romana.
S obzirom da je istorijski deo koji prati despota Đurđa dat u prvom licu u vidu ispovesti, neko je u sadašnjosti morao da se zainteresuje za njegovu sudbinu i počene da istražuje ko je zapravo bio Đurađ, i da otkloni, ako se može, svu omrazu i negativne insinuacije kada su i njegovo ime, i njegovo prezime u pitanju. Ta uloga je poverena Kseniji koja se igrom slučaja (ili ne) preziva Branković.
Ona kreće za Đurđem i njegovom životnom pričom.
Otuda se rodila zamisao da roman nosi naslov ,,Đurđevim stopama”. Jasan je, precizan, lako se pamti, precizno upućuje na temu, mami onog ko voli istorijske teme i nacionalnu istoriju…
Moja prijateljica, dr Slavica Ranković, recenzentkinja romana ,,Opet sam te sanjao” i autorka teksta za blurb na koricana romana koji čekamo (pa da krenemo za despotovim stopama) je o njemu rekla:
,,Kroz živopisnu tapiseriju svog najnovijeg romana, čarobnim potezima umešne tkalje istorijskog i savremenog, Ljiljana Šarac prepliće dve naizgled nespojive pripovedne niti: o tragično neshvaćenom srpskom despotu Đurđu Brankoviću koji, utamničen pred sam kraj života, svodi račune sa samim sobom, i mladoj Beograđanki Kseniji kojoj opsesija misterijom nestalog srebrnog sarkofaga pomaže da prebrodi dvostruki gubitak i pronađe svoj tračak svetlosti i nade na kraju tamnog tunela.
Prateći trag Đurđevih stopa, ova, u isti mah dinamična i kontemplativna povest, vodi čitaoca na uzbudljivo putovanje kroz različita vremena i prostore: od krvavih razbojišta i dinastičkih borbi srpskog srednjeg veka do intriga, spletki i supresije informacija bivše SFRJ; od memle kamena i bede tamnica do sjaja prepunih riznica i mekog dodira svile; od drevne, čvornovate kruške u Drenici na Kosovu do sočnih limunova sa obala Jadrana i uskih, suncem okupanih uličica Dubrovnika; od raskoši i zamki Carigrada do skromne, zaboravljene crkvice na Starom smederevskom groblju i tajne u njoj pohranjene.”
Tako smo urednica Dubravka i ja ,,skockale” rukopis i sve natpise za njega vezane, i lopticu prosledile u dvorište tehničkih saradnika i urednika koji su zaduženi za dizajn korica.
Nije nam se žurilo. Poenta je bila da se nađe najbolje i najadekvatnije rešenje koje će se nasloniti na sadržaj, ili ga čak i nadići. Jer korice imaju onaj ,,halo-efekat”. Ili će vas privući, zainteresovati, ,,pozvati”, ili će vam pogled samo preleteti preko njih i zaustaviti se na nekim drugim – autentičnijim, zanimljivijim, primamljivijim…
S druge strane, dizajner je imao još jedan zadatak. Trebalo je da meni, kao novoj Laguninoj autorki, stvori nov, autentičan, a za naredne projekte prepoznatljiv, identitet. (Osećam se pomalo kao Born u onom čuvenom filmu!).
Čekala sam, grickajući nokte. Ponekad sam verovala u čuda, a u trenuciam malodušnosti nisam se nadala ničemu posebnom.
Kada mi je urednica Dubravka poslala rasklop korica (koji je na vrhu ovog teksta), meni su grunule suze. Ne figurativno, nego onako stvarno, odistinski. Bila sam ganuta, oduševljena, raznežena. Zato što je sve odjednom postalo izvesno, stvarno, opipljivo. Zato što sam shvatila da sam na korak do ostvarenja svog najvećeg sna. Životnog! (Kada je pisanje u pitanju. Inače su moji sinovi ostvarenej svih mojih snova i želja.) I zato što su mi se mnogo, mnogo dopale.
One vizuelno pričaju priču koju sam ja istkala rečima.
Kompatibilne su sa sadržajem, svedene, slikovite, stilizovane, višeznačne, simbolične, dopadljive… MOJE!!!
Na njima je sve s merom. Utemeljeno na radnji romana.
Otkriveno je tek onoliko da zagolica maštu.
Moja urednica mi je tom prilikom napisala: ,,Navijala sam za ovo rešenje jer je upravo ova crkva na Starom smederevskom groblju upečatljiva u samom romanu, tu se nekako sve završava, a dopada mi se i okvir koji je fina stilizacija vinove loze i sjajna asocijacija na Smederevo.”
Radost sam podelila sa sinovima koji znaju koliko mi je do ovog romana stalo i koliko se dajem da sve dobro prođe. Mlađi se usredsredio na idejno rešenje, pogledao me je razdragano i rekao samo: ,,Prejake su!” Meni je to bilo dovoljno! Samo mi je potvrdio ono što sam već znala – da je to to!
Sjajne su bile reakcije i čitateljki kada sam ih postavila na Fesbuku i Instagramu. Moja divna Jasmina iz Mladanovca je napisala: ,,To je ta mera koju ima tvoj sti pisanja. Ima ukrase, ali drevne, ima boje, ali svedene. Ne asocira na komercijalnu knjigu, ali ima dinamiku. Ove korice je pravila osoba koja je čitala tvoj roman.”
Malo je reći da sam presrećna zbog ovih prvih pozitivnih reakcija, jer zaista verujem da se po jutru dan poznaje.
Svi smo združeno dali sve od sebe da Đurđu otvorimo na dostojan i dostojanstven vrata u naš svet. On sma po sebi zaslužuje da krenemo njegovim stopama i sagledamo ga iz jednog novog, nesvakodašnjeg ugla (zasnovanog na istorijskim činjencama koje sam ja inkorporirala u fiktivnu priču).
Vreme je za nove početke.
Kako na Laguninom sajtu stoji da će izaći u martu, ja u tome vidim još jednu divnu simboliku.
Roman će biti rođen nekako s proleća, kada se sve budi, buja, oživljava, raste! To samo po sebi nagoveštava i najavljuje trajanje i dugovečnost.
Od svojih predivnih čitalca očekujem podršku i iskreno mišljenje. Jedva čekam da čujem prve utiske.
Poruke, recenzije, preporuke, za autora su najslađi i najlepši deo stvaralačkog procesa.
Verujem u nov početak i Đurđa koji mi ga je omogućio.
Sačekaćemo još malo, a onda poći Đurđevim stopama!