Decembar ’23.

Kraj stare i početak Nove godine

Svaki kraj godine donosi sumiranje rezultata i upoređivanje spiska onog šta smo planirali, s onim što smo ostvarili u njoj.

Za mene je 2023. na spisateljskom planu bila godina puna izazova. Laguna je objavila moj prvi tinejdž roman. I pored već dosta stečenog iskustva na književnom polju, za mene je to bilo sasvim novo iskustvo. Trebalo je brzo savladati nova pravila igre i uključiti se aktivno u nju. Trebalo je da se približim novoj, mlađoj publici, da im prezentujem da imam nešto za njih, i da otkrijem da li sam dobro skrojila priču koju sam im posvetila.

Prijatno me je iznenadilo što su roman ,,Anđeo s jednim krilom’’ zapravo prvo prigrlili odrasli. Shvatila sam, nakon što su ga oni pročitali i javili mi utiske, da nam svima treba nežnosti, ljubavi, vere da stvari mogu da budu bolje, čak i kada ostanemo bez jednog krila… Moji čitaoci, koje sam tokom godina rada stekla, prepoznali su poptencijal ove priče. Čak su je nazvali psihološkim porodičnim romanom, šireći tako krug onih koji mogu da mu se okrenu i posvete. On nije ostavio ravnodušnim ni stare, ni mlade! Snažna osećanja u knjizi kao u ogledalu bude snažna osećanja u čitaocima. Kao na vrtešci, u ovoj knjizi, smenjuju se suze i smeh, tuga i nada… Na radost svih kraj donosi sunce i naša duša pronalazi na koncu konca mir.

Pisac sam koji svojom vedrom prirodom, pozitivnim stavovima, snažnim, borbenim duhom, teži lepoti i dobroti, razgoneći oko sebe mrak i pesimizam, i u životu i u knjigama koje pišem. Tako moja publika zna šta može da očekuje od Ljiljane Šarac i na taj renome sam preponosna. Zato mi bezrezervno poklanjaju svoje poverenje, a ja obećavam da ga nikada neću izneveriti! Od mene će dolaziti samo uzbudljive, pažnje vredne, priče sa smislenim završetkom.

Ova ’23. bila je godina kada sam morala da se odreknem nekih stvari i planova, da bih ostvarila druge. Da li mi je bilo lako da to učinim? Ne. Nije! Ali da li je vredelo? Jeste! Pokrenulo me je s mrtve tačke i otvorilo širom vrata za Novu 2024. godinu.

Ne umem da sedim skrštenih ruku i čekam da se stvari dese. To nije u mojoj prirodi. Ja ću kopati, burgijati, probati, pitati, istraživati, čeprkati, zapitkivati, obilaziti kao maca oko slaninice, dok se projekat ne ikristališe, a plan ne dobije čvrste temelje i realne osnove. Da nije tako, mislim da ne bi sada bilo ni mojih 9 romana = 1 dečji + 8 za odrasle.

Napisala sam novi novcijati za decu i videću šta urednik za njega kaže i kakve su nam projekcije za narednu godinu. Nadam se da će se ,,Anđelu s jednim krilom’’ pridružiti još jedan, pažnje vredan, dečji roman!…

Ono što me je mnogo i dugo peklo jeste pasiva u koju je otišlo 6 mojih prethodnih romana. Nema više Evro Booka, pa nema više ni njih. Kakva je to tuga! Kakav je to gubitak za mene. Morala sam da stanem i počnem sve ispočetka baš kada se stvar pokrenula i zahuktala. U Laguni sam bila nova. Morala sam da postanem deo njihove priče, a za to je bilo potrebno vreme i novi rukopisi. Sada, posle ,,Đurđevim stopama’’, ,,Dok svetac bdi’’, ,,Anđeo s jednim krilom’’ mogu da kažem da sam u Laguni svoj na svome. Tako se osećam, tako me u njoj prihvataju. Otuda su se stekli uslovi za reizdanje nekog od 6 mojih romana iz prethodne izdavačke kuće. Nije bilo lako odlučiti se za jedan. Koji izabrati? Kako doneti odluku, a da ne pogrešim? Hoće li se moja očekivanja ostavriti da on doživi renesansu? Šta me čeka u 2024?

Imam mnogo više pitanja, nego odgovora. Mislim da će mi ih doneti nastupajuća godina. Moje je samo da se nadam i radujem sveemu što dolazi, što od srca činim!

Važno je da imam ko će me u tome podržavati. Porodica čvrsto stoji uz mene. Ukućani i rodbina su sada već navikli da prate šta radim, da osluškuju reakcije čitalaca i da mi ih prenose, da pomažu na najrazličitije načine… Nekada me voze na promocije, prihvataju pakete poručenih knjiga, fotografišu me, slušaju kada razmaštavam novi zaplet, teše me kada nije sve baš onako kako sam zamislila… Divno je kada imaš s kim da podeliš misli, planove, ideje, radost, vezane za ono do čega ti je stalo.

Škola je moj posao.

Pisanje je moja nasušna potreba.

Od profesure živim.

Za pisanje žiivm.

Odluka da pišem promenila mi je život! Naučila me je da drugačije gledam na okruženje, prošlost, budućnost. Za mene je pisanje balska haljina pred prijateljima i oklop pred onima koji to nisu. Pisanje mi je dalo neku vrstu imuniteta pred sitničarenjem ljudi koji hoće da budu gospodari tuđih života, pa i mog. Pisanje mi je pokazalo ko sam, kakva sam i šta sve mogu. Pisanje me je osnažilo. Ojačalo mi je kičmu. Razvezalo mi um, jezik i perio. Pisanje me je izdiglo iz proseka, nateralo me da pogledam u ogledalo i budem zadovoljna sobom, uz imperativ da nastojim da uvek budem još malo bolja. Nateralo me je da ispravim leđa. Isteralo me je iz busije i izvelo iz kuće. Podstaklo me je da se sređujem i gradim svoj imidž. Uvelo u svet zanimljivih osobenih stvaralaca. Donelo mi je velika prijateljstva, pokazalo da nisu svi pisci za sve pisce otovoreni i raspoloženi, oduzeo mi neka poznanstva koja mi je donelo, kao opomenu da ciljevi u svetu kreativnosti mogu biti različiti, kao i načini njihovog ostvarivanja. O, šta sam sve videla, čula, doživela, pa to je već ceo jedan roman. Videla sam kako ljudi ne prezaju ni pred čim, maske su pucale i padale na moje oči… Nisam ostajala neosetljiva i neokrnjena. Neki raskoli su me boleli, neki zbunjivali, a neki ljutili. Iz svega sam izlazila snažnija, mudrija, prekaljenija. Na jednoj strani sam gubila, na drugoj dobijala, a sada znam da sam odlascima nekih ljudi iz mog života dobijala, dakle, dobijala sam na obe strane, samo tada nisam bila odmah svesna. A sada? Sada čvrsto stojim sa obe noge na zemlji. Naučila sam, savladala sam i isprobala pravila igre. Mislim da sada drugi pomalo bacaju pogled u moje dvorište i informišu se o istim tim pravilima… Taj put spisateljskog sazrevanja i kada je kreativnost u pitanju, ali i kada je socijalizacija i prihvatanje u umetničkim krugovima u pitanju, mora svako da prođe. Nema više magle u mom vidokrugu. Pogled mi puca do horizonta. Imam snage, želje, volje, da radim još više, da širim priču i usavršavam način njenog stvaranja i prezentacije.

Ideje me ne napuštaju. Zdravlje me još služi, pu-pu-pu, da ne čuje zlo. Pišem i pevušim. Životna radost buja, nadam se da će je moji čitaoci osetiti.

Zato, dobro mi došla 2024. godino!

Želim da gustiram svaki sat u tebi. Da imaš mnogo sunčanih i radosnih dana. Da meni i svim dobrim ljudima doneseš uspeh i ostvarenje želja. Neka nam porodica bude još snažnija, sigurnija, progresivnija, zaštićenija. Neka nam deca služe za primer i ponos. Noge neka nas nose ka rafovima sa dobrim domaćim knjigama, priče neka nam donose osmeh na lice.