BEZ APRILILILI
Kao mala danima sam uoči 1. aprila smišljala načine da prevarim ukućane, komšije, drugarice u školi, pa čak i učiteljicu i nastavnike. Bile su to sitne šale da je nekome nešto ispalo, da im se odvezala pertla, da imaju nešto u kosi, da im se pocepala čarapa…
Kao odrasla trudila sam se da ne zaboravim na prvi april, da me moja i školska deca ne pređu, ili neko od kolega i komšija, pa opet se često razlegalo: – Aprililili! – kada bi mi pažnja popustila, a dobra ideja nekog u mom okruženju ,,upalila”. Sve bi se, naravno, završavalo salvama smeha. Ceo dan je prolazio u toj igri mačke i miša, nadmudrivanja, zadirkivanja…
Sada mi se sve to čini beskrajno dalekim. Kao da sam sanjala, ili da je sve ovo sada samo san. Ružan san iz kog bih da se što pre probudim…
I sama volim da se šalim, pa sam umela da kažem, na prvom času, u jutranjoj smeni deci da uzmu listove jer imaju nenajavljeni kontrolni. Kada bi zgranuto pogledali jedni u druge, pobedonosno bih povikala: – Aprililili! (Uz decu se lako podetinji! Ona nas nose na krilima svoje energije i bezbrižnosti. Umem da kažem da uz njih nikako ne mogu ostariti!)
Ušli smo u proleće 2020. i ne osetivši to. Proći će i prvi april samo sa po kojim kiselim osmehom.
Kada čoveka nešto krupno i veliko tišti, nije mu do neke zafrkancije, a opet, smeh mu pomaže da se malo opusti, skrene misli, ,,prodiše”! Za mene je smeh, veselje, radost, ,,pozitiva” način življenja, funkcionisanja, gledanja na svet. Smeh je sunce u jednoj kući. Smeh je lek. Smeh je ljubav. Smeh je zdravlje i fizičko i mentalno. Retko se čovek smeje sam, obično to čini u društvu. Tada se dobra energija deli, širi, umnožava.
Svima u vreme korone poručujem: čuvajte se. Poštujte savete stručnjaka. Ne ugrožavajte ni sebe ni druge! A s druge strane – odgledajte svakog dana, umesto vesti na svaki sat, po jednu dobru komediju. Pričajte viceve. Slušajte dur, a ne mol! Đuskajte uz ,,Maria Maria” – Santane! Šanse nema da vam se ne popravi raspoloženje! Aktiviraćete sve mišiće koji su se skvrčali od neprekidnog sedenja. Istopiće koji gram, doprinećete svojoj kondiciji. A osmeh na licu biće zagarantovan!
Planeta Zemlja se okretala, okreće se i okretaće se prema svojim fizičkim zakonitostima, ali od nas zavisi kako ćemo provesti svaki sekund, minut, sat, dan, mesec, godinu, deceniju, život! Kada se ovako sve posloži, na videlo dolazi koliko je velika naša odgovornost!!!
Nadam se da ćemo svi iz ove pošasti, koja se natkrilila nad celim svetom, izaći živi i zdravi! Da ćemo se više radovati svakom izlasku iz kuće, šetnji, kafi u bašti omiljenog kafića, kupovini knjige u knjižari, držanju za ruku, poljupcu, zagrljaju…
Nemojmo april dočekati vezanih očiju! Ptice i dalje pevaju svakoga jutra! Zvezde i dalje sijaju svake večeri! Voće behara, trava zeleni, sunce će sve toplije grejati. Dišimo punim plućima, srećni što smo zdravi!
Teško je. Može biti još teže. Ali, svako od nas ima neko dvorište, terasu, francuski balkon, prozor (ako ništa drugo) sa koga će pozdraviti april i svaki od njegovih trideset unikatnih, jedinstvenih, neponovljivih dana. Ne smemo dozvoliti da se gasimo, venemo, kopnimo, u vreme kada priroda buja.
Nekako je u neskladu to prisustvo bolesti, smrti, naspram lepih dana koji dolaze. Iz toga se javlja neoprez, a iz njega može da proistekne niz komplikacija…
U ovom trenutku treba pomalo da budem kao Vanga, jer pišem uoči meseca aprila koji će kako god da okrenemo za nas ove 2020. biti dug i pun izazova.
Uz mnogo stručnog vođstva, opreza i samodiscipline, i da ne zaboravim sreće, koja je najvažniji ,,začin’’ u svemu što radimo i što nam se dešava, verujem da će u aprilu da sve krene nabolje. Da će se pojaviti sunce na kraju tunela i da ćemo u maju manje da se plašimo, a više da se smešimo!
Ne znam mnogo o grafikonima, projekcijama, krivama, kolenima, nadmudrivanjima sa nevidljivim neprijateljem u vidu virusa, ali znam da treba, sebe i drugih radi, da budemo samodisciplinovani i korektni. Nije mudro izazivati đavola. Zašto bismo to radili? Ne sedimo mi kod kuće da bismo pravili tulume, već da bismo sačuvali živote (svoje i tuđe)!
Godinama se žalim kako nema dovoljno vremena za pisanje. Kako ga kradem od sna, kućnih obaveza, same sebe, samo da bih sela i posvetila se priči koju želim da ispišem. Jedna od najistinitijih izreka je: pazi šta želiš, jer sada kada imam vremena na pretek, moja koncentracija je slaba. Entuzijazma nema ni u tragovima, a za sve što radim treba mi ozbiljna snaga volje da se pokrenem. Srećom, veliki projekti su privedeni kraju, pa mi ovih dana ostaju neke kozmetičke finese za koje imam snage. Sada bih rado rekla – dajem svi ove sate i dane, vratite mi moju huku-buku, gužvu, jurnjavu, sto poslova (u kojima sam odlično plavala i sa njima izlazila na kraj), vratite mi moj život, neka se sve vrati na staro! Teško je, preteško brinuti se za život najmilijih, za svoj život, za čitavu planetu! Nestvarno je! Užasno je! Apokališptično. Kao u nekom jezivom filmu naučne-fantastike. Samo što ovo nije naučna-fantastika već naša stvarnost. Deca uče sa platformi i digitalnih učionica, studenti spremaju predavanja sa sajtova, jezici se uče putem skajpa!… Virtuelni život nam se uvukao u dnevne, a još malo pa će i u spavaće sobe!
Nikad nisam bila neko ko će skrstiti ruke, ili ne daj Bože, podići belu zastavu. Borac sam do koske. Do poslednje kapi krvi. Zato: no pasaran!!!
Šta treba da radi jedan pisac u vreme korone? Odgovori su – da piše! Da čita! Istaržuje! Preporučuje! Mašta…
S obzirom da mi pažnja luta, dan sam podelila na nekoliko celina: pre podne se bavim školskim obavezama i pripremama koje spremam za platformu. Potom radim na rukopisu koji sam bukvalno završila uoči obustave rada škole. Sada ga iščitavam, glancam, stilski nivelišem, dorađujem, bavim se dijalektom kojim govore junaci. Posla ima na pretek, ali se kraj naslućuje, pa je zadovoljstvo neopisivo. Dok razmišljam o njemu, niz ideja mi pada na pamet. Ovih dana, (baš dok sam zatvorena u kuću) došla sam do idejnog rešenja jedne neobične (iako već viđene) forme za taj rukopis. Kontaktirala sam jednu izuzetno obrazovanu i stručnu, istorijski potkovanu damu da mi bude recenzentkinja za njega, i ona je pristala. Znači, kao ružin pupoljak, nižu se latice tog dela.
U pauzi između kuvanja, pranja, pospremanja kuće, i stalnih nabavki (a sve u strahu da ćemo biti više dana zatvoreni u kuće pa ova moja tri momka valja u tim uslovima nahraniti), istažujem potpuno novu temu. Čitam o jednom srpskom kralju, jednom manastiru i jednoj vrsti ptica…
Deca u školi me stalno pitaju kada ću napisati roman za njih. Odluka je pala – napisaću ga ove godine! Čuću već, kada sve ovo prođe, šta o tome misli moj izdavač Evro Book.
Shvatila sam da je idealna forma u ovom trenutku za pisanje – priča. Juče sam napisala prvu. Imam i radni naslov za zbirku – PAMTIM...
Bavim se gotovo svakodnevno ovim sajtom. On je moj prozor u svet, moj link do svih vas!
Tu su i fesjbuk i instagram na kojima krčim put za svoje romane.
Trenutno se ni na nebu ni na nebu nalazi moj šesti roman ,,ZLATNA ŽILA’’. On je odštampan upravo kada je kriza počela. On stoji i čeka. Žila je duboka. Očito nije lako do nje doći. Nadala sam se da će april biti njen mesec, da će sve da pršti od gostovanja, promovisanja, čitanja ovog romana, ali čovek sneva, a Bog zapoveda. ,,Zlatna žila’’ će morati da popričeka. Srećom, za dobru knjigu nikad nije kasno. Nadam se da će leto doneti normalizaciju života u celom svetu, a onda će moj šesti roman krenuti na put!
Ne dajmo da nam april prođe u grču! Čitajmo knjige. Osmehnimo se proleću. Čuvajmo sebe i druge.
#ostanikodkuce