ISTORIJSKI ROMANI KAO INSPIRACIJA
Znala sam da je moje da pišem dobre romane na teme koje me intrigiraju, a da će oni već naći put do čitalaca i književnih kritičara. Preponosna sam što imam prilike da vam na svom sajtu predstavim esej koji je napisala Jelena Vukotić koja se bavila delima o lozi Brankovića. Autorki se od srca zahvaljujem jer je odradila sjajan posao, a vas pozivam da moja dva romana ,,Opet sam te sanjao’’ i ,,Đurđevim stopama’’ sagledate na jedan nov i poseban način!
Brankovići i savremeni istorijski roman
Govorimo li o istorijskim romanima sa temama iz naše nacionalne istorije koja je literarno veoma potentna možemo zapaziti da njihova tematika često zalazi duboko u prošlost, neretko je to srednji vek, tražeći odgovore na nerešena pitanja i dvosmislene navode, pokušavajući da odgonetne sudbinu oklevetanih, skrajnutih, nepravedno ostavljenih da uprkos svome značaju i uticaju levitiraju između legende, mita, usmene tradicije i činjenica koje neretko rasute još uvek nisu u celosti sagledane. Ovaj manir osvetljavanja ličnosti i događaja koji su ostali u izmaglici istorije pokazao se popularan i veoma značajan kako za istoriju tako za književnost. Srećemo se sa delima edukativnog karaktera koja privlače širu čitalačku publiku i otvaraju teme koje značajno šire naše vidike i menjaju nam tačku gledanja na nešto što smo prihvatili kao opšta mesta naše istorije. U fokusu su Kosovski boj, despot Stefan Lazarević, Brankovići pre svega Vuk, Đurađ i Irina.
Poslednjih godina dva značajna ostvarenja posvećena vladarskom paru Irini i Đurđu Brankoviću ponikla su iz pera spisateljice Ljiljane Šarac otvorivši temu života i vladavine Brankovića na jedan originalan i nadasve zanimljiv način. Reč je o romanima Opet sam te sanjao i Đurđevim stopama. Prvi predstavlja svojevrsnu romansiranu biografiju despotice Irine Branković dok drugi na autentičan način raspliće pred nama klupko života poslednjeg srednjovekovnog vladara, despota Đurđa Brankovića. Oba romana, i Opet sam te sanjao i Đurđevim stopama, koncipirana su na sličan način. Prisutna su dva vremenska plana, savremeni i srednjovekovni, što štivo čini zanimljivim i prijemčivim za čitaoce različite starosne dobi. Igra sa istorijom i legendom, misterija, tragedija, ljubav, zanimljivi zapleti i raspleti preporuka su da se romani LJ. Šarac pročitaju.
Oba Ljiljanina romana zadovoljiće, dakle, našu potrebu za ljubavnom pričom, avanturom ali i nasušnu glad za spoznajom nacionalne istorije i tradicije. Pišući o Đurđu Brankoviću i njegovoj supruzi Ljiljana Šarac pred nas stavlja dvoje ljudi sa dušom i sudbinom, dvoje ljudi sa osećajima, sa očekivanjima, sa bolima, ranama, dvoje ljudi koji su, iako vladari, pre svega samo ljudi. U tome je draž njene priče jer su pred nama istorijske ličnosti sa kojima se možemo poistovetiti, koje možemo razumeti na toliko mnogo načina da im nikada nećemo biti bliže do tada kada svim svojim bićem budemo među koricama knjiga Opet sam te sanjao i Đurđevim stopama.
U osnovi zamišljen kao istorijski roman Opet sam te sanjao „Priča o najnevoljenijoj srpskoj despotici“ pred čitaocem otvara ne samo priču iz nacionalne istorije već i dve velike ljubavne priče dvaju protagonista, našeg savremenika, Damjana Šainovića, sa jedne, i despotice Irine Kantakuzin Branković sa druge strane. Razdvojeni vekovima dvoje protagonista susreću se u snu i tu u snu zapravo i počinje zaplet glavne priče, priče o sudbini supruge Đurđa Smederevca. Onirički prostor u kome se Damjan i Jerina susreću mesto je spasenja dveju duša.
Prikazan kao mlad, sposoban, kompletan muškarac, Damjan Šainović, nakon što u snovima upoznaje despoticu Irinu kreće put izlečenja svog života. Trag Irine Kantakuzin odvešće ga, iz Švajcarske u kojoj je živeo sa svojom pokojnom ženom Vidom, čiju smrt teško preboljeva, u Smederevo. Smederevo kao poslednji bedem odbrane srpskih zemalja izuzetno je važno kako za despoticu tako i za Damjana. I dok despotica Irina iz Smedereva mora bežati zarad spasenja, Damjan upravo spasenje pronalazi u njemu. Na tragu istorijskih činjenica i legende o despotici Damjan u gradskoj biblioteci upoznaje Irenu. Ireni će takođe trebati spasenje koje će se kroz ljubavnu priču između nje i Damjana lako manifestovati.
Interesantno je kako se Ljiljana Šarac poigrava imenima likova Irina/Irena i Damjan Šainović koji je i srednjovekovni vlastelin i savremeni junak. Interesantno je da muškarac izbavitelj nosi isto ime i prisutan je u životima obeju narečenih junakinja. Savremeni Damjan može i ne mora biti posmatran kao svojevrsna reinkarnacija svog imenjaka, jedinog čoveka kojeg je despotica neizmerno i bezuslovno volela. Više se čini da noseći ime srednjovekovnog vlastelina Damjan u sebi nosi sudbinsku predodređenost da poput svog imenjaka izbavi despoticu. Ovog puta spasenje se pomera na nivo spasenja duše tako da savremeni Damjan ima mnogo teži zadatak od svog srednjovekovnog imenjaka.
Prenoseći ljubavnu priču iz srednjovekovnog u savremeno doba, Šarac je omogućila romantičnim dušama da ukoliko ipak posmatraju Damjana kao svojevrsnu reinkarnaciju sredovekovnog vlastelina i Irenu kao reinkarnaciju despotice naslute da je njihova ljubav vanvremena i da kao takva ima pravo na srećan kraj makar i stolećima kasnije.
U romanu su prisutna dva vremenska plana i dva plana pripovedanja. Prvi plan je sadašnji trenutak u kojem obitava Damjan, slomljen bolom, izgubljen, na granici između života i smrti. Njegovu priču pripoveda nam sveznajući pripovedač u trećem licu. Petnaesti vek, period vladavine Brankovića, drugi je vremenski plan u kojem nam svoju priču, ispovednim tonom, osvetljava despotica Irina. Svi segmenti koji govore o životu Irine Kantakuzin Branković ispripovedani su kroz njenu tačku gledišta te ćemo na trenutke imati utisak da vodimo dijalog sa njom samom. Ispovedni ton despotičinog pripovedanja učiniće da se osećamo privilegovano i blisko sa junakinjom jer se na momente čini kao da je ono o čemu pripoveda svojevrsna tajna koju ona deli isključivo sa nama. Sa druge strane, bliskost koju ćemo ostvariti sa Jerinom potiče iz činjenice da je ona u romanu Opet sam te sanjao prikazana kao žena oslobođena srednjovekovnih stega, snažna, stabilna, gotovo savremena i moderna.
Lik despotice Irine Kantakuzin izgrađen je slojevito, ona je promućurna i stroga vladarka dostojna svake počasti, predan savetnik i saveznik svom suprugu. Irina je i majka koja predano bdi nad svojom decom imajući sluha za sve njihove potrebe. Despotica je, ipak, i samo žena koja bi, u trenucima kada pogleda u sebe i oslušne svoje želje, snove, nadanja svo blago sveta dala za ljubav snažnu i bezuslovnu. Upravo zato, da bi volela i bila voljena i da bi se kroz ljubav osetila živom, Irina se upušta u ljubavnu vezu sa vlastelinom Damjanom Šainovićem. Motiv preljube preuzet iz Erlangenskog rukopisa[1] omogućio je Ljiljani Šarac da nam potvrdi složenost, rešenost i snagu Jerininog lika.
[1] Erlangenski rukopis predstavlja zbirku starijih epskih pesama zapisanih početkom osamnaestog veka. Pronađen je u biblioteci u Erlangenu početkom prethodnog stoleća. Među epskim pesmama kojih ima oko dvesta nalaze se i pesme posvećene Brankovićima.
Interesantno je da iako pred sobom ima jednu preljubnicu koja, mogli bismo reći, pokazuje nepoštovanje prema časnom suprugu čitalac će primetiti da u Irini Branković uprkos svemu nema nikakve zlosti, prepredenosti i pritvornosti. Čin preljube nije predmet želje njenog tela ili pak činjenice da je ona još uvek u snazi dok despot Đurađ polako živi jesen svog života, nije produkt hira niti obesti već je potreba njene duše. Za Irinu greh je svojevrsno spasenje i izbavljenje. Sagrešenje ne menja despoticu ona ni jednog trenutka ne ugrožava svoje obaveze, porodicu. Ona ostaje verna despotu na nivou održanja vlasti, brige o potomstvu, ne istupa impulsivno, svaki njen korak deo je promisli iza koje stoji da njena lična sreća ne sme ni na koji način ugroziti druge ma ko oni bili. Svetlo u kome Ljiljana Šarac prikazuje lik proklete Jerine negira i briše svu negativnost koja se, kroz legendu, u narodu splela oko lika jedne od poslednjih srpskih despotica.
Iako je u prvom planu sama despotica Irina Branković, despot Đurađ Branković ne ostaje u celosti u pozadini. Kroz ispovest svoje supruge Đurađ ostaje i uzvišen i vladar, i vojskovođa bez premca, a opet čitalac sluti njegovu ljudsku, običnu, svakodnevnu stranu i tada mu je on, kao u ostalom i čitava porodica Branković, bliskiji.
Veoma je dopadljivo što spisateljica Ljiljana Šarac u svom romanu Opet sam te sanjao spontano navodi i svoje izvore, katalog dela koja su je mogla inspirisati. Na taj način Šarac čitaoca motiviše da se temom Brankovića, načetom u narečenom romanu, bave čitajući i druga književna dela.
Roman Opet sam te sanjao Ljiljane Šarac u sebi nosi važnu priču, priču koju smo možda na času istorije prečuli, a koja je lepa i snažna kao i žena kojoj je posvećena.
Roman Đurđevim stopama predstavlja romasiranu biografiju despota Đurđa Brankovića. Priča počinje u Beogradskoj tamnici u kojoj Mihajlo Silađi, iz potrebe da pokaže nadmoć i utvrdi pozicije, u neljudskim uslovima drži zarobljenog već ostarelog despota. Priča o despotovom životu njegovo je živo sećanje koje se tu u tamnici kao svojevrsna retrospektiva raspliće obuhvatajući sve važne trenutke koji čitaocu mogu pomoći da razume kako istorijske i političke prilike tako i despota kao vladara, muža i oca. Despotova sećanja obično bivaju probuđena nekim događajem, emocijom koju interakcija sa malobrojnim stražarima ili pak samim Silađijem izaziva u njemu i gotovo uvek su ispunjena toplinom, setom i svojevrsnom zebnjom da se nešto negativno može dogoditi onima kojima su njegove misli upućene a koji su još uvek živi.
Dva vremenska plana ovog romana obuhvataju despotov život i život mlade Ksenije čija je sudbina jednim misterioznim događajem povezana sa sudbinom samog despota. Otkrivajući pojedinosti vezane za život despota Đurđa Ksenija će, gotovo nesvesno pronalaziti sebe, spoznati važne činjenice vezane za svoju porodicu i postaviti kurs svog života u pravom smeru. Tragajući za misterioznim sarkofagom, kojeg je nekada davno video njen otac i koji je potencijalno mesto počinka despota Đurđa Brankovića, Ksenija će izlečiti slomljeno srce. I ne samo svoje već i srce udovca Vuka Milića i njegove ćerke Maše. Ono što je svakako važno je i činjenica da Ksenija nije slučajno izabrana, ona je potomak banatskih Brankovića i baš zato je njeno interesovanje za despota toliko veliko a njena veza sa njim toliko snažna.
Đurđevim stopama je roman o istoriji i životu jednog srpskog vladara ali je i roman koji govori o porodici i njenoj važnosti, o želji i viziji, roman o nadi i, kao i roman Opet sam te sanjao, priča o spasenju. Kroz sećanja utamničenog despota saznajemo mnogo o srpskoj istoriji, a ono što ta sećanja čini primamljivijim čitaocu jeste činjenica da su njima obuhvaćene i ličnosti o kojima istorijski spisi jako malo govore. Jedno takvo sećanje osvetljava nam despotovu majku, Maru Branković, koja je odigrala nezanemarivu ulogu u životu svog sina vrativši ga u milost ujaka despota Stefana Lazarevića i na taj način mu omogućila nasleđivanje srpskog prestola. Mir među ujakom i sestrićem značio je i mnogo više jer se zemlja mogla teritorijalno proširiti a samim tim, nadali su se, i dodatno ojačati.
Iako je u prvom planu despot Đurađ, njegova supruga je sveprisutna u romanu Đurđevim stopama i ovde je ona uzorna vladarka, majka, prijatelj, saveznik. Interesantno je da ona nije u senci svoga muža, osim u situacijama kada je nužno zamaskirati taj svojevrsni odnos ravnopravnosti kako ne bi smetao onima koji ga, kao predstavnici patrijarhalnog društva, ne bi mogli razumeti.
U romanu Đurđevim stopama Šarac oblikuje jedan privržen i nadasve topao odnos između Irine i Đurđa Brankovića. Osim privrženosti i poštovanja među njima je izgrađeno bezgranično poverenje koje je u Đurđevom položaju jako važno. U najtežim trenucima Đurđevog ponižavajućeg tamnovanja voljena supruga će se potruditi da mužu pošalje poruku jasnu i nedvosmislenu koju će razumeti samo njih dvoje. Tako se u Đurđevim rukama našla kruška koja je višeznačna. Sa jedne strane ona je, kao despotova omiljena voćka, svojevrsna spona sa detinjstvom i mladošću, sa onim što je Đurađ nekad bio. Sa druge strane kruška u despotovoj ruci je i spona sa Irinom, ona je tu da ga podseti na večnu ljubav i podršku te na činjenicu da se u despoticu, ma kakve okolnosti bile, može pouzdati.
Ljiljana Šarac je spisateljica koja na jedan zanimljiv i neočekivan način obrađuje našu istoriju. Savremeni istorijski roman nije samo puko prenošenje priče iz istorije jednog naciona. Osim dobro izabrane tematike koju će nam ispričati na osnovu činjenica savremeni istorijski roman mora posedovati i onaj fiktivni deo koji čitalac može lako i bez proveravanja prihvatiti kao stvaran. Ta svojevrsna pseudo-istorija neretko omogućuje piscu da priču učini zanimljivijom, dinamičnijom, pa čak i emotivnijom. Upravo je taj fiktivni deo, zasnovan na legendi, predanju, piščevoj imaginaciji ono što nas na koncu privuče u neku priču.
Savremeni istorijski roman mora zadovoljiti i druge potrebe savremenog čitaoca pa se u njima neretko može naći i po neki savremeni junak koji iz perspektive našeg vremena posmatra istoriju, a usput rešava egzistencijalna pitanja sa kojima se svako od nas u većoj ili manjoj meri bori. Srbija je plodno tle za istorijski roman kao žanr jer uz našu istoriju obično idu i neodgovorena pitanja, misterije, različiti izvori. Pišući za širu čitalačku publiku Ljiljana Šarac će za svoj roman prikovati oči ljubitelja kako istorijskih, tako i ljubavnih i avanturističkih romana. Odgovoriće na brojna egzistencijalna pitanja i u centru priče uvek imati porodicu, čast i ljubav. Zanimljivo je kako se u romanima Opet sam te sanjao i Đurđevim stopama prepliću istorija, legenda, fikcija, a sve deluje tako stvarno, opipljivo. Svojim stilom i konceptom odgovarajući na potrebe savremenog čitaoca Ljiljana Šarac nas lako uvlači u priču.
I da vas upoznam sa biografijom autorke ovog teksta:
Jelena Vukotić (Karlovac, 1982) Filološko-umetnički fakultet, smer Srpski jezik i književnost završila je 2011. godine u Kragujevcu. Piše prozu i eseje. Tekstove objavljuje u časopisima i zbornicima.
Njen esej Đurađ Branković u istorijskom romanu Slavomira Nastasijevića osvojio je treću nagradu na konkursu „Tragom Nastasijevića“ biblioteke „Braća Nastasijević“ iz Gornjeg Milanovca.
Eseji Jelene Vukotić nekoliko puta našli su se među najuspelijim radovima na književnom konkursu Andra Gavrilović počev od 2010. godine do danas. Esej Brankovići i savremeni istorijski roman našao se među šest najvrednijih radova na konkursu za književnu nagradu Andra Gavrilović i objavljen je u zborniku Crte i reze 12, Resavske biblioteke 2022. godine.
Jelenine priče nalaze se u nekolikim zbornicima i u časopisu za književnost Suština poetike
Živi u Valjevu.
