SAŽETAK, ODLOMAK I RECENZIJA ROMANA ,,ZID TAJNI”
Dnevnik pronađen u zidu kuće na Zvezdari trajno će promeniti život Lidije Živković. Skrenuće joj misli sa amputacije dojke, sa strepnje da se bolest ne vrati, ali i neočekivano loših vesti od muža koji radi u Rusiji i ne želi više da se vraća u zemlju.
Emotivno rovita, nespremna da se lako odrekne života koji je do tada vodila, odlazi na Tasos da sredi misli i povrati mir. Sa sobom nosi i dnevnik, svesna da ima nešto od neprocenjive vrednosti, jer je pripadao srpskoj princezi Jeleni Karađorđević, ćerki kralja Petra Prvog Karađorđevića. U majskoj tišini puste plaže, Lidija se upoznaje sa romantičnom pričom izuzeto požrtvovane, skromne i nesebične žene koju je životni put vodio od rodnog Cetinja preko Ženeve i Beograda do Sankt Peterburga, gde je mir i sreću, bar privremeno, našla u domu porodice Romanov. Međutim, dnevnik se misteriozno prekida usred tragičnih događaja iz 1917. godine i Lidija shvata da će priču morati da istraži i dovrši sama… Istovremeno, na najzelenijem grčkom ostrvu utonulom u miris oleandra, naći će se neko ko će u danima koji slede uspeti da ustalasa i njena uspavana osećanja.
* * *
,,Rastajali smo se sa starim životom, dobro poznatim dragim licima, prijateljima, rodbinom, čak i jezikom kojim smo do tada govorili… Napustićemo sigurno baba Milenino okrilje. Njena ljubav i briga pružali su nam toplo utočište. Pokušavala je kako god je umela da nam nadomesti našu dragu, rano upokojenu majku.
Srce mi se cepalo što je napuštamo. Zauvek! Kako je to teška i konačna reč! Podseća na ožiljak na obrazu, osušen hrast, porušen most…
Toplim šakam, što mirišu na tek ispečen hleb, obuhvatila mi je obraze. Niti ih pušta, niti progovara. Kao da joj je prevelik zalogaj zapeo u grlu, guta često, ali grč ne popušta. Biserna kiša pravi slivove po izboranom licu i teče na više strana istovremeno. Podiže jednu ruku i gladi mi nestašni čuperak koji se izvio iz pletenice. Uporni su i ona i on. Baba bi da ga ukroti, on bi da joj prkosi. Kao da je to najvažnije što ima da uradi u tom trenutku, ona istrajava, sve dok ga ne zadene i ne poravna. Zagrli me i priljubi svoje lice uz tu tek počešljanju kosu. Diše duboko i kao da upija miris sapuna od jorgovana, koji još nije iščileo od sinoćnjeg kupanja.
Ćutim i ja. Lakše bih umrla nego što bih progovorila u tom trenutku.
– Deco, tako mora da bude. Vreme je da krenemo dalje… – ponovio je otac nekoliko puta tih dana misao koja nikoga od nas nije utešila.
Nismo se protivili, jer nas niko nije ni pitao za mišljenje. Odluka je već bila doneta. Naše je bilo da ne otežavamo njeno sprovođenje.
Lako je njemu bilo da ide dalje. Već decenijama je bio lutalica. Cela Evropa mu je bila dom. Mi za Evropu nismo marili. Nama je dom bilo naše Cetinje i baba Milenino krilo. Ništa drugo nam nije trebalo. Nismo želeli da bilo šta menjamo, da ne bismo i sami postali tek jesenje lišće na vetru.
Ali jesen je neumitno dolazila, a i vetar koji će nas razvejati uskoro po svetu…
Opraštam se s babom. Šta da joj kažem? Nemam vremena da joj ispričam koliko je volim. Ne umem to u nekoliko reči. Da joj kažem da će mi nedostajati? Ne, jer ću samo probuditi njenu patnju. Zašto bih joj pričala da ne želim da idem nikuda od nje, kada ona to dobro zna i sama…
Grlim njen širok struk, glavom gužvam na njenim prsima belu košulju sa sitnim ljubičastim vezenim ružicama koje se prelivaju u nijansama od najsvetlije do modre kao zrela šljiva. Znam da ću taj lila vez nositi u oku i tražiti ga u nebu na kojem se tek pale zvezdana kandila, nepoznatoj reci, grmu jorgovana, ma gde bila…
– Oh, jabuko moja! Ne brini! Vi ste moji ptići! Ta, neće vas baba zaboraviti ma gdje bili! – pričala je dugo, i grlila i ljubila i Đorđa i Aleksandra, koji us takođe došli da se oproste, ali mene nije ispuštala iz zagrljaja.”
* * *
Pred novim romnom Ljiljane Šarac ,,Zid tajni’’ čitalac se oseća kao pred velikim i bogatim literarnim platnom. Čovek, veliki kreator svih istorijskih okvira, progresa, postaje mali i nemoćan u kompleksnom životu i istorijskim okolnostima. Tu su grandiozni uspesi i strmoglava posrnuća, carske i kraljevske palate i krune, prinčevske lepote, elegancija i perspektivnost, ratovi i stradanja, ratne turbulencije, revolucionarni prevrati… Platno se puni maestralnom rukom književnice i ostavlja nas zadivljene.
Naslovna sintagma romana ZID TAJNI je vrlo intrigantna i sugestivna. Stojimo pred tajnom koju otkrivamo postupno do samog kraja romana. Otvara se lice istine kao kada se otvori riznica dragulja, pa svaki dragulj koji pogledamo blista posebnim sjajem. Svako novo poglavlje romana, a ima ih dvadeset devet, po jedan je literarni dragulj. Zid tajni se otvara kao filmsko platno, sa svim dekorom, likovima, svetlostima, turbulencijama, prostornim i društvenim planovima, Evropom od devetnaestog do dvadeset prvog veka.
Zaključujemo da je umetnica pedantni literarni istraživač i poznavalac istorijskih prilika na našem i širokom evropskom planu.
Sjajno obeležje stvaralaštva autorke i već formiran lični književni stil koji je dijalog različitih vremenskih ravni. Za knjiženicu sve što je prošlo, nije definitivno prošlo, niko nije zauvek nestao, a da istina o postojanju nije stigla do današnjih dana i do nas. To čini književno delo dinamičnim i pripovedanje energičnim. Radnja teče zanimljivo i fluentno.
Čitalac se nalazi pred večitom temom i intrigantnim događaja koji vode u potragu za ljubavlju.
Čitajući stranice o kraljevima i carevima nameće se misao da niko na ovom svetu, bio on car, kralj, moćnik ili običan čovek, nije sasvim siguran i zaštićen, i da je svako do kraja života u neprestanoj potrazi za srećom.
Vode se osvajački i oslobodilački ratovi u kojima učastvuje veliki deo evrpskih naroda, plamte revolucije, ljudi kliču, jure napred i u svom poletu i iščekivanju nečega nejasnog, stradaju, ginu, nestaju, ili izlaze iz svega toga sa ranama. Te rane ne može izlečiti, niti ukloniti bilo kakva intervencija, hirurški zahvat, osim ljudske blagosti, ljubavi i razumevanja. Niko ne može prebrisati patnju osim čoveka koji je posvećen stradalniku.
Nema tog bogatstva koje je ravno čoveku i čovečnosti. Niko ne može da uteši kao što to čini mila i plemenita ruka dobrog čoveka, prijatelja, ljubavi.
Sugestivna poenta je – spas za svakog čoveka je u čovečnosti i ljubavi.
Promiču izvanredne slike prirode, enterijera, ljudskih likova, umetničkih tvorevina. Veštim rukopisom sve oživljava kao mogućnost za savršen život, od raskošnih kraljevskih dvoraca i dvorana, do modernih kuća i enterijera, od arhitekture devetnaestog veka, do one moderne dvadeset prvog veka…
Na velikom planu, velike su i promene, na malom planu, promene su u pojedinačnim životima, ali za svakog pojedinca one su velike. Svet uređeno – neuređen. Kako ovladati tim svetom, pronaći pravo mesto i meru za sebe?
Onda se pojaviljuje princeza Jelena Karađorđević kao snoviđenje, izlazi na scenu svojim elegantnim hodom i obasjava je plemenitim likom. Ona je ukras ljudskog roda u košmarnom svetu nejasnih ambicija i pohlepe. Mirna, okrepljujuća, stabilna, uzvišena, deluje kao grčka junakinja Antigona koju vodi moto ,,Za ljubav, ne za mržnju, ja sam rođena’’. Ima nešto odvažno a krotko u liku princeze, dostojanstveno, umno, humano i isceljujuće, nešto od pohvale celom ljudskom rodu da se tako plemenito može ići kroz život i ostaviti svetao trag za sobom. Njen dnevnik, sakriven u Zidu tajni, asocira na zlatni vez koji ispisuje monahinja Jefimija.
U tradicionalno postavljenom svetu sa kraljevskim i carskim krunama, jedna princeza, naslednica dve kraljevske loze, srpske Karađorđević i crnogorske Petrović, udata za naslednika ruske carske loze Romanov, ima visoku duhovnu moć, stvaralački duh, plemenit humanizam i dobrotu. Kao da je sva isklesana od stabilosti crnogorskih stena, lovćenskih visina, mudrosti i lepote, hrabrosti i skromnosti oca, kralja Petra Prvog Karađorđevića, diplomatičnosti svoga dede, kralja Nikole Petrovića. U njenom srcu su pesme šuma i proplanaka Srbije, ona je graciozna vila čvrstog karaktera kao stena. Stoga njena ruka humanizma i pomoći ranjenicima u toku Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata deluje kao Kosovke Devojke na slici Uroša Predića.
Jelenu Karađorđević prati cela svita u literarnom smislu, otac, kralj Petar Prvi Karađorđvić, majka Zorka, kraljevskog roda, deda, kralj Nikola Petrović, baka, kraljica Milena, braća, prinčevi Đorđe i Aleksanadar, tetke, kneginje Crnogorke, Milica i Anastasja, udate u carsku porodicu Romanov, tetka Jelena udata za italjanskog prestolonaslednika Vitorija Emanuela Savojskog, muž, knez Ivan Konstantinovič Romanov, unuk cara Nikolaja Romanova – porodica kao ogrlica dragulja visokog sjaja, obavezujuća… Svi oni zajedno deluju kao bogata čipka kojom je toplo zaogrnuta, a ona ceo taj milje nosi sa sobom poput svog zlatnog štita.
Naslanjala se na slavnu prošlost predaka, osvrtala na uspehe slavnih savremenika, učila od brižljivih rođaka, obrazovala se na Institutu Smoljni i stasala u ličnost punu vrlina. Niko joj po tome u porodici dorastao nije. Nosila je humanizam u svojoj duši i mislima, primenjivala ga je gde god je to bilo potrebno. Sve je činila bez pompe, iskreno, srdačno, ljudski…
Deluje teško nositi lični identitet među njima… A njena vrednost je istkana od čiste srme ljudskosti, nošena krotkim hodom.
Jelena Karađorđević – Petrovna Konstantinovič čini srećnim sve koji imaju sreću da je znaju. Dobročiniteljka i spasiteljka, tolerantna i borac, junak humanizma do mere koja je za divljenje.
Umetnička relacija između mlade dame, Beograđanke, Lidije Živković i Jelene Karađorđević, postignuta je slučajnim pronalaženjem princezinog dnevnika, sakrivenog u zidu njene kuće.
Lidija Živković ne odustaje od namere da otkrije poreklo dnevnika, njegovog autora i vlasnika. Uz ova inspirativna traganja ostvaruje divnu ljubav sa Aleksom, započetu i ostvarenu u Grčkoj, na Tasosu.
Lidija otkriva u dnevniku pripovest o prelepom prijateljstvu između Jelene Karađorđević i Jovane, princezine drugarice iz detinjstva, koja se žrtvovala da ostane pisani trag o jednom vremenu.
Od tajni i dalekih glasova, cikličnosti života, zagonetki i nepoznanica, slažu se u kugli poludragi kamenčići koji su odbljesci ljudskih vredostii. Oni su odraz misli i dela i pokatkad nam se vrate da nas podsete na istinske dragocenosti. Lidija Živković je to dobro znala, iskušavaši ljubav, samoću, bolest, lečenje, prijateljstvo… Nizanje ogrlica od poludragog kamenja postala je simbolika života i sveta oko nje.
Roman ,,Zid tajni’’ pleni vizuelnim, zvučnim i mirisnim impresijama. Tako se susrećemo sa jednom izuzetnošću da gradovi osim arhitektonskih atraktivnosti, zelenila i vrtova, imaju i mirisne impresije. Cetinje je grad lipa, Beograd grad jorgovana, Sankt Pterburg đurđevka, Jalta grad oleandra. Tasos mami svojim miomirisima, talasima mora koje miluje svoje obale, tamo su poludragi kamenčići, tamo se rađa ljubav…
Delo sugeriše da treba otvorenim čulima upijati svetsku lepotu.
Nekoliko izuzetnih ženskih likova u romanu se prepliću, komuniciraju preko dnevnika, kao medijuma iz vremena današnjeg i vremena prošlog. Njihove sudbine su po mnogim karakteristikama slične, najviše po ženstvenosti, lepoti, bogatstvu duše, želji za materinstvom, bile one princeze, kraljice ili žene koje se susreću u svakodnevnici. Međutim, lik Jelene Karađorđević – Petrovne Kostantivnović izranja u romanu kao iz Botičelijeve slike ,,Proleće’’. Jelena je proleće za sve koji su u njenoj blizini i sve koji pomisle na nju. Ona budi život, ozelenjuje ga, rascvetava, zaliva rosom i bisernim kišama, donosi sunce i radost u srca svih koji su joj bliski. Sipa meleme iz svojih pehara humanizma, ozdravljuje život.
Jelena kao lik promiče kraljevskim i carskim palatama, otmena, nežna, zagonetna, a istinita. Njen pogled upućen je svima utešiteljski uzvišeno, kao sugestija da bol može ostati izvan svih nas, da ga možemo nadvisiti uzvišenošću svog bića i onda kad ono pati, onda kad je daleko od svojih najrođenijih, kad je neshvaćeno i kad je osamljeno i kad ne zna šta čeka u budućnosti nju i njenu decu.
I tamo u Nici, gde je živela u izbeglištvu, bila je oličenje skromnosti, požrtvovanosti i dostojanstva.
Predivni likovi žena: Jelene, Jovane, Lidije, Verice, Marije, Dragane, deluju kao priče iz grčkih mitova. Uzvišene su, a realne, dinamične, pronicljive, šarmantne, nesvakidašnje i literarno inspirativne.
Kralj Petar Karađorđević i kralj Nikola Petrović u delu su predstavljeni na izvanredan način. Oni su pored svojih državničkih obaveza i istorijskih snalaženja u teškom vremenu, bili bogate ljudske prirode, humanisti, imali su ljubav za porodicu i svoj narod. Delikatnost kraljevske pozicije i krune nisu ih odvojile od najbliskijih.
Jelena pamti dane provedene na Cetinju kod dede Nikole i bake Milene, kao najtoplije i najlepše u detinjstvu. Tu sliku ostvarenosti i bogatstva porodice nosila je u svojoj svesti i želela da joj se nešto slično dogodi kad postane majka. Materinstvo je ostvarila sa svojim suprugom knezom Ivanom Konstantinovičem u Sankt Peterburgu. Doživela je radost roditeljstva, porodice, ali i strah da sreća ne može dugo trajati, već da je neke sile mrse. Osetila je to rano kad joj je preminula majka Zorka, a ona izgubila najvažniji oslonac i ljubav. Tu ljubav koja joj je nedostajala, izgrađivala je zlatnim pločicama neimarstva u svom životu, darujući je i nudeći svojim najrođenijima. Bila je nagrađena ljubavlju supruga Ivana i dece Vsevoloda i Katarine. Sudbinski se selila iz mesta u mesto, prilagođavala stranstvovanju, živela daleko od najbližih i taj teret u duši prevazilazila svojim darom adaptacije.
Kada je reč o koncipiranju Jeleninog lika i o umetničkom pristupu liku, postoji slična patnja i nostalgija kao u delima i likovima Miloša Crnjanskog u romanu ,,Seobe’’ i ,,Roman o Londonu’’.
Ali, književnica Ljiljana Šarac daje i odgovor da se svako može adaptirati novoj zemlji, narodu i običajima, ako ima želju da u tome uspe, ako uloži talenat i rad da se prilagodi novim okolnostima, učestvuje svesrdno u raskoši života.
Poetske parabole, dijagonalne linije, povezuju prestonice Evrope i divna mesta u kojima se likovi romana osećaju dobro, prijatno i ostvareno, to su Beograd, Cetinje, Ženeva, Tasos, Sankt Peterburg, Rim, Vranje, Barajevo, Štutgart, Geteborg.
Smeše se toplo mali trgovi i njihovi iskreni zagrljaji, moćne metropole sa svojom raskošnom arhitekturom, široka, prijateljska grčka obala, ruske prostrane perspektive, sve je u nekoj povezanosti i tome kraja nema, jer ih objedinjuje univerzalni tvorac svega lepog na zemaljskoj kugli – čovek. To su dinamični preleti literarnih tokova i objektivne adaptacije na novo i drugačije prostorno određenje.
Vešta ruka književnice deluje kao reka čiji se bistri tok uzburkao prolazeći kroz veliki deo evropskog kontinenta, voleći ga, diveći mu se i poštujući ga. Svojom svežinom, naslonjena na ove predele, poji ih i postaje kristalno ogledalo za njihove lepote, strasti i perspektive.
Ova ruka zlatnog toka je moćna i zatalasana do beskraja…
Literatura beleži turbulencije u dušama junaka, njihove strepnje i strahove pred životom, nepravedno ostavljenim, napuštenim i osuđenim od nekog, ili nečega. Neko je osuđen na bol, patnju, neko na bolest, neko na ratno stradanje, neko kažnjen revolucionarnim prevratom, neko izgnanstvom, ali za svakog od njih, nadoknada, pobeda, nastaje pojavom novog lika… Lidija dobija Aleksu, Jelena Ivana, decu i divnu prijateljicu Jovanu. Jovana dobija Svetozara i devojčicu Mariju. Niko ne ostaje sam… Jer najstrašnije je biti sam, kako kaže Marija, jedan od likova romana.
Uzvišena princeza Jelena će svoj život završiti u tišini izbegličkog života u Francuskoj, u Nici, dostojanstveno podnoseći skroman život u izbeglištvu..
,,Ni reč , ni stih, ni zvuk
tugu moju ne kaza,
A duga sveudilj neke
nebo i zemlju
spaja i spaja luk.
I krenem i rodna kob
sve dublje me koreni.
I kriknem
I u srce kao nož rođeni zarije se krik
I krvlju tu pa tu
materom u krug
A svićem sa zorama
a s večeri setno
Nestaje me za gorama.’’
Kao da je poetika Momčila Nastasijevića bila bliska dušama likova maestralnog romana ,,Zid tani’’ Ljljane Šarac.
Međutim, niko od likova romana nije ostao zaboravljen, ni tamo za gorama, sve ih je vratio u priču dnevnik Jelene Krađorđević – Petrovne Konstantinovič, sačuvan prijateljstvom Jovane Ružić, sigurno sklonjenom u tajanstvenom prostoru Zida tajni, zlatnim neimarskIm rukopisom autorke Ljiljane Šarac zasijao je kraljevskim sjajem.
U Novom Sadu,
prof. Radmila Satarić