U izdanju Lagune   

,,Dok svetac bdi’’ od avgusta u prodaji

Stigao je avgust a sa njim i moj osmi roman – ,,Dok svetac bdi’’ u izdanju Lagune. Roman ima 312 strana, na sajtu izdavača svrstan je u drame, a ja bih bila još preciznija i istakla da je to porodična saga.

Formalno priča traje 72 sata, a zapravo se proteže na čitavih sto godina. Pisana je pod snažnim uticajem srpskih realista: Milovana Glišića, Janka Veselininovića, Laze Lazarevića… Slika život onakvim kakvim jeste ili kakav bi mogao biti.

Evo kome je posvećen:

Mojim bakama Ružici i Nataliji.

One su umele da svojom ljubavlju čvrsto drže porodicu

na okupu.

Iz posvete se jasno vidi šta mi je bila inspiracija i koji je krajnji cilj: negovanje sećanja, običaja, tradicije, patrijarhalnih vrednosti, vere, nade…

Evo šta stoji na zadnjim koricama kao sažetak:

Sudbine Paunovića i Vasiljevića, dve familije koje generacijama žive kao prve komšije, neraskidivo su isprepletane. Njihovi jedinci Milenko i Sreten rastu jedan uz drugog, deleći dobro i zlo, dok naposletku ne izmešaju i krv pobratimivši se. Naizgled čvrsto i neraskidivo prijateljstvo u jednom trenutku biva zauvek narušeno.

Proslava Svetog Nikole tradicionalno okuplja goste u kući Paunovića, ali i iznenada otvara zabranjene teme i dira u nezaceljene i bolne rane.

Ima li načina da se višedecenijski sukob nekako premosti? Kakva zla kob toliko dugo utiče na sudbine svih članova obe porodice? Možda će upravo proslava slave i jedna neočekivana poseta doneti konačan rasplet i pomoći umornoj duši najstarijeg Paunovića da konačno pronađe mir.

U dva dana, koliko traje radnja ovog romana, stalo je čitavo stoleće. Bolne uspomene, neotkrivene tajne, spletke koje su dovele do tragičnih ishoda, sve će se sliti u jedan iskričavi trenutak.

Trebalo je da se nekome obratimm za blurb. Bez razmišljanja sam se okrenula Branislavu Jankoviću i to iz mnoog razloga: kada god bih mu pisala, uvek mi je odgovorio; pomogao mi je mnogo piuta da shvatim neku situaciju, donesem ispravnu odluku, ,,razaberem se u pletivu’’…Usto mi je tematski i poetski lkrajnje blizak, pa sam znala da će i njegov blurb biti i više nego prigodan i adekvatan.

Bio je pitanje samo hoće li naći vremena i pristati da to uradi.

Branislav i ja smo se u deset minuta dogovorili oko svega. Svoj deo ,,posla’’ obavio je za nekoliko dana, nadahnuto, prijateljski, poetaki…

Uverite se i sami:

„Volim knjige o gresima. To su one knjige od kojih vas zabole prsti dok okrećete njihove stranice – od težine sudbina običnih ljudi. Nalik meni. Ili vama.

Volim knjige o praštanju. To su one knjige od kojih vam duša plače, a srce se raduje, jer duša je mesec, a srce je sunce.

Volim knjige o tajnama. Istim onim koje ne želimo nikome da otkrijemo, jer naš lik u njima nije čist. Naše tajne su naše ogledalo.

Volim knjige u kojima se petao i Sveti Nikola takmiče ko će dalje da skoči sa kućnog praga. I sve dok ima ljudi koji će da ga prekorače, svetac će živeti.

Volim ovu knjigu.“ (Branislav Janković)

Lako je bilo i doneti odluku gde će se odvijati radnja ovog romana. Meni su i otac i majka poreklom iz Selvca, sela, za koje ja volim da kažem da je na tromeđi između Smederevske Palanke, Mladenocva i Smedereva. Otkako sam probauljala jurila sam kokoške, patke i ćurke po dvorištima nane i babe koje sam spomenula u posveti.

Sve letnje i zimske raspuste dobrim delom sam provela u ovom selu. Naučila sam kako se siri sir, polaže stoci, bere kukuruz, skuplja detelina, gde su izvori s pijaćom vodom, koji su običaji o svim važnim praznicima, kada se izlazi na groblje, kako se plevi luk, imena svih biljaka koje sam brala… Gledala sam kako se muzu krave, kako ručka tele, vozila se na teretnim kolima, frezi, traktoru…

Nisam volela da skupljam šljive, ali sam ipak to radila. Brala sam višnje. Pentrala se na trešnje. Muljala sam grožđe i pila širu… Brojne ispite na terasama porodičnih kuća sam spremila, a potom uspešno položila.

Jela sam tamo tek ispečen hleb velik kao zagrljaj moje nane. Tresla sam i krckala oroahe sa mojom babom (koju sam samo ja zvala babuška).

Išla sam bosa po travi i prašnjavom neasfaltiranom putu. Granama sam udarala po barama posle obilne prolećne kiše. Skupljala sam tek izlegla topla jaja iz kokošijih gnezda. Jela sam najlepše uštipke na svetu. Ubacivala sam cepanice u smederevac da se ne ugasi vatra. Krstila sam se o slavama, pijukala o Božiću, kucala se jajima o Uskrsu.

Sećam se kako mi je otac pravio praćku i pucaljku od zove.

I danas osećam miris bagrema iz našeg sokaka.

U ime tih divnih dana spremam domaći sok od zove, gibanicu i domaću pileću supu…

Deo svih doživljaja, čulnih ustisaka, uspomena, radosti i životnih iskustava ušao je u knjigu ,,Dok svetac bdi’’.

Sve što znam o selu i seljanima ponela sam iz svog Selevca. On je pozornica za uzbudljiva dešavanja koja su u knjizi opisana.

Mesto dešavanja je koloristično, istinito, realno. Događaji nisu. Izmišljeni su. Izmaštani. Namerno sam uzela prezimena kojih u mom selu nema  – da ne bi došlo do poistovećivanja. Upoređivanja.

Ključna slava – Sveti Nikpla – retka je u mom selu. Htela sam da kreiram, stvorim priču, kao književnica, a ne kao publicista. Pustila sam mašti na volju kada je radnja u pitanju – ali na poznatoj pozornici.

Treba li uopšte da naglašavam koliko sam uživala?!

Odala sam počast svim svojim precima, svojim korenima, najbližoj rodbini, i ocu koji je bio tako snažna figura da je na mene preneo svoje sklonosti, između ostalih i prema čitanju i pisanju.

Tata, hvala ti. ,,Dok svetac bdi’’ je dug koji sam odužila i prema tebi i prema sebi, i prema Selevcu.

Mislim da bi bio zadovoljan! 😉

Za sve moje prijatelje i čitaoce evo početka romana, tek da vas ponuka da ga uzmete u ruke. Nadam se da će vam se dopasti.

Deo prve glave romana

Tama je sat po sat prebirala brojanice noći. Ljubičasta koprena, ukrašena crnim resama, prekrila je prozore. Vrata koja su leti često ostavljana otvorena, samo sa navučenom zavesom ili komarnikom, sada su bila zatvorena, a ponegde i zaključana. Po stepeništu i stazama bio je posut pepeo da beton ne bi poledio. Kako je noć odmicala, vidljivost je slabila. Mrak se zgusnuo kao dobro ukuvano slatko. Pramenčići magle, polegli po tlu, polako su se dizali uvis. Skrivali su obrise svega što bi se našlo ispred njih. Kuće su bile raštrkane duž glavnog i sporednih puteva kao da ih je nasumično spustila nevidljiva ruka. Bile su okrenute uglavnom na istok ili jug. Okrečene u belo, belasale su se u tami. Uz njih su se tek nazirali visoki drvljanici i pomoćne prostorije. Sve je bilo mirno i nepokretno kao na umetničkoj slici, samo se iz ponekog odžaka izvijao tanak končić dima. Sa krovova su visile tek formirane malene ledenice. Na nebu su trepeili zvezdani plamičci. Bili su jedva vidljivi, činilo se da će ih sledeći nalet vetra utrnuti. Mesec je kao oreol sveca upotpunio nebesku fresku. Sivi oblaci, kao od izgrebenane vune, ušuškali su spavače u nebesku postelju. Kada bi se pokrenuli, činilo se da ih on s vremena na vreme pomera svojom rukom. Iz visokog mekog jastuka, koji beše podmetnuo pod glavu, počelo je da ispada belo pahuljasto perje.

Ulične svetiljke su poput šestara opisivale oko sebe krug zlatne svetlosti. Njihov sjaj hvatala su i reflektovala brojna ogledalca nastala na tlu usled mraza koji je skorio vlažnu zemlju i inje. Ranoranioci će prvi u novom danu ostaviti svoje stope po snegu napadalom tokom noći.

Tišina je zaštitnički zagrlila usnulo selo. Mačke su ušuškane spavale u dnu kreveta ili pokraj šporeta, koje su puštali da se ugase samo kada bi ih očistili. Utihnuo je čak i lavež pasa. No potpuni mir nije mogao dugo trajati. Kako se primicala zora, tako je vetar počeo da se provlači kroz smrznute grane koje su zveckale kao staklići. Led na njima pucketao je kao kada se kokaju kokice. Zanjihale su se i zazvonile metalne kićanke na obrubima tremova i terasa. Severac je zviždućući ubrzavao korak. Vetar je nekoliko puta pocupnuo, pa potrčao, da bi na kraju protutnjao kroz sokake, kao trkač koji vodi u poslednjem krugu. Njegovi hladni prsti obrali su u baštama i najizdržljivije hrizanteme i pobacali ih unaokolo kao šarene konfete. Kao na ljulajšci, okačio se i njihao o skorele košulje i čaršave koji su u nekim dvorištima ostali na žici.

Gole grane voćki povijale su se prateći ritam nevidljivog svirača. Na slici urađenoj gvaš tehnikom prkosno su se zeleneli samo borovi i šimširi.

Obližnjim drumom satima nije prošlo nijedno vozilo. Pahulje su ga istrajno prepokrivale dok se nije izgubio pod belim pokrivačem. U daljini se začulo potmulo brujanje. Kamion čistač razgrtao je nanose i posipao so po putu. Decembar je studenim dahom okovao čitav Podunavski okrug. Noć se rastegla kao harmonika veštog svirača.

Selevac se još nije promeškoljio ispod ledene pokorice. Ličio je na senku džina koji se raskoračio na potezu između Mlanenovca i Smederevske Palanke, raširio ruke između Bačinca i Badeljevice, a licem se okrenuo na sever prema Smederevu…