JUL ’22.

PRIČE ZA DECU

Ljiljana Šarac

Odlučila sam da i ove godine napišem tri priče za decu i učestvujem na konkursu Radio Beograda. Jedino što je bilo ograničavajuće, jeste broj karaktera, sve ostalo je za pisca široko polje mogućnosti i ličnog izbora. Sela sam i dala mašti na volju.

Kada na umu imate decu kao čitaoce, odgvornost je ogromna, ali je stoga i kreativnost veća. Nekako pisca ponese taj svet dečje mašte, radoznalosti, nesputanosti, igre, poverenja, u kome je još uvek sve moguće. Pravila se uspostvaljaju znatno kasnije i tada pa doveka kreću da nas sputavaju i ograničavaju.

Zato je pisanje ovih priča bilo duhovna poslastica. Ispitivanje vlastitih mogućnosti.

Takmičila sam se ja sa drugim autorima koji su na konkursu učestvovali, ali sam se iznad svega, i pre svega, takmičila sa samom sobom da vidim mogu li odgovoriti na izazov.

Trebalo je prizvati ono dete koje čuči negde duboko u meni i ispričati u njegovo ime i za njega priču.

Ne znam da li sam uspela u svojim namerama, ali da sam se igrala i uživala, jesam.

Evo plodova tog rada, pa vi procenite.

SPAS

Puž

April su obeležili pljuskovi. Trava je bujala, drveće listalo, voćke su se okitile cvetom. Porodica Pužić oprezno je prešla stazu i odahnula dočepavši se travnjaka. Kako je bilo vreme ručku, svako od njih četvoro potražio je za obrok ono što najviše voli.

Glava porodice Štrpko Pužić bio je u zrelim godinama, o čemu su svedočile četiri spirale na njegovoj kućici. Odlučio je da ostane pored ograde, čupka i žvaće sočne vlati.

Gospođa Paolina bila je znatno mlađa od njega. Imala je samo dve spirale na ljušturi. Odabrala je list maslačka, tvrdeći da je najzdraviji od sveg bilja.

Trogodišnji Hrabriša išao je u teretanu i bio u sjajnoj kondiciji. Pohitao je, puzeći čak jedan i po centimetar u sekundi, ka cvetu crvene deteline.

Beba Gojko kome su svi tepali Golać, imao je na sebi samo čistu papmers pelenu. Trebalo je da prođe još koji mesec dok ne dobije svoj oklop. Sporo, ali odlučno, uputio se ka latici opaloj sa trešnje.

– Slađa je od mleka – uzdahnuo je zadovoljno, dok ju je gricako brojnim zubićima smeštenim  s donje strane njegovog tela nalik stopalu.

Zvono, koje se začulo, bilo je za njih poput sirene za oglašavanje opasnosti.

Tata se sklupčao, zakotrljao i prilepio uz betonski zid ograde.

Paolina se bacila prema Golaću.

– Hrabiša, sklanjaj se! – povikala je.

– Šta vam je? Čemu tolika frka? – čudio se hrabri mladi puž.

– Sine, bili smo nepažljivi! Zabasali smo u školsko dvorište! Moraš da se sakriješ pre nego što te pronađu mladi varvari!

Hrabriša je radoznalo podigao pipke i pogledao naviše. Ogromna ruka s ispruženim prstom brknula mu je u oko:

– Pusti puže rogove!

Stisnutom šakom protrljao je bolno mesto. Još nekoliko đaka ispružilo je u isto vreme ruke prema njemu.

,,Gotov sam!’’, pomislio je i pomolio se Bogu. ,,Ako  te ima, pomozi mi sad!’’

Sa trešnje je prhnuo i prema pužu, svojoj omiljenoj hrani, ustremio se drozd Prkosni.

Deca su ciknula, učiteljica je priskočila i oterala pticu tašnom, a Hrabriša je požurio ka majci i bratu, zahvaljujući Bogu što ga je spasao!

PUKI (Pseudonim pod kojim je priča poslata)

DRUGAČIJA

Laste

Mama Lastimirka oduvek je znala da je Lana drugačija od sve njene dece. Još dok je ležala na jajima, to sedmo se kotrljalo sve do ivice gnezda. Stalno je morala da ga vraća krilom među ostala. Kada su se ptići izlegli, uglas su zvali i tražili hranu, širom otvarajući kljuniće, samo je Lana strpljivo čekala. Da se i fizički razlikuje od svih, otkrili su nakon što je probila ljusku jajeta. Ko god joj se zagledao u oči mogao je videti da je jedno braon, a drugo plavo.

Komšinica s kojom su delili terasu prokomentarisala je kako se u kraju, odakle dolazi, laste s različitom bojom očiju nazivaju čakarastim.

– Neće ti biti lako s njom. Vazda će biti mimo svih drugih…

Lastimirki je bilo krivo što tako priča o njenoj mezimici, koja je u tom leglu bila jedina kći pored šestorice sinova.

Lana se trudila da ne primećuje kako drugi pilje u nju. Nije odgovarala braći kada su tvrdili kako je ne mogu više braniti od zluradih lasta.

– Zašto nisi kao svi mi? – prebacivali su joj.

– Nisam birala kakva ću da se izležem – odgovarala je.

,,Dobro je što uspevam da sakrijem da spavam samo na jedno oko… Ono drugo, neobično, plavo, večito je otvoreno i kao na starži.”

Mala lastavica se povlačila u sebe, krila pod najtamnijim kutkovima krova, trudeći se da nikom ne bude na smetnji. Beskarjno je bila zahvalna majci na ljubavi i podršci, ali se nije usudila ni njoj da otkrije tajnu koju joj je noć donosila…

Ptići su poodrasli i uveliko izleteli iz gnezda i lovili insekte. Jedne večeri su se svi vratili kući, večerali i razbaškarili u gnezdu. Ubrzo su utonuli u dubok san. I Lana je spavala jednim okom, ali je drugo bdelo. Oko ponoći videla je svetle plamičke, pa gustu zavesu dima.

Brzo je izbudila svoju porodicu. Plamen koji je sa tavana lizao prema gnezdu pretio je da ih sve proždere. Prhnuli su i na vreme pobegli.

– Kako si znala? – grlili su je ukućani i zahvaljivali joj se.

– Otkriću vam samo da nas je spasilo to što sam drugačija – tajanstveno im je namignula.

LILI

ŠTA BI BILO KAD BI BILO

Stevan i Bojan su najbolji drugovi. Druže se još od vrtića. Sada su šesti razred. Sede u istoj klupi. Obojica su odlični đaci, ali Stevan tvrdi da nema sreće i da sve postiže na najteži mogući način.

Bio je poslednji dan maja. Vraćali us se iz škole. Pocupkivali su usput i kikotali se, pokušavajući da oponašaju korake kola koje su učili na fizičkom. Zviždukali su melodiju koju je nastavnik pustio na starom CD-plejeru. Ljudi su ih zaobilazili na trotoaru. Neki su se osmehivali, drugi su odmahivali glavama, a treći ljutito mrmljali kako je današnja mladež nesnosna.

– Moramo da požurimo – prestavši da se izmotava, napomenu Bojan. – Treba da stignemo kući, jedemo, presvučemo se i na vreme stignemo na meč.

– U pravu si – uhvatio je s njim korak najbolji drug. – Današnja utakmica nam je najvažnija u sezoni. Voleo bih da ovog trenutka znam kako ćemo proći. Treba mi neki znak da ćemo pobediti – stao je ispod starog platana koji se beše natkrilio nad pešačkim prelazom.

Uživali su u hladovini, jer im je sunce bilo pravo u potiljak. Utom je golub prhnuo sa neke od najviših grana, zagukao i odleteo preko krovova obližnjih kuća. Na semaforu se uključilo zeleno svetlo i dvojica dečaka su prešla ulicu i stala da sačekaju autobus. Bojan je počeo da se vrpolji i skreće pogled, a Stevan se osvrtao, ne bi li shvatio razlog njegovog ponašanja. Naposletku ga je upitao:

– Dobro, šta je tebi? Sve bi se i smejao i ne bi. Izvijaš glavu k’o kuče koje su napale buve…

– Hm, ne znam kako da ti kažem…

– Govori odmah, inače… – gubio je strpljenje krupniji dečak.

Bojan je upro prstom u njegov rukav:

– Posrala te ptica. Eto ti znaka. Pobeđujemo večeras sigurno!

Stevan je besno izvadio papirnu maramicu, obrisao se i zaškrgutao zubima. Kada je video kako Bojan uvlači glavu u ramena, bi mu žao druga.

– Sreća što krave ne lete! – reče, na šta se obojica zasmejaše, i saplićući se, jedva uđoše u autobus.

Te večeri su zaista pobedili.

GOLUB