Jun ’24.
Reportaža
PRAVAC LISABON
Putovanje je za mene mnogo više od obilaženja mesta, kušanja hrane, slušanja istorijskih i geografskih podataka. Ja se na njega otiskujem odisejski, lutalački, istraživački, gotovo izazivački. Kao kameleon menjam boju, raspoloženje, ritam, čitav mentalni sklop i postajem putnik lutalica. Gladna promene, odmora, odmaka od svakodnevice, spuštam sve štitove, grudobrane i gromobrane i laka kao pero – letim, lebdim, radujem se…
Prošlog meseca sam sa svojom ekipom: mužem, bratom i snajom, otputovala u Portugaliju. Nismo samo ušli u turističku agenciju, latili se kofera, obuli udobne patike i seli u avion. Ne! Mi destinaciju dugo biramo. Pravimo širi, uži, pa najuži izbor. Svi glasamo, obrazlažemo, svi se pitamo kuda ćemo ići. Neobično je da nam se želje uglavnom poklapaju, pa nema nesuglasica i polemike, Bogu hvala!
Jeftine destinacije smo već ispucali! Vrteli smo se po Italiji i Austriji mnogo puta. Želeli smo nešto novo, nešto drugačije. Predložila sam Portugaliju i Lisabon, a svi su na to odgovorili da su i oni o njima maštali i razmišljali. Danima smo, po uplati aranžmana, iščitavali program, analizirali na koje ćemo izlete ići, pratili vremensku prognozu, koja je baš za tada najavljivala promenljivo, nestabilno, uglavnom kišno vreme… Kako nas je Nada Macura naučila, spakovali smo u kofere i lagane i toplije stvari, rezervnu obuću, mnogo slatkiša, i otisnuli se na put. Posada u avionu bila je iz Litvanije, pa nam nisu detaljno objasnili kuda letimo. Kada sam videla vence planina pod sobom i beskrajno zelenilo, želela sam da proverim svoju pretpostavku, pa sam jednog stjuarta upitala za našu rutu. Proverio je, rekao da smo iznad Bosne i Hercegovine (tako sam i mislila), da ćemo preći Jadransko more, Italiju, Španiju, poprečno Portugaliju i sleteti u Lisabon, sve u svemu nešto manje od 4 sata leta. S glavom iznad oblaka virila sam kroz prozor, a povišeni adrenalin nije mi dao da dremam. Sletanje je bilo meko, gužva na ogromnom lisabonskom aerodromu očekivana, naša vodičkinja je trčkarala tamo-ovamo u pokušaju da oformi svoju grupu među 180 putnika različitih agencija.
Autobusom koji je angažovan, obišli smo panoramski grad i stali tog popodneva kod najvećih gradskih znamenotosti – park Eduarda VII, Belem kule koja je u prošlosti služila za odbranu grada sa reke, spomenika Otkrićima jer je Portugalija dala brojne moreplovce istraživače koji su otkrili, i Žeronimskog manastira za čiju gradnju je izdvajano čak 5% od ukupnog držanog prihoda od trgovine (građen je dva veka). Ušli smo u manastirsku crkvu, videli grobove Vaska da Game i njihovog čuvenog pesnika Luisa de Kamoesa. Sve ove građevine su u blizini reke Težo. Kako je reka široka, moćna, gotovo nesaglediva, na njenoj obali nam se činilo da se grad nalazi na moru. Portugalija zapravo nigde ne izlazi na more, već samo na Atlantski okean.
Smestili smo se uveče u udoban hotel sa četiri zvezdice koji se nalazi u širem centru grada, ali nadomak stanice plave metro linije, pa smo vrlo brzo i lako stizali gde god da smo se uputili.
Sutadan smo išli na naš prvi izlet – šetačku turu po Lisabonu. Grad je izgrađen na sedam brda (kao Rim), ulice su mu uske, zavojite i strme, pa ga često porede i sa San Franciskom, a šetnja je zahtevna i iscrpljujuća. Zato je najbolje obuti udobne patike, spakovati flašicu vode i otisnuti se u avanturu. Gradske četvrti su toliko lepe, atraktivne, osobene, da se tabananje i umor višestruko isprate. Vodičkinja Vesna nas je brzim hodom vodila uzbrdo-nizbrdo, pokazala nam katedralu, vidikovce, glavne ulice i trgove, kocku-mozaik kojim je popločan ceo grad, kuće oblepljene pločicama, recidiv tradicije još od vremena Mavara od pre deset vekova… Uputila nas je i na pijačicu podno katedrale kao jeftiniju od drugih trgovina na kojoj se prodaju proizvodi od plute karakteristični za Portugaliju. Počastila sam se tašnicom, ali sam se i nakadno vratila da dokupim futrole za naočare, novčanike, kačkete, šešire, nesesere, kako za sebe, tako i za poklon. Sve stvarčice su toliko očaravajuće da koliko god da sam ih kupila, sada žalim što nisam još. Nakon oficijelne šetnje ostali smo u još gradu da ga samostalno obilazimo. Nešto smo gricnuli u Meku, koji je najprljavije mesto na kome sam ikad jela, i danas se stresem kada se setim tog neprijatnog i gotovo šokantnog iskustva… Čas nam je bilo oblačno, pa smo ogrtali džempere i jakne, čas bi granulo sunce, pa bismo se raskomotili, kiša bi pljusnula na desetak minuta, a onda prestala, pa bi je smenilo sunce… Objašnjenje je okeanska klima koja je ćudljiva i nepredvidljiva…
Veče smo dočekali na obali reke Težo uz muziku sjajnih uličnih svirača. Pokrenuo nas je umor da se vratimo u hotel i odmorimo. Svratili smo do obližnje prodavnice po piće i vodu, iako je voda sa česme za piće. Cene su slične onim u Beogradu.
Ako želite da iskoristite svaki trenutak u novoj zemlji, tada se ustaje rano, a leže kasno. Sutradan smo već u devet bili u autobusu na putu za Sintru. Na planini Sintra nalazi se mesto Sintra, tradicionalno izletište portugalskih kraljeva, za koje je pesnik Bajron rekao da je najlepše selo na svetu. S obzirom na namenu, brojni su dvorci na tom potezu. U centru smo jedan, katrakterističan po dimnjacima koji izgledaju kao atomske elektrane, videli samo spolja. Kako smo dobili sat vremena slobodno, obišli smo mesto, popili čuveni liker žižinju koji se služi u čašicama od čokolade koje se na kraju pojedu, a potom smo se u dogovoreno vreme odvezli do dvorca Pena. Dvorac je svima poznat sa kolorističnih fotografija sa Instagrama i Tik-toka. Šuma koja ga okružuje je impresivna. Put je senovit i strm, ali sve se zaboravi kada se prođe kroz njegove kapije. Ostala sam začarana i očarana njegovim karmincrvenim i žarkožutim zidinama. Enterijer je lep i intrigantan, a posebno mi se dopalo unutrašnje dvorište koje nije natkriveno.
Nakon Sintre uputili smo se ka Kabo de Roki – najzapadnijoj tački zemlje domaćina, a naziv znači ,,Ivica Evrope’’. Prvi put sam videla okean, njegovu silu, silne belom penom obrubljene talase, litice s kojima se talasi sudaraju i ljube, svetionik… Okeansko prostranstvo je nepregledno, skoro zastrašujuće! Dan je bio sunčan, skoro bez vetra, pa nisam mogla da se nagledam i nadivim te krasote. Malo vremena smo imali za obilazak i to mi je jedina žal, što se nismo tu zadržali još malo.
No, put se nastavljao. Stali smo nekih tridesetak kilometara dalje uz pitomiji deo obale i sagledali
okean i plaže iz drugog ugla. Još jedno čudesno mesto i iskustvo.
Naposletku smo bili u Kaškaišu, mondenskom letovalištu gde smo nešto gricnuli, protrčali kroz zavojite uličice i stigli minut pre polaska autobusa. U povratku smo prošli kroz mesto Estoril pored hotela Estoril i slušali uzbudljive priče o tome kako Portugalija nije učestvovala ni u Prvom, ni u Drugom svetskom ratu, te je bila stecište evropske aristokratije i putnika-izbeglica koji su se sklonili od ratnog vihora, ili su tu čekali da se prevezu za Ameriku. Po povratku za Srbiju odmah sam uzela i pročitala roman ,,Estoril’’ Dejana Stankovića Tiaga koji je živeo u Portugaliji.
Naredan dan je bio podjednako ,,šaren’’, zanimljiv i zahtevan.
Prvo smo obišli manastir Batalju. To je jedno od najčudesnijih i najlepših mesta na kome sam ikada bila. Portugalski kralj Žoao I je započeo gradnju u znak zahvalnosti zato što je pobedio mnogo nadmoćniju špansku vojsku. Te vrtove, kolonade stubova, vitraže… još nosim u oku…
Potom smo bili u manastiru Alkobasi. Nakon toga smo otputovali u Nazare. Ručali smo, šopingovali i uživali u pogledu na peščanu plažu, okean i šarene brodiće. Ovo mesto je poznato po takmičenju surfera i izuzetno visokim talasima, čak preko 26 metara! Nekada je bilo ribarsko seoce, a sada je popularno turističko mesto.
Poslednjeg dana smo sami obilazili Lisabon, koga domaće stanovništvo naziva Ližboa. Poželeli smo i otišli do tvrđave Svetog Đorđa (ili Sao Jorge) koja se nalazi na najvišem gradskom uzvišenju. Pogled sa tvrđave je spektakularan. Na povratku s nje prolazili smo sada već poznatim trgovima. Meni je najlepši Trg Rosio sa talasastom kaldrmom koja simbolizuje okeanske talase. Trg krase dve barokne fontane i spomenik Pedru IV. Pojeli smo kroket od bakalara, posladili smo se čuvenim kolačem pastel de nata (samo kod kule Belem naziva se pastel de Belem), skoknuli smo čak i do Pink uličice, stčali do metroa i knap, knap stigli do hotela i autobusa koji nas je odvezao do aerodroma. Vredelo je. Sve je vredelo! Lisabon i svi izleti zahtevaju celog čoveka i greota je traćiti u prazno ijedan trenutak dok smo tamo.
Pišući ovu reportažu, vratila sam se na sva mesta koja sam spomenula.
Toplo vam preporučujem da i sami izaberete i otkrijete lepote Lisabona i njegove okoline uz fado muziku, dobra vina, slasni bakalar, vožnju čuvenim žutim tramvajem broj 28!