SAŽETAK, CITAT I RECENZIJA IZ ROMANA ,,OPET SAM TE SANJAO”
Lik nepoznate žene probija se kroz Damjanove snove udahnjujući nov smisao njegovom životu obesmišljnom otkad je izgubio suprugu i dete. Kad napokon spozna da je tajanstvena žena koja ga opseda u snovima despotica Irina Branković, Damjan se malo-pomalo menja. Seli se u Smederevo, Jerininu negdašnju prestonicu, i spoznaje da samo on može doneti spokoj senima despotice, koja strahuje da će joj lovci na blago razvejati kosti. Kad se uz Damjanovu pomoć Jerinina duša napokon smiri, i Damjan će pronaći mir blagosloven novom ljubavlju.
Omražena i najnevoljenija srpska despotica, kojoj se danas ni grob ne zna, Prokleta Jerina, dobila je priliku u ovom romanu da progovori kao žena – ispovedajući se iskreno i snažno i pokazujući novo lice toliko različito od onog u srpskoj narodnoj tradiciji.
* * *
,,Bolje se ušuškavam u medveđu kožu, koju sam od muža dobila po udaji još prve, užasno hladne zime. Uspela sam da ga nagovorim da u novom gradu, koji još nije dovršen, a pitam se hoću li dočekati da se i to dogodi, dobijem malu odaju, ali s pogledom na Dunav. U grandioznoj viziji mog Đurđa i ona, i sve što je despotsko, mora da bude ogromna, velelepna. Pa, i ovaj grad beše zamišljen prvobitno kao mali sa šest kula, dobro utvrđen i siguran. Ali, ne! Kad ga mukotrpno sagradismo uz mnogo izdataka, znoja i krvi, moji muž i brat proširiše planove na još osamnaest kula, sve ukupno na desetak dana oranja! Otad se čuje i škrgut zuba sve nezadovoljnijeg naroda. I umesto da osude svog despota za megalomanske težnje, oni sve češće besan pogled upiru u moje prozore.
Da se ja pitam, odavno bismo mi bili u Budimu, u našem zamku, popločanom mermerom, udobnom i raskošnom. Taman po našoj meri. Priređivali bismo gozbe za evropsku gospodu, i bezbrižno bistrili balkanske prilike sa sigurne udaljenosti. Mogli smo preći i kod naših velikih prijatelja Dubrovčana i na moru udobno proživeti ostatak života… Bogu hvala, blaga nam nikada nije nedostajalo, ali dobre strategije, vala jeste… Despot ozbiljno i s prkosom nosi svoj krst, a moje je da prođem taj isti put koji ne odobravam, prateći ga…
Sada, kada smo i rukama i nogama u glibu i muci, usuđujem se samu sebe da priupitam, šta nam je sve ovo trebalo?! Dokle god se grad podiže, mi smo u Nekudimu u našem letnjikovcu. Jeste mali, ali je dobro utvrđen i udoban. U ova smutna vremena, kad danas jesi, a sutra nisi, šta će nam više od toga? Da smo ga opasali jakim zidinama i bedemima, poslužio bi svrsi. Ovo malo naroda bi se tu sabralo, a mi bismo gledali da svoje snage i novce upotrebimo da nas što više pretekne… Slutim, ali ne kazujem, da bi izdržao tako majušan podjednako dugo kao i ovaj večni grad, koji će prebrzo biti željan Srba… Stresam se od svojih bogohulnih misli. Zato drugima i ličim na pticu zloslutnicu. Ja nemam ovu srčanost i idealizam koje ima narod mog gospodara. Na dvoru, tokom detinjstva, najvažnije je bilo da se naučim logici i filozofiji. A one ostavljaju malo prostora za neosnovanu nadu i čuda!’’
* * *
„Opet sam te sanjao“ prvi je roman Ljiljane Šarac. Uprkos tome, jasno je da iza njega stoji dugogodišnje iskustvo književnog radnika i jedan talenotvan, pronicljiv i zreo prozaista.
U romanu zatičemo ojađenog Damjana Šainovića čiji je život mladog ciriškog arhitekte, donekođ sređen i precizan kao švajcarski sat, okrenut naglavce u jednom jedinom danu koji ga je lišio voljene supruge i nerođenog deteta. Opsednut samoubilačkim fantazijama i sveden na izanđalog automatona čiji je najveći uspeh (kao i najveće poniženje) činjenica da, četiri godine nakon tragedije koja ga je zadesila, još uvek mrda, diše i uspeva, makar i bez ikakvog duhovnog prisustva, da održi kakav-takav privid egzistencije. Damjan najednom počinje da sanja – duboko, intenzivno, u bojama i redovnim nastavcima. Ovim neobičnim snovima dominira isprva zagonetna i anonimna srednjovekovna gospa, za koju ubrzo saznajemo da je smederevska despotica Jerina Brankovć, čiji tok misli i posebnu, paralelnu priču sada počinjemo da pratimo delimično nezavisno od savremenog narativnog okvira. Punoća Damjanovog doživljaja u snovima se oštro suprotstavlja mehaničkoj otužnosti njegove jave, namećući mu na momenat (pa tako i čitaocu) pitanje: koja je zapravo od te dve stvarnosti stvarnija?
Šta je to što kroz koprenu proteklih vekova vezuje našeg savremenika iseljenika Damjana, i jednu srpsku despoticu koju je istorija zanemarila, a tradicija nepravedno i surovo osudila na nadimak Prokleta. Postepeno, ali začuđujuće neumitna koherentnost Damjanovih snova počeće da daje novi smisao njegovoj javi. Probuđenog snovima, prenutog iz duševne uparloženosti i destruktivno sladostrasne melanholije, Damjana će opsesija Brankovićima odvesti nazad u Srbiju, pod obronke Rudnika u Ostrovicu, i u Jerinin grad Smederevo, poslednju srpsku srednjovekovnu prestonicu, gde će se nastaniti i pored novih suseda i prijatelja upoznati i tajanstvenu Irenu. Ako, kao što je već navedeno, priča počinje jednim pitanjem (koja je stvarnost stvarnija – stvarnost lucidnog sna ili automatizovane jave), njen kraj će nam postaviti novu dilemu: da li spasenje drugog vodi i ka sopstvenom spasenju?
„Opet sam te sanja“ ima sve odlike popularnog romana: sudbinsko preplitanje vremena, romansu, mistiku, erotiku, dramsku napetost, a opet sve u racionalnim granicama podrobno istraženog istorijskog konteksta i narodne tradicije vezane za Brankoviće. Odlikuje se ovo štivo i onom glavnom osobinom popularne književnosti: kad se jednom načne, ne ispušta se iz ruku dok se ne proguta. Pa ipak, uspostavljanem finih balansa između tragičnog i komičnog, magičnog i svakidašnjeg, između živahnosti dijaloga i meditativnosti monologa, akcije i introspekcije, ova knjiga nudi pažljivom čitaocu mnogo više od brze i trenutne gratifikacije popularnog romana. Pored pomno razrađenih glavnih junaka (među kojima se svojom svežinom, inspirativnošću i iznenađujućom modernošću naročito ističe Jerina), kroz roman defiluje šarolika povorka „sporednih“, a opet tako upečatljivih likova: otmena komšinica Milena – podjendnako strastven istoričar umetnosti i igrač tablića; krijumčari kulturnih zaostavština, debeli Bane i mršavi Toplica – dve namerno i vešto iskarikaturisane zloće koje kao da su ipsale iz „Alan Ford“ stripova; baka Mira iz Zagrađa kraj Rudnika – širokogruda, skromna i nenametljiva seljanka, čijem, pak, budnom oku i britkoj pameti ništa ne izmiče, i mnogi, mnogi drugi.
Roman takođe priređuje čitaocu čitave bankete čulnih, evokativnih opisa – od vizuelnog spektakla venecijanskih ogledala i raskošnog nakita, preko senzualne taktilnosti brokata, zlatom protkane svile i medveđih koža koje obavijaju tela Brankovića i njihovih velmoža, do zamamnih ukusa pikantnih jela, bilo onih sa samih despotskih trpeza ili onih iz kvazisrenjovekovnog budimpeštanskog restorana, gde, i protiv svoje volje, čitalac hvata sebe kako učestvuje u epikurejskim zanosima Damjana i njegovog kolege Martina. Pa ipak, može se reći da nad svim čulima koje tekst bogati i stimuliše, dominira miris i njegova ophrvavajuće direktna i precizna asocijativna moć. Arome morske soli, jasmina, i sveže zagrebrene limunove kore sa egejskih obala Jerininog detinjstva mešaju se sa slatkastom esencijom dunavskih vrba i bagrenja, pokošene trave i reskih isparenja konjušnica srednjovekovnog Smederevam dočaravajući nam tako jedno davno proteklo doba i doprinoseći atmosferičnoj autentičnosti romana.
„Opet sam te sanjao“ ima bar još jednu važnu vrlinu, a to je da njegov kraj ne zatvara dveri priče, već svom čitaocu daje nagoveštaje novih narativnih niti i mogućnosti. Kroz ključaonicu Jerinine ložnice nazire se poslednji blesak raskošnog sveta koji titra na ivici istorijskog ponora, sveta koga od neumitnog survavanja još samo čuvaju vladarska mudrost i ratničko dostojanstvo tragičnog despota Đurđa i njegove neverne žene, ali vernog druga, saveznika i savetnika – despotice Jerine. Teško je, dakle, odupreti se želji da se od autorke ne zatraži jedan čisto istorijski roman poput onih koje piše Hilari Mantel, ili možda čak i scenario za seriju kakvu priželjkuje i njen junak Damjan.
Naposletku, kao rođenoj Smederevki, ostaje mi da sa autorkom podelim nadu da će njena knjiga probuditi želju čitalaca da posete naš čarobni grad na Dunavu, njegovu drevnu tvrđavu, skriveni dragulj od muzeja, izvrsne riblje restorane i brojne festivale – „Nušićeve dane“ u aprilu, „Tvrđavu tatar“ u avgustu i „Smederevsku jesen“, kada u septembru ulicama teče vino, a u oktobru stihovi i“Zlatni ključ“, „Orfej ‘’ i ,,Struna“ bivaju uručeni najboljim pesnicima.
Dr Slavica Ranković
Lids, Velika Britanija